„Progovorili su“, kaza Aram, „i svi su dali iste odgovore." Po mrštenju bi se reklo da mu se ti odgovori nisu dopali. „Mislim da su se prestravili više od pretnje da ćeš ih ostaviti da prose nego od tvoje sekire. Ali kažu da nikada nisu videli gospu Failu', niti ikoga od ostalih. Mogli bismo ponovo da isprobamo ugljevlje. Možda se onda prisete." Da li on to zvuči željno? Da nađe Failu ili da koristi ugljevlje?
Elijas se namršti. „Sada će ti samo odgovarati služeći se odgovorima koje su već dobili od tebe. Pričaće ti ono što želiš da čuješ. Svejedno su izgledi bili slabi. Šaidoa i zarobljenika ima na hiljade. Čovek bi čitav život mogao da preživi među tolikim ljudima, a da nikada ne upozna više od nekoliko stotina koje će upamtiti."
„Onda ih moramo ubiti“, sumorno i zloslutno odvrati Aram. „Sulin je kazala da su se Device postarale da ih uhvate kada nisu imali oružja, da bismo ih mogli ispitati. Neće pristati da postanu gai'šaini. Ako makar jedan pobegne, kazaće Šaidoima gde smo. Onda će nas napasti."
Kada ustade, Perina zaboleše zglobovi, kao da su zarđali. Ne može tek tako da pusti Šaidoe da idu. „Mogu da budu pod stražom, Arame." Zbog užurbanosti umalo da potpuno izgubi Failu, a sada je opet bio užurban. Užurbanost - tako blaga reč za odsecanje šake jednom čoveku. I to bez ikakve svrhe. Uvek je pokušavao da dobro razmisli i da pazi kako se kreće. Sada opet mora da razmisli, ali svaka misao ga boli. Faila je izgubljena u moru u belo odevenih zarobljenika. „Možda će drugi gai'šaini znati gde je“, promrmlja, pa se okrenu da pođe nazad ka logoru. Ali kako da se dočepa njihovih gai'šaina kad im nije dozvoljeno da izlaze iz logora sem pod stražom?
„A šta ćeš sa ovim, dečko?" upita ga Elijas.
Perin je i ne gledajući znao na šta misli. Na sekiru. „Ostavi je, pa neka je nađe ko god hoće." Glas mu poprimi neku oštrinu. „Možda će nekakav glupi zabavljač napisati priču na osnovu toga." Krenu prema logoru, ne osvrćući se. S praznom petljom, debeli opasač oko pasa beše mu previše lagan. I sve to bez ikakve svrhe.
Tri dana kasnije iz So Habora vratiše se teško natovarena kola, a Balver uđe u Perinov šator s jednim visokim neobrijanim čovekom u prljavom vunenom kaputu i s mačem koji je izgledao kao da se o njemu mnogo bolje starao. Perin ga isprva nije prepoznao pod najmanje mesec dana starom, raščupanom bradom - a onda je uhvatio njegov miris.
„Nisam očekivao da ću te opet videti“, reče. Balver trepnu, što je za njega bilo ravno zabezeknutom uzdahu. Pticoliki čovečuljak se nesumnjivo nadao da će ga iznenaditi.
„Tražio sam... tražio sam Majgdin“, promuklo odvrati Talanvor, „ali Šaidoi su bili brži od mene. Gazda Balver kaže da znaš gde je.“
Balver oštro pogleda mladića, ali glas mu, kao i miris, ostade suv i bezosećajan. „Gazda Talanvor je stigao do So Habora taman pre nego što ću ja otići, milostivi. Bila je najveća moguća slučajnost što sam ga susreo. Ali možda srećna slučajnost. Možda ti je našao neke saveznike. Prepustiću njemu da to ispriča."
Talanvor se namršti u svoje čizme i ništa ne reče.
„Saveznici?“, navede ga Perin. „Ništa manje od vojske neće biti od neke koristi, ali prihvatiću svaku pomoć koju možeš da dovedeš."
Talanvor navede Balvera, koji mu odgovori polovičnim naklonom i pomalo ohrabrujućim osmehom. Neobrijani čovek duboko udahnu. „Skoro petnaest hiljada Seanšana. Zapravo, većina njih su Tarabonci, ali jašu pod seanšanskim stegovima. I... I imaju najmanje deset damana." Glas mu se ubrza od žurbe i potrebe da završi pre nego što ga Perin preseče. „Znam da je to kao prihvatanje pomoći od Mračnoga, ali i oni progone Šaidoe, a ja bih prihvatio pomoć čak i Mračnoga samo da oslobodim Majgdin."
Perin je na trenutak samo gledao njih dvojicu - Talanvora kako se živčano igra balčakom, a Balvera kao vrapca koji čeka da vidi otkud će iskočiti neki zrikavac. Seanšani. I damane. Da, to jeste kao prihvatanje pomoći od Mračnoga. „Sedi i ispričaj mi šta znaš o tim Seanšanima“, kaza.
28
Ružini pupoljci
Otkad su otišli iz Ebou Dara, putovanje s Velikom putujućom menažerijom i veličanstvenim prikazom divota i čudesa Valana Luke bilo je gadno kao u Metovim najcrnjim mislima. Kao prvo, skoro svakoga dana kiša je padala po nekoliko sati, a jednom tri dana zaredom; hladna zimska kiša koja samo što se ne pretvori u sneg padala je u ledenim kapima što su lagano natapale kapute, tako da čovek počne da cvokoće i pre nego što shvati šta se dešava. Voda je tekla s nabijenih drumova kao da su popločani kaldrmom, ostavljajući za sobom onaj najgori tanak sloj blata po kojem je duga povorka kola, konja i ljudi prelazila samo male razdaljine dok sunce sija. Članovi predstave u početku su bili željni da pobegnu od grada u kojem noću munje potapaju brodovlje a zbog neobičnih ubistava svi se u strahu osvrću, da pobegnu od ljubomornog seanšanskog velmože koji će mahnito progoniti svoju suprugu i možda svoj bes iskaliti na svakome ko ima ikakve veze s njenim bekstvom iz njegovih šapa. U početku, bežali su dokle god su konji mogli da vuku kola, terajući životinje na brži korak, da pređu još jednu milju. Ali sa svakom miljom kao da su osećali da su dalje od opasnosti, za toliko bezbedniji, i jednog popodneva...
„Moramo da mislimo na konje“, objasni Luka, gledajući kako se zaprega odvaja od njegovih besmisleno oslikanih kola i kroz sitnu kišu vodi do mesta gde se konji vezuju. Sunce još nije prešlo ni pola puta do zalaska, ali sivi pramenovi već su se dizali iz šatorskih proreza za dim i metalnih dimnjaka na kolima za boravak, koja su bila kao kutije. „Niko nas ne juri, a dug je put do Lugarda. Do dobrih konja teško se dolazi, a i skupi su.“ Luka se namršti i odmahnu glavom, kao da ga muči žuč. Proradi mu žuč i na pomen troškova. Taj pazi na svaki novčić, sem kada je reč o njegovoj ženi. „Sve do tamo nema mnogo mesta gde se isplati zaustavljati se duže od jednog dana. Većina sela ne bi mogla da nam obezbedi punu posećenost sve i da se čitavo njihovo stanovništvo pojavi, a nikad se ne zna kako će biti u nekom gradu dok se ne dignu čadori. Ali ti me ne plaćaš dovoljno da bih zanemario ono što mogu da zaradim." Ogrnuvši se malo bolje svojim izvezenim grimiznim plaštom da ne bi kisnuo, osvrnu se i baci pogled na svoja kola. Kroz rominjanje kišice osećao se miris nečeg gorkog. Met baš i nije bio siguran da bi hteo da jede bilo šta što sprema Lukina žena. „Siguran si da nas niko ne juri, je li tako, Kautone?"
Razdraženo natukavši vunenu kapu još više na glavu, Met ljutito ode između raštrkanih šarenih šatora i kola, sve vreme škrgućući zubima. Ne plaća dovoljno? Za novac koji mu je ponudio, Luka bi trebalo da bude voljan da svoje životinje tera u trk sve do Lugarda. Dobro, ne baš tako - naposletku, ne želi on da ubije konje - ali taj naduvani kicoš trebalo bi da je voljan da krvavo požuri.
Nedaleko od Lukinih kola, Čel Vanin sedeo je na tronošcu premalom za njega, mešajući u jednom kotliću koji je visio nad vatricom nekakav tamni paprikaš. Kiša je s mlitavog oboda njegovog šešira padala u kotlić, ali debeli čovek kao da to nije ni primećivao, ili kao da mu do toga nije bilo stalo. Gorderan i Fergin, dvojica Crvenruku, mrmljajući psovke sebi u bradu zabijali su kočiće u blatnjavo tie za vodice šatora od prljavosmeđeg platna koji njih dvojica dele s Harnanom i Metvinom. I s Vaninom, ali Vanin zna neke veštine za koje smatra da ga oslobađaju podizanja šatora, a Crvenruke su se s tim njegovim stavom slagale - i to s veoma slabim otporom. Vanin je iskusni potkivač, ali još je bitnije to što je najbolji tragač i najbolji konjokradica u zemlji, ma koliko to delovalo neverovatno kada ga čovek pogleda, a pri tom možeš da odabereš koju god zemlju hoćeš da on u njoj bude najbolji.