„Ako... Ako ti ovo ne možeš“, očajnički reče Aram, „onda idi odavde. Ja ću pomoći da se to završi.“
Ono što se učiniti mora. Perin se zagleda u lica oko sebe. Arganda se sada s mržnjom mrštio koliko na Šaidoa, toliko i na njega. Masema je bazdio na ludilo i bio pun prezira i mržnje. Moraš biti voljan i u stanju da povrediš i kamen. Edara, lica nečitkog kao da je Aes Sedai, ruke beše spokojno prekrstila ispod grudi. Čak i Šaido Aijeli umeju da prigrle bol. To će trajati danima. Sulin, s ožiljkom na obrazu bledim naspram preplanule kože, imaše pogled nepokolebljiv i miris neumoljiv. Predavače se lagano i što je manje moguće. Berelajn, koja miriše na presudu, jeste vladarka koja je osuđivala ljude na smrt i nakon toga mirno spavala. Ono što se učiniti mora. Voljan i u stanju da povredi kamen. Prigrli bol. O Svetlosti, Faila...
Sekira koja mu se dizala u ruci beše lagana kao perce, ali sručila se kao čekić na nakovanj; teško sečivo odseče Aijelu levu šaku.
Čovek zastenja od bola, a onda se trže i urlajući pridiže, namerno poprskavši Perina po licu krvlju koja mu je liptala iz zapešća.
„Zaceli ga“, kaza Perin izmičući se ispred Aes Sedai. Nije ni pokušao da izbriše lice. Krv mu je klizila u bradu. Osećao se prazno. Nije mogao ponovo dići tu sekiru ni da mu život od toga zavisi.
„Jesi li ti lud?“, besno viknu Masuri na njega. „Ne možemo tom čoveku vratiti ruku!“
„Rekoh, Zaceli ga!“, procedi on kroz zube.
Ali Seonid je već krenula, zadižući suknje kako bi lakim koracima prišla tom čoveku i kleknula mu pored glave. On je grizao presečeno zapešće, zalud pokušavajući da pritiskom zuba zaustavi krvoliptanje. Ali u pogledu mu nije bilo straha. Niti u njegovom mirisu. Nimalo.
Seonid zgrabi Šaidoa za glavu, a on se odjednom opet zgrči, divlje se bacakajući i trzajući rukom. Dok se trzao, liptanje krvi oslabi i prestade i pre nego što on klonu na zemlju, lica prebledelog. Drhtavo diže patrljak leve ruke i zagleda se u glatku kožu koja ga je sada pokrivala. Ako je tu bilo ožiljka, Perin nije mogao da ga vidi. Čovek se iskezi na njega. I dalje nije mirisao uplašeno. I Seonid klonu, kao da se napregla do krajnjih granica. Alhara i Vinter pođoše ka njoj, ali ona im odmahnu i uz dubok uzdah ustade.
„Rečeno mi je da ćeš moći danima da istrpiš a da ništa ne kažeš“, reče mu Perin. Sopstveni glas zvučao mu je preglasno. „Nemam vremena da mi pokazuješ koliko si izdržljiv ili hrabar. Znam da si hrabar i da si izdržljiv. Ali žena mi je predugo zatvorenica. Odvajaće vas u stranu i postavljati nekoliko pitanja u vezi s nekim ženama. Jesu li viđene i gde. To je sve što želim da znam. Neće biti usijanog ugljevlja niti čega drugog. Samo pitanja. Ali ako neko odbije da odgovori, ili ako vam se odgovori budu previše razlikovali, onda će svi ostati bez nečega." Iznenadio se kada je otkrio da ipak može da podigne sekiru. Sečivo je bilo umazano crvenilom.
„Dve šake i dva stopala“, hladno kaza. Svetlosti, glas mu je kao led. Osećao se kao da ga je led prožeo sve do kostiju. „To znači da ćete dobiti četiri prilike da odgovorite istovetno. A i ako svi izdržite, svejedno vas neću ubiti. Naći ću neko selo da vas tamo ostavim, neko mesto gde će vam dozvoliti da prosjačite, negde gde će dečaci bacati novčiće opasnim Aijelima bez šaka ili stopala. Razmislite o tome i odlučite se isplati li se rastavljati me od moje žene."
Čak je i Masema zurio u njega kao da nikada ranije nije video tog čoveka sa sekirom. Kada se okrenuo da ode, i Masemini ljudi i Geldanci rastvoriše se pred njim kao da prolazi čitava gomila Troloka.
Stigao je do ograde od zašiljenog kolja, iza koje se na jedno stotinak koraka prostirala šuma, ali nije promenio smer. Noseći sekiru, hodao je sve dok ga ogromno drveće nije okružilo a miris logora ostao iza njega. Sa sobom je nosio miris krvi, oštar i metalan. Od toga nema bega.
Ni sam nije znao koliko već prti kroz sneg. Jedva da je primetio sve oštriji nagib prečaga sunčeve svetlosti koje su pod krošnjama sekle šumske senke. Krv mu je bila na licu i u bradi. Počela je da se suši. Koliko je puta kazao da je spreman na sve samo da mu se Faila vrati? Čovek radi ono što mora. Za Failu - sve.
Odjednom, obema rukama diže sekiru iznad glave i zavitla je što je silnije mogao. Ona polete kroz vazduh tumbajući se usput i uz glasan tup zvuk zari se u široko deblo jednog hrasta.
Pustivši da mu dah izleti kao iz zamandaljenih pluća, on sede na hrapavu stenu koja je iz zemlje štrčala visoko i široko kao nekakva klupa, pa se laktovima nasloni na kolena. „Elijase, sad možeš da se pokažeš“, iznureno izusti. „Osećam ti miris."
Ovaj lakim koracima izroni iz senke, žutih očiju koje su mu slabašno blistale ispod širokog oboda šešira. U poređenju s njim, Aijeli su bučni. Pomerivši dugi nož za pojasom da mu ne smeta, sede pored Perina na stenu, ali je neko vreme samo prolazio prstima kroz prosedu bradu koja mu je padala preko grudi. Na kraju klimnu prema sekiri zarivenoj u hrast. „Jednom sam ti kazao da je zadržiš dok ne počne previše da ti se sviđa. Je li počela da ti se sviđa? Tamo?“
Perin snažno odmahnu glavom. „Ne! Ne to! Ali...“
„Ali šta, dečko? Mislim da si skoro i Masemu uplašio. Samo, i ti se osećaš na strah."
„Krajnje je vreme da se on nečega uplaši“, progunđa Perin, nelagodno sležući ramenima. Nekim stvarima se mora dati glas. Možda i jeste vreme. „Sekira. Prvi put kada se to desilo, nisam primetio; tek kada sam se osvrnuo na to. Bila je to noč kada sam upoznao Gaula i kada su Beli plastovi pokušali da nas ubiju. Kasnije, boreći se protiv Troloka u Dvema Rekama, nisam bio siguran. Ali onda, kod Dumajskih kladenaca - jesam, bio sam. Elijase, u bici se bojim, bojim se i tužan sam, možda zbog mogućnosti da nikada više ne vidim Failu.“ Srce mu se stislo toliko da su ga grudi zabolele. Faila. „Samo... Slušao sam Grejdija i Niejlda kako pričaju o tome kako je zapravo držati Jednu moć. Kažu da se osećaju više živi. U bici sam toliko prestravljen da mi se usta osuše, ali osećam se življe nego ikada, sem kada mi je Faila u zagrljaju. Mislim da ne bih mogao da podnesem da se tako osećam kada je reč o nečemu kao što je ono što sam maločas tamo učinio. Mislim da me Faila više ne bi htela kada bih postao takav."
Elijas frknu. „Mislim da ti nisi takav, dečko. Slušaj, različiti ljudi različito se ponašaju kada su u opasnosti. Neki su hladni kao kamen, ali tebe nikada nisam doživljavao kao hladno čeljade. Kada ti srce zalupa, zagreva ti krv. Razumno je zaključiti da ti takođe izoštrava čula. Tako si svesniji okoline. Možda ćeš za nekoliko minuta poginuti, možda za otkucaj srca, ali sada nisi mrtav - i to znaš od zuba pa do nožnih prstiju. Stvari su jednostavno takve. To ne znači da ti se to dopada."
„Voleo bih da verujem u to“, jednostavno odgovori Perin.
„Poživi koliko ja“, kaza mu Elijas suvo, „i poverovaćeš. A do tada samo prihvati da sam živeo duže od tebe i da sam već prolazio kroz to kroz šta ti prolaziš sada."
Njih dvojica su tako sedeli i gledali u sekiru. Perin je želeo da veruje u to što mu je Elijas rekao. Krv na njegovoj sekiri sada je izgledala crna. Krv se nikada ranije nije tako crnela. Koliko li je vremena prošlo? Sudeći po uglu pod kojim se svetlost probija kroz krošnje, sunce je već na zalasku.
Uši mu uhvatiše zvuk skorelog snega kako se mrvi pod kopitima koja mu se lagano približavaju. Nešto kasnije pojaviše se Niejld i Aram; nekadašnji Krpar pokazivao je tragove, a Aša’man nestrpljivo odmahivao glavom. Jeste da je to jasan trag, ali Perin se ne bi kladio da bi Niejld mogao sam da ga sledi. On je čovek iz grada.
„Arganda je mislio da bi trebalo da sačekamo da ti se krv ohladi“, reče Niejld, nagnuvši se u sedlu i odmeravajuči Perina. „Što se mene tiče, mislim da ne može biti hladnija." On klimnu glavom, sa osmehom zadovoljstva na usnama. Navikao je on da ga se ljudi boje, zbog njegovog crnog kaputa i onoga što taj kaput predstavlja.