Tuon opipa jedno parče svile, pa ga pusti da padne ne gledajući drugo. Selukija tako pogleda zdepastu trgovkinju pre nego što pođe za Tuon da se žena uvredi. Met joj se nasmeši. Uvređeni trgovci mogu dovesti do toga da gradska straža počne da postavlja pitanja, a ko zna kuda to može odvesti? Ali znao je da može osmehom smiriti većinu žena. Dežmekasta trgovkinja samo frknu i sagnu se da zagladi svilu nežno kao da ušuškava novorođenče. Bar većinu žena, pomislio je kiselo.
Nešto niže niz ulicu jednoj ženi ogrnutoj jednostavnim plaštom spade kapuljača, a Metu zastade dah. Edesina opet diže kapuljaču, ali bez žurbe, mada je šteta svejedno već načinjena, pošto se bezvremeno lice jedne Aes Sedai pokazalo naočigled svima koji znaju šta gledaju. Niko na ulici ničim nije pokazao da nešto vidi, ali on nije mogao da na oku drži sva lica. Da li neko pomišlja na nagradu? Možda u Džuradoru trenutno nema Seanšana, ali dešava se da prolaze kroz grad.
Edesina zađe za jedan ugao, a za njome dve prilike u tamnim plaštovima. Dve. Da li je jedna sul’dam ostala u logoru da pazi na dve Aes Sedai? Ili su možda Džolin ili Teslina negde u blizini, a on ih ne vidi. Iskrivi vrat, gledajući po gomili ne bi li ugledao još neki jednostavan plašt, ali svi koje bi pogledao bili su makar malo izvezeni.
To ga odjednom pogodi kao kamen u glavu. Svaki plašt na koji mu je pogled pao bio je makar malčice izvezen. Gde li su krvava Tuon i krvava Selukija? Da li se to kockice kotrljaju još brže?
Boreći se za dah, prope se na prste, ali ulica kao da se pretvorila u reku izvezenih plaštova, izvezenih kaputa i izvezenih haljina. To ne znači da njih dve pokušavaju da pobegnu. Tuon jeste dala svoju reč; propustila je savršenu priliku za izdaju. Ali dovoljno je da bilo jedna bilo druga kažu makar tri reči i svi koji ih budu čuli prepoznaće seanšanski naglasak. Pred njim su dve radnje koje izgleda prodaju tkaninu, jedna na jednoj a druga na drugoj strani ulice, ali ispred njih nisu bile dve žene u tamnim plaštovima. Mogle su da zamaknu za ugao, ali on mora da veruje svojoj sreći. Sreća ga naročito služi kada je igra nasumična. Krvave žene krvavo misle da sve to jeste krvava igra. Plamen ga spalio, samo da ga sreća posluži.
Zatvorivši oči okrenu se ukrug nasred ulice i zakorači. Nasumično. A onda udari u nekog dovoljno snažno da obojica zastenjaše. Jedan pozamašan čovek sitnih usta i s malo lošeg veza po ramenima svog grubog kaputa stajao je i streljao ga pogledom kada je on otvorio oči, sve vreme se držeći za kindžal. Met nije mario. Bio je okrenut pravo prema jednoj od dve radnje. Natuknuvši šešir još više na glavu, dade se u trk. Kockice se kotrljaju brže.
Zidovi radnje bili su od poda do tavanice sakriveni policama sa smotuljcima tkanine. Radnju je držala jedna mršava žena s velikim mladežom na bradi, a njena pomoćnica bila je vitka, lepa i ljutitog pogleda. On ulete taman na vreme da čuje trgovkinju kako kaže: „Poslednji put vam govorim, ako nećete da mi kažete zašto ste došle, poslaću Nelsu da dovede stražu." Tuon i Selukija, lica i dalje skrivenih kapuljačama, lagano su hodale duž jednog zida punog tkanine, zastajkujući da pipaju, ali ni jedna ni druga nisu obraćale pažnju na vlasnicu radnje.
„Sa mnom su“, zadihano izusti Met. Izvadi kesu iz džepa, pa je baci na najbliži raščišćen sto. Kesa tako zvecnu kada pade da se trgovkinjino uzano lice ozari širokim osmehom. „Daj im šta god hoće“, reče joj. A onda se odlučnim glasom obrati Tuon: „Ako ćeš nešto da kupiš, to ima da bude ovde. Za danas mi je dosta trčkaranja."
Da je mogao, povukao bi te reči čim su mu izletele iz usta. Svaki put kad se čovek obrati nekoj ženi na taj način, ona ima da mu prasne u lice kao Aludrin vatromet. Ali Tuon ga samo pogleda onim svojim krupnim očima zaklonjenim kapuljačom, a pune usne izviše joj se u malecki smešak. Bio je to tajnovit smešak, a uputila ga je sebi a ne njemu. Svetlost samo zna šta li znači. Mrzi kada žene to rade. Ako ništa drugo, bar se kockice nisu zaustavile. To mora da je dobar znak, zar ne?
Tuon nije morala da priča da bi objasnila za šta se odlučila, već je samo nemo pokazivala smotuljak za smotuljkom i svojim sitnim tamnoputim šakama odmeravala koliko da trgovkinja odseče makazama. Žena je to lično radila, mesto da posao prepusti pomoćnici, a i dobro što je bilo tako - kada se uzme sve u obzir. Crvena svila u nekoliko nijansi završila je pod tim dugim i oštrim makazama, kao i zelena u nekoliko nijansi, a i više vrsta plave svile nego što je Met znao da postoji. Tuon je odabrala i nešto lepog platna različitih debljina, kao i vune svetle boje - o tome je prigušenim šapatom popričala sa Selukijom - ali to je uglavnom bila svila. Kada mu se kesa vratila, u njoj je ostalo znatno manje nego što je očekivao.
Kada se sva ta tkanina presavila i uredno uvezala, a onda još strpala u jedno veće parče grubog platna - za koje nije doplatio, hvala lepo - napravila se hrpa velika kao kotlarska vreća. Nimalo ga nije iznenadilo kada je saznao da se od njega očekuje da to čudo nosi na ramenima, držeći šešir u ruci. Obuci se u najlepšu odeću, kupi ženi svilu, a ona opet iznađe način da te natera da radiš! Možda hoće da ga natera da plati zbog onoga što joj se onako strogo obratio.
Dok se vraćao iz grada iza dve žene, u njega je blenula gomila budala. Njih dve su išle pred njim samozadovoljno kao mačke koje su se najele ribe. Premda ogrnute plaštovima i s namaknutim kapuljačama, videlo im se to u držanju. Sunce još nije bilo u zenitu, ali red ljudi koji su čekali da uđu u putujuću menažeriju protezao se niz put skoro do grada. Većina njih je blenula i pokazivala ka njemu kao da je oslikana budala. Jedan od krupnih konjušara koji je čuvao škrinju s novcem osmehnu mu se krezubo i podrugljivo, pa zausti da mu nešto kaže, ali Met ga tako pogleda da ovaj smesta zaključi kako mu je pametnije da pazi na novac koji kruži od varošana do staklenog ibrika, pa naposletku u kutiju. Metu nikada nije bilo draže što se vratio u menažeriju.
Ali pre nego što su on i dve žene tri koraka načinili, pritrča mu Džuilin - ali za divno čudo bez Tere i bez svoje crvene kape. Lice hvatača lopova bilo je kao izrezbareno od nekog drevnog hrasta. Odmeravajući ljude koji su pored njih ulazili, tihim glasom - tihim i užurbanim - reče: „Dolazio sam da te nađem. Reč je o Egeanin; ona je... povređena. Brzo dođi.“
U glasu mu se čulo da je stvar ozbiljna, ali još gore - Met shvati da se kockice u njegovoj glavi sada čuju kao dobovanje bubnjeva. On baci zavežljaj tkanine konjušarima i brzo im naredi da ga čuvaju kao tu škrinju s novcem ili će nahuškati žene na njih, ali ne sačeka da vidi jesu li ga shvatili ozbiljno. Džuilin potrča nazad istim putem kojim je dotrčao, a Met pojuri za njim, duž široke glavne ulice menažerije, gde su bučni posetioci zgranuto gledali četvoricu braće Čavana kako golih prsa stoje jedan drugome na ramenima, izvođače koji se previjaju odeveni u labave čakšire i svetlucave prsluke i sede na sopstvenim glavama, i šetačicu po konopcu u plavim nogavicama poprskanim šljokicama kako se penje uz visoke drvene lestve da bi počela sa svojom tačkom. Malo pre nje, Džuilin skrenu u jednu od užih ulica, gde je s konopaca razapetih između šatora i kola visilo rublje, tu su izvođači čekajući da nastupe sedeli na stoličicama i stepeništima kola, a deca članova predstave trčala i igrala se loptama i obručima. Met je sada shvatio kuda su se zaputili, ali hvatač lopova je trčao prebrzo da bi ga stigao.
Ugledao je svoja zelena kola. Latel je virila ispod njih, a Luka - u jednom od svojih jarkocrvenih plaštova - mahao je dvema žonglerkama da produže dalje. Dve žene, u šalvarama i lica oslikanih u belo kao da su dvorske lude, dobrano su pogledale šta je to pod kolima pre nego što su poslušale. Kada se približio, video je u šta to gledaju. Domon je bez kaputa sedeo na zemlji ispod samog ruba kola, grleći mlitavu Egeanin. Oči su joj bile sklopljene, a s krajička usana curkala je krv. Perika joj je bila nakrivljena. Iz nekog razloga, to je bilo upadljivo. Uvek je silno pazila da joj perika stoji pravo. Kockice su se čule kao grmljavina.