Met trepnu. Zar je moguće da zna šta on to smera? Selukija je stajala iza Tuon, naizgled udubljena u bezmalo praznu tablu. Sitejl okrenu stranicu svoje knjige i malčice se pomeri kako bi svetio bolje padalo na hartiju. Naravno da ne. Ona to priča o kamenovima. Kad bi i posumnjala šta on zapravo smera, izbacila bi ga naglavačke. Svaka bi žena tako postupila. Mora da je reč o kamenovima.
Te noći igrali su nerešeno - oboje su pod svojom vlašću držali po pola table u nepravilnim delovima. Zapravo, ona je pobedila.
„Igračko, održala sam reč“, otegnuto kaza ona dok je vraćao kamičke u vrećice. „Nisam pokušavala da pobegnem, niti da te izdam. Ovde je skučeno." Pokaza unutrašnjost kola. „Želim da se šetam. Odgovara i kad padne mrak. Možeš da mi praviš društvo." Pogled joj na tren pade na ružine pupoljke, a onda se diže ka njegovom licu. „Da bi bio siguran kako neću pobeći."
Sitejl jednim tananim prstom označi gde je stala sa čitanjem i pogleda ga. Selukija ustade iza Tuon i pogleda ga. Ta žena jeste održala reč, ma koliko to delovalo suludo. Šetnje pošto padne mrak, kada većina članova menažerije ode na spavanje, neće škoditi - ne ako on bude prisutan da se za to postara. Zašto li se onda oseća da mu stvari izmiču iz ruku?
Tuon je pristala da se šeta ogrnuta plaštom i s namaknutom kapuljačom, što je za njega bilo olakšanje. Na obrijanoj glavi počela je da joj raste crna kosa, ali još je bila veoma kratka. A za razliku od Selukije, koja je vrlo verovatno spavala s maramom, Tuon ničim nije pokazivala nameru da pokrije glavu. Žena sitna kao dete, kose kraće od svakog muškarca - a koja ne ćelavi - upadala bi u oči čak i po mraku. Sitejl i Selukija stalno su ih pratile na maloj udaljenosti, služavka da pazi na svoju gospodaricu, a Sitejl da pazi na služavku. Bar je on mislio da je tako. Ponekad mu se činilo da obe gledaju njega. Njih dve su se preterano sprijateljile za čuvarku i zatvorenicu. Čak je načuo Sitejl kako upozorava Selukiju da je on baraba sa ženama - baš ga je lepo počastila! A Selukija joj je spokojno odgovorila da će mu njena gospa polomiti obe ruke ako bude nevaspitan, kao da njih dve uopšte nisu zatvorenice.
Mislio je da te šetnje iskoristi kako bi saznao ponešto o Tuon - nije mnogo pričala dok su igrali - ali ona bi uvek zanemarila njegova pitanja ili skretala razgovor na druge teme, obično na njega.
„Dve Reke su sve u šumama i imanjima“, pričao je dok su se šetali glavnom ulicom menažerije. Mesec je bio skriven oblacima, a raznobojna kola pretvorila su se u nerazaznatljive tamne obrise, dok su izvođačke pozornice duž ulice postale tek senke. „Svi seju duvan i gaje ovce. Moj otac gaji i krave i trguje konjima, ali uglavnom svi s kraja na kraj Dve Reke seju duvan i gaje ovce.“
„Otac ti trguje konjima“, promrmlja Tuon. „A šta ti radiš, Igračko?"
On se osvrnu i pogleda dve žene koje su ih sledile na udaljenosti od jedno desetak koraka. Sitejl možda nije blizu dovoljno da ga čuje, ako bude tih, ali rešio je da bude pošten. Sem toga, menažerija je u mraku bila tiha kao groblje. Možda ga čuje, a ona zna šta je radio u Ebou Daru. „Ja sam kockar“, reče.
„Moj otac je sebe zvao kockarom“, tiho kaza Tuon. „Umro je od loše opklade."
I kako čovek da zna šta to treba da znači?
Druge noći šetali su se niz red kaveza sa životinjama, pri čemu je svaki od njih bio dovoljno veliki da ispuni čitava kola, kada je on pitao: „Tuon, šta radiš iz zabave? Čisto zbog toga što u tome uživaš? Sem što igraš kamenove." Osetio je kako se Selukija s daljine od trideset stopa nakostrešila što ju je nazvao imenom, ali Tuon to izgleda nije smetalo. Bar mu se tako činilo.
„Uvežbavam konje i damane“, odgovori ona zureći u kavez u kojem je bio usnuli lav. Životinja je bila samo velika senka na slami iza debelih rešetaka. „Zar zaista ima crnu grivu? U čitavom Seanšanu nema crnogrivih lavova."
Obučava damane? Zabave radi? Svetlosti! „Konje? Koju vrstu konja?" Ako uvežbava krvave damane, mora da je reč o ratnim atovima. Zabave radi.
„Igračko, gazdarica Anan mi kaže da si protuva.“ Glas joj je bio hladan, ali ne leden. Pribran. Okrenula se prema njemu, lica skrivenog u senci njene kapuljače. „Koliko si žena poljubio?" Lav se probudi i nakašlja - od tog dubokog zvuka nema ko se ne bi naježio. Tuon nije ni trepnula.
„Izgleda da će opet kiša“, reče on slabim glasom. „Selukija će me odrati ako te vratim pokislu." Čuo je kako se ona tiho smeje. Šta je to smešno rekao?
Naravno, cenu mora da plati. Možda se stvari odvijaju kako on hoće, a možda i ne, ali čim čovek pomisli da ide po njegovom - uvek mora da plati cenu.
„Gomila kreštavih svraka“, požalio se on Egeanin. Popodnevno sunce bilo je na zalasku, crveno-zlatna kugla napola skrivena oblacima bacala je senke po menažeriji. Za promenu, nije bilo kiše, pa su njih dvoje pogureni sedeli ispod zelenih kola koja su delili, premda je bilo hladno, i igrali kamenove naočigled svih koji su prolazili. Popriličan broj ljudi je prolazio, muškarci žureći da obave neki odocneli posao, deca grabeći poslednju priliku da kotrljaju obruče kroz bare i da se loptaju pre no što padne mrak. Žene su zadizale suknje i u prolazu bacale poglede ka njihovim kolima. Met je znao kakvi su im izrazi na licima čak i kada su nosile kapuljače. Razdraženo je zazveckao crnim kamičcima koje je držao u levoj šaci. „Dobiće svoje zlato kada stignemo u Lugard. To je sve do čega bi trebalo da im bude stalo. Ne bi trebalo da guraju noseve u moja posla."
„Ne možeš ih kriviti“, razvučeno odgovori Egeanin zagledana u tablu. „Nas dvoje bi trebalo da smo odbegli ljubavnici, ali ti više vremena provodiš s njom... nego sa mnom." I dalje joj je bilo teško da Tuon ne naziva visokom gospom. „Ponašaš se kao muškarac koji se udvara." Krenu da spusti kamen, a onda stade s rukom nad tablom. „Ne misliš valjda da će ona završiti obred, zar ne? Nisi valjda tolika budala?"
„Kakav obred? O čemu to pričaš?"
„One noći u Ebou Daru nazvao si je svojom suprugom tri puta“, ona mu tiho kaza. „Zaista ne znaš? Žena tri puta kaže da je neki čovek njen suprug, a on tri puta kaže da mu je ona supruga - i venčani su. Obično je to praćeno blagoslovima, ali brak je sklopljen kada se to izgovori pred svedocima. Zaista nisi znao?"
Met se zasmeja, pa slegnu ramenima, osećajući nož koji je sakrio iza vrata. Dobar nož pruža čoveku osećaj utehe. Ali kada se nasmejao, bilo je to promuklo. „Ona ništa nije kazala." U to vreme trpao joj je krvavi veo u usta! „Tako da šta god da sam ja kazao - to ništa ne znači." Ali znao je šta će Egeanin reći. Znao je, kao što zna da je voda mokra. Rečeno mu je s kime će se oženiti.
„Kod Krvi je to malo drugačije. Ponekad se plemkinja s jednog kraja carstva udaje za plemića s drugog. Ugovoreni brak. Carska porodica nikada ne sklapa drugačije brakove. Možda ne žele da čekaju da budu zajedno, pa ona prizna brak tamo gde se nalazi, a on tamo gde se on nalazi. Ako se oboje pred svedocima izjasne u roku od godine i jednog dana, brak je zakonit. Zaista nisi znao?"
Sigurnost je sigurnost, ali kamenje mu svejedno ispade iz šake na tablu i rasu se na sve strane. Krvava devojka je znala. Možda misli da je sve to neka pustolovina ili igra. Možda je njoj to što je oteta jednako zabavno kao uvežbavanje konja ili krvavih damane! Ali on zna da je on zapravo pastrmka koja samo čeka da ona zabaci udicu.
Naredna dva dana nije prilazio purpurnim kolima. Nije bilo nikakve svrhe da beži - krvava udica već mu je u ustima, a sam ju je tu stavio - ali ne mora baš da proguta tu plamenu stvar. Ipak, znao je da je samo pitanje vremena kada će ona zategnuti strunu.
Premda se menažerija kretala lagano, vremenom su došli do skele preko Eldara, koja ide od Alkindara na zapadnoj obali do Koramena na istočnoj, urednih ozidanih gradića punih kamenih zgrada pokrivenih šindrom s po šest kamenih pristaništa u svakom od njih. Sunce se pelo svojom putanjom, a na nebu skoro da nije bilo ni oblačka. Ono malo oblaka bilo je belo kao tek oprana vuna. Tog dana možda i neće padati kiša. To je važno mesto za prelazak preko reke, tako da su trgovački brodovi koji su doplovili uzvodno bili privezani za neka pristaništa, dok su velike skele nalik na barke nošene dugim veslima gmizale preko vode od jednog gradića do drugog. Izgleda da i Seanšani tako misle, pošto su ispred oba gradića bili vojni logori, a sudeći po kamenim zidovima koji su počeli da rastu oko tih logora i kamenim građevinama što su počele da se uzdižu među njima, nemaju namere da u skorije vreme odu.