On otvori usta, čisto da ukaže na to koliko je put zakrčen, pa odjednom shvati da više ne vidi nikoga posle nje i Selukije. Ljudi koji su tu bili jednostavno su nestali, a put je bio prazan sve do krivine. Lagano se okrenu. Ni između njega i menažerije nije bilo nikog, samo ljudi koji su čekali u redu, koji nije delovao ništa duže nego ranije. Iza predstave, put je vijugao u brda prema udaljenoj šumi, takođe prazan. Nigde ni žive duše. Pritisnuo je prstima grudi, opipavajući kroz kaput medaljon u vidu lisičje glave. Obično parče srebra na kožnoj vrpci. Žarko je želeo da je hladno kao led. Tuon izvi jednu obrvu, a Selukija ga pogleda kao budalu.
„Ne mogu da ti kupim haljinu ako ostanem da stojim ovde“, odgovori joj. To je svrha tog izleta, njegovo obećanje da će naći Tuon nešto bolje da obuče od haljina koje vise na njoj, tako da izgleda kao dete u odeći odraslih. To jest, prilično je siguran da je to obećao, a ona je potpuno sigurna da jeste. Vez švalja koje rade u priredbi bio je prihvatljiv za Tuon, ali ne i tkanina koju imaju na raspolaganju. Izvođačke odežde svetlucaju od šljokica, đinđuva i sve su u jarkim bojama, ali obično su sašivene od najjeftinije tkanine. Oni koji imaju bolju tkaninu čuvaju je i nose dok se ne iznosi. Ali Džurador zarađuje od prodaje soli, a so se prodaje za veliki novac. U radnjama u gradu mogu se kupiti svakakve tkanine, kakve žena samo poželeti može.
Ovoga puta nije bilo mrdanja prstima. Tuon se zgleda sa Selukijom. Viša žena odmahnu glavom, smešeći se kiselo i sažaljivo. A onda Tuon odmahnu glavom. Potom zadigoše plaštove i zaputiše se prema gvožđem okovanim gradskim kapijama. Žene! On opet požuri da ih sustigne. Naposletku, one su njegove zarobljenice. Jesu. Njihove senke pružale su se pred njima. Da li je neko od onih ljudi bacao senku pre nego što je nestao? Nije mogao da se seti ni da im se dah ledio. Ali teško da je to sada bitno. Više ih nema, a on nema namere da razmišlja o tome odakle su došli ili kuda idu. To verovatno ima neke veze s time što je on ta’veren. Moraće da izbaci to iz glave. Jeste, on je ta’veren. Zveketanje kockica nije ostavilo prostora ni za šta više.
Stražare na kapiji stranci kao da ni najmanje nisu zanimali, ili to bar važi za dve žene i muškarca koji dolaze peške. Ozbiljnih lica i u oklopnim prsnicima obojenim u belo i s kupastim kalpacima koji mesto kresta izgleda imaju konjske repove, iz nekog razloga sumnjičavo su pogledali Meta, a onda nastavili da se oslanjaju na svoje halebarde i zure uz put. Najverovatnije da je reč o meštanima, a u svakom slučaju - to nisu Seanšani. Trgovci solju i mesna vlastelinka, Etelejn, koja je izgleda radila šta god da joj trgovci kažu, položili su Zakletve povratka - i to bez oklevanja - a još su ponudili da plate porez na so pre nego što je to iko od njih tražio. Nema sumnje da će Seanšani vremenom tu postaviti nekakvog zvaničnika, čisto da drži na oku šta se dešava, ali trenutno imaju pametnija posla za svoje vojnike. Pre nego što je pristao na taj izlet, Met je poslao i Toma i Džuilina da se uvere kako u Džuradoru nema Seanšana. Budala može da se spotakne o sopstvenu sreću ako ne pazi šta radi.
Džurador je bio imućan grad pun ljudi, ulica popločanih kaldrmom. Većina tih ulica bila je široka, a sve su vodile između kamenih kuća s krovovima prekrivenim crvenkastim crepovima. Kuće i gostionice gurale su se rame uz rame sa stajama i krčmama, a buku su dizali kovači udarajući čekićima po nakovnjima i tkači na razbojima. Sem toga, izgledalo je kao da bačvari sa svih strana nameštaju obruče na burad za prevoz soli. Ulični prodavci na sav glas su nudili pribadače i trake, pite od mesa i pečene lešnike s poslužavnika ili krompire smežurane od zime i suve šljive s kolica. Na svakoj ulici muškarci i žene stražarili su ispred svojih radnji uz robu poredanu na uzane stočiće i koliko ih grlo nosi vikali šta sve u njima ima.
Ali bilo je lako prepoznati kuće trgovaca solju - kamene trospratnice, a ne dvospratnice kao ostale, zauzimale su osmostruko veću površinu i sve su imale balkon sa stubovima koji gleda na ulicu, zaštićen belim paravanima od kovanog gvožđa između stubova. Prizemni prozori na većini kuća takođe su imali te paravane, mada ne baš uvek obojene. To je podsećalo na Ebou Dar, ali ništa drugo - sem ljudi maslinaste puti. Tu nije bilo dubokih izreza koji otkrivaju grudi, nije bilo sukanja sašivenih tako da se vide raznobojne podsuknje. Žene su nosile izvezene haljine s okovratnicima sve do brade, običan svet s nešto malo veza, a one bogatije poprilično, na plaštovima izvezenim od ruba do vrha, s providnim velovima koji im padaju preko lica, viseći sa pozlaćenih češljeva ili onih izrađenih od izrezbarene belokosti, zadenutih u tamne umotane pletenice. Muškarci su nosili kratke kapute skoro jednako gusto izvezene, jednako jarkih boja, a bilo da su bogati ili siromašni, većina muškaraca nosila je duge noževe za pojasevima, sečiva tek nešto malo manje povijenih nego u Ebou Daru. Bogati ili siromašni, ti su ljudi neprestano mazili drške svojih kindžala, kao da sve vreme očekuju tuču - pa je možda i to isto.
Spolja gledano, palata gospe Etelejn nimalo se nije razlikovala od zamkova trgovaca solju, ali bila je smeštena na glavnom gradskom trgu, širokom i popločanom uglačanim kamenom i s velikim okruglim mermernim vodoskokom na sredini. Ali ljudi su vedra i velike glinene ćupove za vodu punili iz cevi koje su se izlivale u kamena prihvatilišta na uglovima drugih trgova. Veliki vodoskok mirisao je na so. Bilo je to znamenje džuradorskog bogatstva, jer se voda pumpala iz istog izvorišta kao i slani kladenci u okolnim brdima. Met je imao prilike da vidi dobar deo grada pre nego što se sunce uspelo i na pola puta do podneva.
Svaki put kada bi Tuon i Selukija ugledale radnju sa svilom, zastale bi ispred dugih uzanih stolova da opipaju umotanu tkaninu i šapuću glava pribijenih jedna uz drugu, odmahujući pažljivim trgovcima. A oni su bili veoma pažljivi, sve dok ne bi shvatili da je s njima Met. Odevene u debele vunene tkanine, iznošene i neodgovarajućeg kroja za njih, nisu delovale kao mušterije za svilu. S druge strane Met - s plaštom prebačenim preko ramena kako bi mu se videla postava - jeste tako izgledao. Ali kad god bi pokazao zanimanje - žene kažu kako žele da pokažeš zanimanje - kad god bi se približio dovoljno da čuje o čemu to pričaju, ove dve bi ga pogledale tim tamnim i hladnim plavim očima iz dubina svojih kapuljača, sve dok on ne bi ustuknuo korak ili dva. Onda bi se Selukija nagnula da joj glava bude bliža Tuoninoj i nastavile bi da mrmljaju i pipaju svilu, crvenu svilu, plavu svilu, zelenu svilu, glatku mreškavu svilu i brokat. Džurador je veoma dobrostojeće mesto. Srećom, tutnuo je u džep kesu punu zlata. Ali izgleda da ništa od svega toga nije odgovaralo. Tuon bi neizbežno odmahnula glavom i njih dve bi produžile u gomilu a Met bi trčao za njima sve do naredne radnje sa svilom. Kockice su mu i dalje zveketale u glavi.
Nisu oni bili jedini iz predstave koji su došli u grad. Primetio je Aludru, lica uokvirenog pletenicama ukrašenim đinđuvama, kako se kroz gomilu ljudi šeta u pratnji jednog sedokosog čoveka koji mora da je bio trgovac solju, sudeći po količini izvezenog cveća i kolibrija na njegovom svilenom kaputu. Šta iluminatorka traži s trgovcem solju? Šta god da mu je govorila, on se smeškao zadovoljno tako da mu je po licu poiskakalo još nekoliko bora, i klimao glavom.
Tuon odmahnu glavom, pa dve žene pođoše prema narednoj radnji, ne obraćajući pažnju na trgovčevo duboko klanjanje. Dobro, većinom su nakloni bili upućeni Metu. Možda je žgoljava budala mislila da on hoće da kupi svilu za sebe. Doduše, ne bi se protivio da nabavi dva-tri svilena kaputa, ali ko da misli na kapute kada čeka da one krvave kocke stanu? Samo malo veza, na rukavima i ramenima.
Tom prođe pored njega obavijen u svoj plašt boje bronze, gladeći duge bele brkove i zevajući kao da je čitavu noč proveo u budnom stanju. Možda i jeste. Zabavljač se nije opet odao piću, ali Lopin i Nerim žale se da po celu noč ostaje budan, sa upaljenom svetiljkom da bi mogao da čita i iščitava ono svoje pismo. Šta je toliko opčinjavajuće u pismu jedne mrtve žene? Mrtva žena. Svetlosti, možda su oni ljudi na putu... Ne; o tome neće ni da razmišlja.