Harnan nije ni pokušao da sjaše. Sumnjičavo odmeravajući Tuon i Selukiju, a Luku i Latel s bezmalo istom sumnjom u očima, nagnuo se iz sedla tako da mu se gruba tetovaža jastreba oštro ocrtala na obrazu. „Moj lorde, Rena je ukrala konja“, tiho reče. „Pregazila je jednog konjušara na ulazu dok je bežala. Vanin je sledi. Kaže da će moći da stigne do Koramena noćas. Tamo se zaputila. Kreće se znatno brže nego što su se kola kretala, ali jaše bez sedla. Uz malo sreće - stići ćemo je.“ Zvučao je kao da se sreća podrazumeva. Ljudstvo Družine veruje u sreću Meta Kautona više nego on.
Ali izgleda da nije imao drugog izbora. Kockice mu i dalje zvrče po glavi. I dalje ima izgleda da padnu kako njemu odgovara. Dalekog izgleda. Sreća Meta Kautona. „Luka, poteraj svoje ljude na put što brže možeš“, reče i uzjaha Kockicu. „Ostavi i zid i sve ostalo što ne možeš na brzinu strpati u kola. Samo kreni.“
„Jesi li ti lud?“, prasnu Luka. „Ako pokušam da isteram ove ljude, doći će do pobune! I tražiće da im vratim pare!“ Svetlosti, taj će čovek razmišljati o novcu i kada mu vrat bude na panju.
„Samo pomisli na to do čega će doći ako te hiljadu Seanšana sutra zatekne ovde.“ Metov glas bio je leden da ledeniji nije mogao biti. Ako ne uspe, Seanšani će stići Lukinu menažeriju veoma brzo, koliko god Luka bude terao konje. Sudeći po tome kako se namrštio kao da je zagrizao trulu šljivu, i on je toga bio svestan. Met se natera da na njega ne obraća pažnju. Kockice još grme, ali se nisu zaustavile. „Džuiline, ostavi sve zlato Luki, izuzev jedne dobre kese.“ Možda će čovek moći da potplati Seanšane, kada shvate da njihova Kćer Devet krvavih meseca nije kod njega. „Okupi sve i izjašite čim budete mogli. Kada se udaljite od grada, krenite u šumu. Naći ću vas.“
„Sve?“ Zaklanjajući Teru svojim telom, Džuilin klimnu glavom prema Tuon i Selukiji. „Ako ostavimo ove dve u Džuradoru, Seanšani će možda stati kada ih pronađu. Ako ništa drugo, možda ih to malo uspori. Stalno pričaš da ćeš ih pre ili posle pustiti na slobodu.“
Met pogleda Tuon u oči. Krupne tamne mastiljave oči na glatkom bezizraznom licu. Malčice je povukla kapuljaču kako bi joj mogao jasno videti lice. Ako je ostavi za sobom, onda ona neće moći da izgovori te reči, a sve i da ih izgovori, on će biti predaleko od nje, pa neće biti bitne. Ako je ostavi za sobom, nikada neće otkriti zašto mu se smeši tako tajnovito ili u čemu je tajna. Svetlosti, jeste budala! Kockica poče nestrpljivo da poigrava.
„Sve“, odgovori. Je li to Tuon malčice klimnula, kao sama sebi? Zašto bi klimala? „Jašimo“, kaza on Harnanu.
Konje su morali da teraju hodom kroz menažeriju, jer drugačije nisu mogli da se probiju kroz gužvu, ali čim izađoše na put, Met potera Kockicu u galop tako da se plašt zavijorio za njim, a glavu je morao da pogne da mu šešir ne bi odleteo. Konji ne mogu da se teraju dugo tom brzinom. Put je vrludao oko brda i preko grebena, povremeno prosecajući prečicu kada uspon nije bio previsok. Gazili su preko plitkih potočića i grmeli preko niskih drvenih mostova koji su prelazili preko dubljih voda. Drveće se opet pojavi na padinama, borovi i kožolisti zeleni među golim granama stabala drugih vrsta. Neka brda su bila u zagrljaju imanja s niskim kamenim kućama krovova pokrivenih šindrom i s višim ambarima, a povremeno su naletali i na zaseoke od po desetak kuća.
Nekoliko milja od menažerije Met ugleda debelog čoveka kako jaše sedeći u sedlu kao vreća žita. Konj je bio nogati mrkov, koji je ravnomernim kasom proždirao zemlju pod sobom. I prirodno je da konjokradica ima oko za dobre konje. Vanin je čuo zvuk kopita njihovih konja, pa se osvrnuo, ali je samo usporio. To ne valja.
Kada Met zauzda Kockicu pored mrkova, Vanin pljunu na zemlju. „Najbolje čemu možemo da se nadamo jeste da je iznurila konja do smrti, pa da ću moći da joj pratim tragove“, progunđa. „Nisam očekivao da će bez sedla ovoliko odmaći. Ako se napnemo, možda ćemo je stići do sumraka. Ako joj konj ne ugine, otprilike u to vreme će stići do Koramena." Met zabaci glavu da pogleda ka suncu, koje je stajalo na nebu skoro neposredno iznad njega. Dug je to put da se prevali za manje od pola dana. Ako se vrati, do sumraka bi mogao prilično odmaknuti na drugu stranu od Džuradora, zajedno s Tomom, Džuilinom i ostalima. S Tuon. Sa Seanšanima koji sada znaju da treba da love Meta Kautona. Čovek koji je oteo Kćer Devet meseca ne može imati dovoljno sreće pa da se izvuče samo s time da ga proglase za da'kovejla. A otprilike sutra ili prekosutra, nabiće Luku na kolac. Luku i Latel, ali i sve ostale. Biće to šuma kočeva. Kocke mu zazveketaše po glavi.
„Stići ćemo“, odgovori on. Drugog izbora nema.
Vanin pljunu.
Ako čovek hoće da na kraju ima živog konja, postoji samo jedan način da se velika razdaljina brzo prevali u sedlu. Pola milje terali su konje hodom, pa pola milje laganim kasom. Isto tako punim kasom, pa galopom, a onda opet hodom. Sunce je krenulo da zalazi a kocke su se prevrtale. Prolazili su slabo pošumljenim brdima i šumovitim grebenima. Prelazili su preko tri koraka širokih potočića gde konji jedva da su kvasili kopita, ali i preko trideset koraka širokih potoka preko kojih su vodili ravni drveni ili ponekad kameni mostovi. Sunce se sve više spuštalo, a kockice u njegovoj glavi okretale sve brže. Skoro da su se vratili do reke, a od Rene nije bilo ni traga izuzev slabašnih belega na putu od tvrde nabijene zemlje koje je Vanin pokazivao kao da je reč o putokazima.
„Približavamo se“, progunđa debeli čovek. Ali nije zvučao ni najmanje srećno.
A onda su obišli jedno brdo iza kojeg se pružao još jedan mostić. Nakon njega, put je zavijao ka severu i kroz procep prolazio preko narednog grebena. Sunce, koje se nalazilo povrh grebena, bleštalo im je u oči. S druge strane tog grebena je Koramen. Natukavši šešir, Met pogledom isprati put tražeći ženu, koga god, bilo na konju ili na samim nogama, ali srce mu samo siđe u pete.
A onda Vanin opsova i pokaza.
Jednog riđana je popala pena dok se mučio da se popne uz padinu na drugoj strani reke, a žena ga je žustro podbadala u rebra. Rena je bila toliko željna da što pre stigne do Seanšana da se nije držala puta. Delilo ju je možda dvestotinak koraka od njih, ali to kao da su bile milje. At samo što joj se nije srušio na zemlju, ali svejedno će sjahati i uspeti da dotrči do postaje pre nego što oni budu mogli da stignu do nje. Treba samo da stigne do vrha - još pedesetak stopa.
„Moj lorde?" upita Harnan. Strela mu je bila napeta a luk napola izdignut. Gorderan je svoj teški samostrel prislonio uz rame, s debelom strelom na mestu.
Met oseti kako nešto u njemu treperi i umire. Nije znao šta. Nešto. Kocke su mu grmele u glavi. „Streljaj“, kaza.
Hteo je da sklopi oči. Tetiva samostrela zabruja; strela polete kroz vazduh kao crna munja. Rena se zanese napred kada je pogodi u leđa. Skoro da joj pođe za rukom da se uspravi na konju kada je pogodi i Harnanova strela.
Ona lagano pade s konja i skliznu niz padinu, prevrćući se, odbijajući se o mladice, kotrljajući se sve brže i brže dok naposletku ne pljusnu u vodu. Na trenutak je samo plutala licem nadole pribijena uz obalu, a onda je struja uhvati i povuče, a suknje joj se raširiše kada se natopiše.
Struja je lagano odvuče. Možda će vremenom stići i do mora. I to su tri. Gotovo da mu nije ni bilo važno što su kocke stale. To su tri. Nikada više, pomislio je dok je voda Renu nosila za okuku. Makar i poginuo, nikada više.
Nisu terali konje dok su se vraćali na istok. Nije bilo svrhe, a Met je bio iznuren. Ali nisu se zaustavljali, sem da predahnu i napoje konje. Nikome nije bilo do priče.
Kada su stigli do Džuradora bilo je gluvo doba noći. Gradske kapije bile su zatvorene, a grad je u mraku ličio na hrpu senki. Mesec je bio skriven oblacima. Za divno čudo, platneni zidovi Lukine menažerije i dalje su bili na istom mestu, odmah iza grada. Dva mišićava čoveka umotana u ćebad hrkala su pored velikog barjaka čuvajući ulaz. Čak i s puta, u mraku, bilo je očigledno da je prostor iza platnenog zida bio pun kola i šatora.