Met je, jašući Kockicu, prešao reku s prvim kolima. Nepažljivom posmatraču smeđi uškopljeni konj deluje obično; ne bi bilo upadljivo da ga jaše čovek u kaputu od grube čoje s vunenom kapom nataknutom preko ušiju da mu ne bi bilo hladno. Zapravo, nije ozbiljno razmišljao o tome da pobegne ka brdovitoj i šumovitoj oblasti iza Koramena. Nosio se tom mišlju, ali ne ozbiljno. Bežao on ili ne, ona će ga navući na udicu. Stoga je sedeo na Kockici na kraju jednog kamenog pristaništa i posmatrao menažeriju kako prelazi preko reke i tandrče kroz gradić. Seanšani su čekali na pristaništu - odred mišićavih ljudi u oklopima na preklapanje oslikanim u plavo i žeženozlatno, a predvodio ih je vitak mlad zapovednik s jednom tankom plavom perjanicom na čudnom kalpaku. Izgleda da su tu samo da bi pazili na javni red, ali zapovednik je iščitavao Lukinu dozvolu za konje, a Luka se raspitivao da li plemeniti lord možda zna neko mesto van grada gde bi putujuća menažerija mogla da izvodi predstave. Metu je došlo da plače. Gledao je vojnike s prugastim oklopima kako niz ulicu iza njega ulaze u radnje i krčme i izlaze iz njih. Jedan raken se na dugim rebrastim krilima spusti s neba i slete ispred jednog od logora na drugoj obali reke. Tri ili četiri zmijovrata stvora već su bila na zemlji. U tim logorima mora da je na stotine vojnika. Možda i hiljadu. A Luka hoće da priredi predstavu.
A onda jedna skela udari o konopcima obavijene stubove na kraju pristaništa i mostić se spusti pa se preko njega purpurna kola bez prozora zakotrljaše na kaldrmu. Sitejl je vozila. Selukija je sedela njoj s jedne strane, vireći iz kapuljače nekog izbledelog crvenog plašta. S njene druge strane, umotana u tamni plašt tako da se ni delić nje ne vidi, sedela je Tuon.
Met je mislio da će mu oči ispasti iz glave. Ako mu najpre srce ne iskoči iz grudi. Kocke mu začangrljaše u glavi kao da se kotrljaju preko stola. Ovoga puta ispašće oči Mračnoga; jednostavno je znao da će biti tako.
Nije mu preostalo ništa drugo nego da potera konja pored purpurnih kola, jašući kao da je život predivan, jašući niz široku glavnu ulicu, između oglašivača radnji i uličnih prodavača koji s poslužavnika nude hranu. I seanšanskih vojnika. Sada ne koračaju u stroju, pa mogu da radoznalim pogledima odmeravaju šarena kola. Jahao je i čekao da Tuon vikne. Dala je reč, ali zatvorenik je spreman na sve samo da bi malo olabavio okove. Treba samo da digne glas i pozove hiljadu seanšanskih vojnika da je izbave. Kockice su se prevrtale i tumbale u Metovoj glavi. Jahao je i čekao na oči Mračnoga.
Tuon ni reč nije rekla. Radoznalo je gvirkala iz svoje duboke kapuljače, radoznalo i oprezno, ali pazila je da joj lice bude skriveno, pa čak i ruke; beše potpuno umotana u taj tamni plašt. Čak se i pribila uz Sitejl, kao dete koje traži majčinsku zaštitu okruženo gomilom stranaca. Ni reč nije izustila dok nisu prošli kroz koramenske kapije i zaputili se prema podnožju grebena što se uzdizao iza grada, gde je Luka već prikupljao kola. Tada je Met zaista shvatio da mu nema bekstva. Zategnuće ona strunu - samo čeka pravi krvavi trenutak.
Te noći se postarao da sve Seanšanke ostanu u kolima, a i Aes Sedai. Koliko je Met znao, niko nije video sul’dam ili damane, ali Aes Sedai se za promenu nisu raspravljale. Nije ni Tuon. Zatražila je nešto zbog čega je Sitejl izvila obrve skoro do kose. Na neki način, to je bilo sročeno kao molba, podsetnik na obećanje koje je on dao, ali on je umeo da prepozna zahtev kada mu ga žena uputi. Pa, čovek mora da ima poverenja u ženu koju će uzeti. Kazao joj je da mora da razmisli o tome, čisto da ne bi umislila kako od njega može da dobije šta god hoće. Razmišljao je o tome čitav dan dok je Luka pripremao predstavu, razmišljao i preznojavao se dok je sve više Seanšana dolazilo da blene u izvođače. Razmišljao je o tome dok su kola nastavljala put na istok kroz brda, sporije nego ikada, ali znao je kakav odgovor mora dati.
Trećeg dana po odlasku s rečne obale stigli su do gradića, po imenu Džurador u kojem se proizvodila so i tada je rekao Tuon da hoće. Ona mu se nasmešila, a kockice u njegovoj glavi smesta su stale. To će doveka pamtiti. Nasmešila se, a kockice su onda stale. Da čovek brižne u plač!
29
Nešto treperi
„Ludilo je ovo čisto“, progunđa Domon stojeći prekrštenih ruku kao da preči izlaz iz kola. Možda to i čini. Ratoborno je isturio vilicu obavljenu bradom, kratko podšišanom ali svejedno dužom nego što mu beše kosa na glavi, a šakama je mrdao kao čovek koji se nosi mišlju da te šake stisne u pesnice ili da nešto dohvati. Širok je čovek Domon - i ni izbliza onako debeo kako na prvi pogled deluje. Met je žarko želeo da izbegne i pesnice i hvatanje u koštac, samo ako je ikako moguće.
Završio je vezivanje crnog svilenog šala oko vrata kako bi sakrio ožiljak, pa je tutnuo krajeve u kaput. Izgledi da će se u Džuradoru naći neko ko je čuo za čoveka iz Ebou Dara koji nosi crni šal... Pa, čini se da su izgledi povoljni, sve i da se njegova sreća ne uzme u obzir. Naravno, tu valja uračunati i to što je on ta’veren, ali ako će ga to dovesti licem u lice sa Surot ili nekim od one šačice slugu iz Tarezinske palate, onda će mu se to desiti sve i da ostane da leži u krevetu sa ćebetom prebačenim preko glave. Ponekad čovek jednostavno mora da veruje svojoj sreći. Nevolja je u tome što su tog jutra, kada se probudio, kockice opet počele da mu se preturaju po glavi - što još traje.
„Obećao sam“, odgovorio je. Osećao se dobro zbog toga što je ponovo obukao pristojnu odeću. Kaput mu je bio od zelene vune, lepo skrojen, i padao mu je skoro do kolena i prevrnutih sara njegovih visokih čizama. Kaput nije bio izvezen - možda bi mogao da bude malčice - ali bilo je malo čipke na rubovima rukava. A nosio je i lepu svilenu košulju. Priželjkivao je da ima ogledalo. Čovek mora da izgleda najbolje što može kada je dan takav. Uzevši plašt s kreveta, prebaci ga preko ramena. Nije to bio drečavi odevni predmet kao Lukin, već tamnosiv, mračan skoro kao noć. Samo je postava bila crvena. Kopča njegovog plašta bio je jednostavan srebrni čvorić, ne veći od njegovog palca.
„Ona je dala svoju reč, Bejle“, kaza Egeanin. „Svoju reč. Nikada je neće prekršiti - nikada." Egeanin je zvučala kao da je u to potpuno ubeđena. U svakom slučaju - ubeđenija od Meta. Ali čovek ponekad mora da iskuša sreću - sve i ako stavlja glavu u torbu. Jeste obećao. A sreća ga ipak prati.
„Ludilo i dalje to je“, progunđa Domon. Ali nevoljno se skloni s vrata kada Met stavi na glavu šešir širokog oboda. Dobro, kada mu Egeanin, brzo trznuvši glavom, pokaza da se skloni. Ali i dalje se mrštio.
Pošla je za Metom iz kola, i dalje se mršteći i igrajući se svojom dugom crnom perikom. Možda se i dalje osećala nelagodno zbog toga što je nosi, ili joj sada možda drugačije stoji pošto ima mesec dana kako joj ispod nje raste njena kosa. Mada to još nije dovoljno da se šeta gologlava. Ne dok se između njih i Ebou Dara ne protegne bar još stotinu milja. Možda neće biti bezbedno sve dok ne pređu preko Damonskih planina i uđu u Murandiju.
Nebo je bilo vedro, sunce tek što je izranjalo na istoku, još nevidljivo iza platnenog zida podignutog oko menažerije, a jutro bi se moglo nazvati toplim samo u poređenju s nekom mećavom. Nije to bila svežina kasnog zimskog jutra u Dvema Rekama, već studen koja se lagano duboko ukopava i ledi ti dah. Članovi putujuće menažerije vrzmali su se na sve strane kao mravi u razrušenom mravinjaku, na sav glas zahtevajući da čuju ko je premestio one alke za žongliranje, pozajmio one crvene čakšire ili pomerio ovu pozornicu. Sve je to izgledalo i zvučalo kao početak prave bune, ali svi ti glasovi nisu bili odista ljuti. Oni sve vreme viču i mlataraju rukama, ali nikada ne dođe do udaraca kada je predstava u izgledu, a nekim čudom svi će se izvođači naći na svojim mestima i biće potpuno spremni pre nego što prvi posetioci uđu. Možda su spori kada je reč o pripremi za polazak na put, ali izvođenje tačaka donosi novac, a radi toga su sasvim spremni da budu brzi.