„Došla je po novo ime“, zamišljeno reče Tuon. „Kako naziva sebe?"
„Lejlvin“, odgovori Selukija. „Prikladno ime za jednu šejsku plesačicu. Možda - Lejlvin Bezbrodna?"
Tuon klimnu. „Lejlvin Bezbrodna." Egeanin se na svaku reč trzala kao da su bile šamari. „Mogu li da se udaljim?“, ukočeno upita, savijajući se u dubok naklon.
„Ako hoćeš da ideš, onda idi“, procedi Met. To što ju je uopšte poveo verovatno nije najbolja zamisao u njegovom životu, ali možda će moći malčice da se oporavi bez nje.
Očiju uprtih u pod, Egeanin pade na kolena. „Preklinjem, mogu li da se udaljim?"
Tuon je potpuno pravih leđa sedela na podu zureći kroz višu ženu, kao da je uopšte ne vidi. Selukija odmeri Egeanin od glave do pete, napućivši usne. Sitejl gurnu iglu kroz tkaninu razapetu na okviru za vez. Nijedna nije ni pogledala Meta.
Egeanin se ničice pokloni i Met samo što ne opsova od iznenađenja kada ona poljubi pod. „Molim te“, promuklo reče, „preklinjem za dozvolu da se udaljim."
„Otići ćeš, Lejlvin“, kaza Selukija, hladna kao kraljica koja se obraća kokošaru, „i nećeš mi više izlaziti na oči ako ti lice nije pokriveno velom šejske plesačice."
Egeanin se na sve četiri zakoprca unazad i skoro se preturi kroz vrata, tako brzo da Met osta zapanjen.
S naporom mu pođe za rukom da povrati osmeh. Izgleda da nema svrhe da se zadržava, ali čovek može da izađe dostojanstveno. „Pa, pretpostavljam..."
Tuon opet mrdnu prstima, i dalje ga ne gledajući, a Selukija ga prekide. „Igračko, visoka gospa je umorna. Imaš njenu dozvolu da odeš."
„Vidi, zovem se Met“, odvrati on. „Lako je za pamćenje. Jednostavno ime. Met." Tuon kao da je zaista bila porcelanska lutka - toliko je bila izražajna.
Ali Sitejl spusti svoj vez i ustade s jednom rukom na balčaku kindžala zataknutog za pojasom. „Mladiču, ako misliš da ćeš lenčariti ovde da bi nas gledao kako se spremamo za spavanje, grdno grešiš." Smešila se dok je to govorila, ali šaka joj jeste počivala na nožu, a ona je dovoljno Eboudaranka da proburazi čoveka ako joj tako dođe. Tuon je i dalje bila kao neka nepomična lutka, kraljica na svom prestolu, premda usled neke greške odevena u preveliku odeću. Met ode.
Egeanin se pognute glave jednom rukom držala za kola. Drugom rukom čvrsto je grabila ogrlicu oko svog grla. Harnan se nešto dalje u mraku neznatno pomeri, čisto da bi pokazao da je i dalje tu. Pametno od njega što se u tom trenutku drži dalje od Egeanin. Met je bio previše razdražen da bi bio pametan.
„Šta to bi?" ljutito htede da čuje. „Više ne moraš da padaš na kolena pred Tuon. A Selukija? Ona je krvava služavka! Ne znam nikoga ko bi i za svoju kraljicu skakao onako kako si ti skakala za nju.“
Egeanino oštro lice bilo je u senkama, ali glas joj je bio drhtav i iznuren. „Visoka gospa je... to što jeste. Selukija je njena so’đin. Niko od niske Krvi ne bi se usudio da njenu so’đin pogleda u oči, a lako moguće da isto važi i za visoku Krv.“ Kopča uz prasak puče kad ona strgnu ogrlicu s vrata. „Mada, ja sada nisam nikakva Krv.“ Okrenu se i celo telo unese u to da baci ogrlicu što dalje može u noć.
Met zinu. Za novac koji je dao za to čudo mogao bi kupiti desetinu najboljih konja i da mu još ostane. A onda opet zatvori usta ništa ne rekavši. Možda nije uvek pametan, ali dovoljno je pametan da zna kada je neka žena zaista spremna da ga proburazi nožem. A zna on i nešto drugo: ako se Egeanin ovako ponaša pred Tuon i Selukijom, onda bi mu bolje bilo da se postara da im sul’dam ne prilaze. Samo Svetlost zna šta bi one učinile da Tuon mrdne prstima.
To znači da ga čeka mnogo posla i rada. Pa, on mrzi posao, ali ona stara sećanja kojih mu je glava puna, sastoje se samo od bitaka. Mrzi on i bitke - čovek u njima može da pogine - ali i to je bolje nego rad. Strategija i taktika.
Upoznaj se sa zemljištem, upoznaj se sa svojim neprijateljem - i ako ne možeš da pobediš na jedan način, nađi neki drugi.
Naredne noći sam je došao do purpurnih kola i kada je Tuon završila da podučava Olvera igranju kamenja, Met ju je namolio da njih dvoje odigraju jednu igru. Isprva, sedeći na podu preko puta te tamnopute ženice, nije bio siguran da li da pobedi ili da izgubi. Neke žene vole da svaki put pobeđuju, ali muškarac ih mora naterati da se pri tom potrude. Neke vole da muškarac pobeđuje, bar češće nego što gubi. Njemu nijedno ni drugo nije imalo smisla - on voli da pobeđuju, što lakše to bolje - ali tako je kako je. Međutim, dok se on kolebao, Tuon je uzela stvari u svoje ruke. Na pola igre shvatio je da ga je uvukla u zamku iz koje neće moći da se izvuče. Njeno belo kamenje svuda je opkolilo njegovo crno. Bila je to čista i jasna pobeda za nju.
„Ne igraš baš najbolje, Igračko“, podrugnu mu se. Uprkos njenom glasu, njene krupne mastiljave oči hladno su ga odmeravale i premeravale. Čovek bi mogao da se utopi u takvim očima.
On se nasmeši i pozdravi sa svima pre nego što stigoše da pomisle da ga izbace. Strategija. Misli na budućnost. Čini neočekivano. Naredne noći, doneo je cvetić od crvene hartije koji je napravila jedna od švalja što rade u priredbi. I pružio ga je iznenađenoj Selukiji. Sitejl je izvila obrve, a čak je i Tuon delovala zatečeno. Taktika. Izbaci svog protivnika iz ravnoteže. Kad malo bolje razmisli, žene i bitke i nisu toliko različite. I jedno i drugo pokrije muškarca maglom i može da ga ubije bez imalo truda. Ako on ne pazi šta radi.
Svake noći je dolazio u purpurna kola na igru kamenova pod Sitejlinim i Selukijinim budnim pogledima, a on se usredsređivao na tablu. Tuon igra veoma dobro, a njemu se veoma lako dešavalo da se zagleda u nju kako postavlja svoje kamičke, prstiju izvijenih na nekako čudno skladan način. Navikla je da su joj nokti čitav palac dugački i da pazi da ih ne polomi. A i oči su joj opasne. Potrebna ti je bistra glava i u igranju kamenova i u bitkama, a njen pogled kao da mu prodire pravo u lobanju. Ali naterao je sebe da se posveti igri i pošlo mu je za rukom da dobije četiri od narednih sedam, a da jedna bude nerešena. Tuon je bila zadovoljna kada je pobeđivala i odlučna kada je gubila, bez onih hirovitih ispada kojih se pribojavao, bez zajedljivih primedaba - sem što ga je uporno nazivala Igračkom - i bez previše one ledene kraljevske nadmenosti, bar dok su igrali. Uživala je u igri, ushićeno se smejući kada bi ga uvukla u zamku, a razdragano se smejući kada bi njemu pošlo za rukom da nekim pametnim potezom izvrda iz nje. Bila je potpuno drugačija žena kada se izgubi u igri.
Za pupoljkom od hartije usledio je cvet sašiven od plavog platna, a dva dana kasnije ružičasta svilena cvast koja se širila toliko da pokrije ženski dlan. I jedno i drugo uručio je Selukiji. Njene plave oči gledale su ga sve sumnjičavije, ali Tuon joj je kazala da može da zadrži cveče, pa ga je ona pažljivo umotala u platno i negde stavila. Pustio je da tri dana prođu bez poklona, a onda je doneo grozdić crvenih svilenih ružinih pupoljaka, sa sve kratkim stabljikama i blistavim lišćem koje je izgledalo potpuno prirodno, samo savršenije. Zamolio je švalju da to sašije istog dana kada je kupio onaj prvi cvetić od hartije.
Selukija zakorači i pruži ruku da prihvati ružine pupoljke, podrugljivo izvijajući usne u smešak, ali on sede i spusti cvetove pored table, malo prema Tuon. Ništa ne reče, samo ih tu ostavi. Ona ih nije ni pogledala. Izvadivši iz dve kožne vrećice po jedan kamen, on poče da ih prebacuje iz ruke u ruku sve dok više ni sam nije znao gde je koji, a onda ih pruži u stisnutim pesnicama. Tuon se na tren kolebala, bezizrazno ga gledajući pravo u lice, a onda ga potapša po levoj šaci. On je rastvori i pokaza blistavi beli kamičak.
„Predomislila sam se, Igračko“, promrmlja ona i pažljivo spusti beli kamičak na presek dve crte blizu središta table. „Igraš veoma dobro."