Nažalost, pre nego što je stigla da okrene konja, Nijana ju je ugledala. Žena je nešto žurno kazala svojoj pratnji i, dok su se oružnici i služavka još klanjali u sedlima, poterala konja prema Eleniji takvim korakom da su se pravi oblaci bljuzgavice dizali pod kopitima njenog uškopljenog vranca. Svetlost spalila tu budalu! S druge strane, možda vredi otkriti šta to tera Nijanu da bude tako nesmotrena i možda bi bilo opasno da to ne sazna. Možda, ali otkrivanje šta je posredi nosi sa sobom svoje opasnosti.
„Ostanite ovde i zapamtite da ništa niste videli“, odsečno naredi Elenija svojoj bednoj pratnji i mamuznu konja ne čekajući njihov odgovor. Njoj nije bilo potrebno da joj se kitnjasto klanjaju svaki put kada se okrene, ništa više nego što to pristojnost nalaže, a njeni su ljudi naučili da ne rade ništa sem onoga što im je naredila. Ne mora ona da brine o njima, već o svima ostalima, plamen ih spalio! Dugonogi dorat polete napred, a ona ispusti rub plašta, koji se zavijori za njom kao grimizni barjak Saranda. Nije imala namere da zastaje ispred seljaka i samo Svetlost zna koga još i da mlatara rukama kako bi dohvatila plašt, tako da ju je vetar sekao kroz jahaću haljinu kao brijač, što je bio samo još jedan razlog da bude ljuta.
Nijana je bila za toliko pametna da uspori i da je sačeka nešto malo dalje od polovine puta, pored dvoje teško natovarene taljige, čije su rude ležale u blatu. Najbliža vatra bila je dvadeset koraka daleko, a najbliži šatori još dalje, ulaznih zastora čvrsto privezanih zbog hladnoće. Pažnja ljudi pored vatre bila je usmerena na veliki gvozdeni kazan koji se pušio nad plamenom. Premda se iz njega dizao takav smrad da je Eleniji došlo da povrati, vetar koji ga nosi bar će takođe nositi i reči dalje od njihovih ušiju. Ali bolje bi bilo da to budu neke bitne reči.
Nijanu bi, tako s licem bledim kao belokost i uokvirenim crnim krznom, neki ljudi možda nazvali prelepom, uprkos nagoveštaja strogoće oko usana i očiju hladnih kao plavi led. Leđa pravih kao strela i naizgled potpuno spokojna, delovala je kao da nju ništa ne dotiče. Dah joj se ledio u belu izmaglicu, ali bio je ravnomeran i staložen. „Elenija, znaš li gde ćemo noćas spavati?“, hladno upita.
Elenija se nije ni potrudila da se ne namršti. „Jesi li to htela?“ Stavila je na kocku mogućnost da ih Arimila uzme na zub samo zbog jednog nedotupavnog pitanja! Pomisao na Arimilino nezadovoljstvo, pomisao da je Arimilino nezadovoljstvo nešto što bi valjalo izbeći, dovodila ju je do ludila. „Nijana, ti o tome znaš koliko i ja.“ Zategnuvši uzde, već je okretala konja kada joj se Nijana ponovo obratila, tek s naznakom ljutnje.
„Elenija, nemoj da se sa mnom praviš nevešta. Nemoj mi reći da nisi spremna taman koliko i ja da pobegneš iz ove klopke, makar pri tom odgrizla sebi nogu. Sad, možemo li se makar pretvarati da smo uljudne jedna prema drugoj?"
Elenija je Zorovetra držala napola okrenutog od druge žene i gledala ju je postrance, iza krznom opervaženog ruba svoje kapuljače. Tako može da drži na oku i ljude koji su se gurali oko najbliže vatre. Ti nisu nosili nikakve značke plemićkih kuća. Ko zna čiji su. Povremeno bi neko od njih, zaklanjajuči gole šake pod pazuhe, bacio po koji pogled na dve gospe u sedlima, ali zapravo ih je najviše zanimalo da se pribiju što bliže vatri kako bi se ugrejali. To i koliko će morati da sačekaju dok se govedina ne skuva i ne raspadne u svojevrsnu kašu. Takvi ljudi mogu da jedu sve živo.
„Misliš li da možeš da pobegneš?“, tiho upita Elenija. Uljudnost je lepa i krasna, ali ne po cenu da se tu ostane duže nego što je baš neophodno. Ali ako Nijana vidi nekakav izlaz... „Kako? Zavet da ćeš pružati podršku Kući Marn koji si potpisala do sada je preplavio preko pola Andora. Sem toga, nije valjda da misliš da će ti Arimila tek tako dozvoliti da odjašeš odavde?“ Nijana se lecnu, a Elenija se malčice nasmeši - bilo je to jače od nje. Žena nije tako nedodirljiva kao što se pretvara. Ali i dalje joj je polazilo za rukom da govori spokojno.
„Elenija, juče sam videla Džarida. Čak i izdaleka, videlo se da je natmuren kao olujni oblak i jahao je takvim galopom da je mogao skršiti vrat i sebi i konju. Koliko ja znam tvog supruga, on se već priprema da ti proseče izlaz odavde. Taj bi za tebe pljunuo Mračnom u oko.“ To jeste tačno; učinio bi on to. „Ubeđena sam da shvataš kako bi najbolje bilo da sam i ja deo tih namera."
„Nijana, moj suprug je potpisao isti zavet kao ti, a on je častan čovek.“ Zapravo, i previše častan, ali i pre nego što su izrekli bračne zavete, on se vodio Elenijinim željama. Džarid je zavet potpisao zato što mu je ona poslala pismo da to učini, mada u tome nije imala izbora, a da je dovoljno luda da od njega zatraži da taj zavet porekne, on bi to učinio, premda veoma nevoljno. Naravno, trenutno je veoma teško staviti mu do znanja šta od njega želi. Arimila je pomno pazila da joj ne dopusti da mu priđe ni na milju. Mada, drži ona sve konce u svojim rukama - koliko se u tim okolnostima može - ali mora nekako to staviti Džaridu do znanja, makar samo da bi ga sprečila da joj „proseče izlaz“. Da pljune Mračnom u oko? Mogao bi ih oboje upropastiti verujući da joj pomaže, a lako je moguće da bi to učinio čak i da sigurno zna da će ih to upropastiti.
Iz petnih žila se trudila da ne dopusti da joj se na licu vide osujećenost i srdžba koji su iznenada navrli u njoj, ali taj napor volje prikrila je smeškom. Veoma se ponosila time što je u stanju da iznedri smešak za svaku priliku. Ovaj je sadržao trunčicu iznenađenja. I trunčicu prezira. „Nijana, ništa ja ne nameravam, a sigurna sam da ni Džarid ništa ne namerava. Ali sve i da imam neke namere, zašto bih u to tebe uključila?"
„Zato što bi za te namere mogla da sazna Arimila“, otvoreno odvrati Nijana, „ako nisam ja uključena u njih. Ona možda jeste slepa budala, ali kada joj bude rečeno kud da gleda - znaće da vidi. A tebi se može desiti da svake noći deliš šator sa svojim verenikom, a da ne pominjem to da će te čuvati njegovi oružnici."
Eleniji se osmeh rastopi, ali glas joj postade leden, u potpunom saglasju sa smrznutom grudvom u koju joj se srce iznenada pretvorilo. „Ti bi mogla da pripaziš šta pričaš, da Arimila ne bi zatražila od svog Tarabonca da se opet poigra s tobom. Štaviše, mislim da bih to sasvim sigurno mogla da sredim."
Činilo se nemoguće da bi Nijanino lice moglo još ubledeti, ali to se svejedno desilo. Čak se i zanjihala u sedlu i uhvatila Eleniju za ruku da ne bi pala. Nalet vetra zanese joj plašt, a ona ga pusti da se vijori. Njene maločas hladne oči sada su bile potpuno razrogačene. Žena se nije ni trudila da prikrije strah. Lako moguće da je već previse ophrvana njime, pa da i ne može da ga krije. Kada je progovorila, bila je zadihana a glas joj beše užasnut. „Elenija, znam da ti i Džarid nešto nameravate. Znam! Povedi me sa sobom i... i zavetovaću ti Kuću Arauna čim se oslobodim Arimile." Oh, jeste potresena kada to nudi.
„Zar hoćeš da privučeš još više pažnje?“, prasnu Elenija i otrže se od nje. Zorovetar i uškopljeni vranac plahovito poigraše, osetivši raspoloženje svojih jahačica, a Elenija zauzda dorata da ga smiri. Dvojica pored vatre brzo pognuše glave. Nesumnjivo misle da su upravo videli dve plemkinje kako se raspravljaju u sumrak, pa ne žele da privuku njihov bes na svoju glavu. Da, mora da je to posredi. Možda će laprdati o tome šta su videli, ali znaju za toliko da se ne mešaju u rasprave boljih od sebe.