One plešu. On pleše s njima, mada ne može do kraja da sledi pokrete njihovih elastičnih udova. Dodir koji oseća držeći se za ruke sa njima čini da mu najednom postane hladno. U dnu stomaka oseća ledenu grudvu, nesigurnost, jer zna da Otvaranje Zemlje upravo počinje. Snažni talasi misli podižu se u njegovoj lobanji. Pogled mu se zamagljuje. Njih šes-toto+ mu prilaze, okružuju ga, prislanjaju svoja hladna tela uz njegovo. Njihove otvrdle bradavice oseća kao peckanje vatre na svojoj koži. Prisiljavaju ga da legne na tlo. Da li je ovo prinošenje žrtve, i da li je on određen za žrtvu?
»Ja sam Angelon«, tiho pevuši Angelon.
»Ja sam ljubav«, peva Ti, »Ja sam Ti. Ja sam ljubav.«
»Ja sam ljubav«, peva i Hanmer. »Ja sam Hanmer.«
»Ja sam Serfis. Ja sam ljubav.«
»Ja sam Bril.«
»Ja sam Angelon.«
»Ljubav.«
»Ninamen. »Ja sam ljubav.«
»Serfis.« Njegovo telo se širi. Postaje mreža spletena od finih bakarnih žica, mreža koja obmotava čitavu planetu. Još uvek ima dužinu i širinu, ali više nema visinu. »Ja sam Ninamen«, peva Ninamen. Planeta počinje da se otvara. On prodire u nju.
Vidi sve.
Vidi bube i insekte u jazbinama, crve u njihovim tunelima, vidi kako se korenje od drveća, grmlja i cvetova spliće, uvija i širi, vidi podzemne stene, razaznaje slojeve tla. Drago kamenje blista u Zemljinoj kori koja se tu pred njim rastvara. Otkriva postelje podzemnih rečica, blistave podove jezera. On dodiruje sve, i sve dodiruje njega. On je zaspali bog. On je proleće koje se vraća. On je srce sveta.
Silazi u dublji sloj Zemlje, gde bazeni nafte tužno kaplju na sloj tihih škriljaca, i otkriva grumenje zlata koje prigušenim sjajem blista u zemlji, i gazi kroz bistri potočić u kome se sjaje safiri. Tada dospeva do dela planete koji je nekada bio čovekov dom, u nekoj od generacija nakon njegove; sav obuzet užasom on luta ulicama kroz čiste i prostrane tunele, zatim sreće robote koji se predusretljivo nude da zadovolje svaku njegovu potrebu. »Mi smo prijatelji ljudi«, kažu mu. »Prihvatamo sve naše nekadašnje obaveze.« Cela planeta se zatrese, i za jedan kratak trenutak, u kome zatreperi i sam vremenski protok, on uspeva da vidi ovaj grad ponovo nastanjen; vidi visoke i uznemirenog izgleda ljude, kako se kreću kroz ove hodnike: oni su bledi, širokih lica i, osim što im telo izgleda krhkije i neotpornije, sasvim su nalik muškarcima i ženama iz njegovog doba. On bez žaljenja prolazi i kroz njihov nivo, i uranja još dublje u Zemlju, dospevajući do dna njene utrobe: do njenog jezgra. Tu vidi užarenu magmu i unutarnje plamenove. Stara planeta se još uvek nije ohladila? Nije, barem ne mnogo. Ostala sam bez meseca, i moja mora su se izmenila, ali unutra, u svom jezgru, ja još uvek sijam toplim sjajem. Njegovi prijatelji su uz njega. »Ja sam Bril«, šapće Serfis. »Ja sam Angelon«, kaže Ti. Svi su sada u muškom obličju, i svaki od njih je izvadio ud iz zaštitne navlake. Da li nameravaju da oplode Zemljinu koru? Podižu se oblaci guste plave pare, i on više ne može da vidi Hanmera i njegove drugove; ustremljuje se prema gore, prolazeći kroz porfir i alabaster i sardoniks i dijabaz i malahit i feldspat, prodirući kroz zemljino tkivo kao tanka igla, dok konačno ne stigne do površine. Izranja. Napolju je pala noć, i njegovi prijatelji leže iscrpljeni u amfiteatru, troje u muškom, a drugih troje u ženskom obličju; njihova opuštena tela prekrili su rojevi zlatnih zolja, koje zujeći mile po njima. Sav oduševljen Klej otkriva da može da hoda u vazduhu. Diže se u visinu od oko deset metara i, glasno se smejući, čini nezgrapne korake. Kako je to lako! Mora samo da pazi na razdaljinu između sebe i tla. Da! Da! Da! Hoda kroz vazduh celom dužinom amfiteatra. Pušta da klizne dole dok nogama gotovo ne dotakne žbunje razbacano po tlu, a onda se ponovo podigne uvis. Korak za korakom. Vredelo je biti prenet iz svog vremena, i biti izgubljen u dalekoj budućnosti, da bi se hodalo po vazduhu kako to on sada čini, i to ne u nekom bestelesnom obliku – kako je to nedavno doživeo – već ovako, u svom vlastitom, smrtnom telu.
Spušta se na tlo. Vidi svetlucavi metalni kavez i beživotno smežurano telo sferoida kako leži na njegovom dnu. Prilazi mu i stavlja ruke na njegove blistave rešetke.
»Niko ne treba da bude mrtav u noći Otvaranja Zemlje«, kaže Klej. »Neka snaga ponovo ude u tebe! Hajde! Hajde!« Rukama dodiruje hrapavo telo sferoida. »Čuješ li me? Sine, kćeri, rođače, rođako, ja te zovem natrag u život.« Iz dubine otvorene Zemlje stane da ističe novi život i da ulazi u sferoid, i on ponovo zadobija svoju punoću i zaobljenost, ponovo je gladak i čvrst, i ponovo se na njemu prelivaju boje: ljubičasta, crvena, ružičasta. Ponovo je živ. Klej može da razume, bez reči izraženu, njegovu izjavu zahvalnosti. »Mi ljudi se uvek držimo zajedno«, kaže on sferoidu. »Ja se zovem Klej. Moja era je bila pre tvoje ere, pre nego je rasa promenila oblik. Mada, znaš, kasnije epohe ponovo su se vratile prvobitnom obliku. Oni Spavači tamo, naši domaćini, oni –«
Hanmer, Bril, Serfis, Angelon, Ti i Ninamen trepere, postaju sve nejasniji, prelazeći naizmenično iz muškog u ženski oblik, čas se nekontrolisano miču, a čas su potpuno mirni. Oni još uvek učestvuju u ceremoniji Otvaranja Zemlje. Klej se pita da nije možda trebalo sa njima da ostane do kraja, ali da je tako uradio, onda nikada ne bi osetio zadovoljstvo kakvo je imao od ove šetnje po vazduhu, niti bi sferoid vratio u život. Ovo je bio dan pun čuda. Ovakvu radost nije osetio nikada ranije.
Klejovo osećanje sreće ne mogu da pomute ni odvratna kozolika stvorenja koja upravo ulaze u njegov vidokrug. Klej se lagano nakloni prema njima, obraćajući im se: »Ja sam Klej«, objašnjava im on. »Od svih onih koji su uhvaćeni u vremenski protok, izgleda da sam ja najstariji. Sferoid dolazi iz ere koja je nakon mog doba. Ovi ovde«, pokazujući pri tom na Hanmera i njegove drugove, »oni predstavljaju dominantnu vrstu sadašnjeg trenutka. A vas troje, pretpostavljam, dolazite iz nekog perioda u sredini, između njih i sferoida, kada–«
Preteče mumlajući, ljudi-koze krenuše prema njemu.
Oni jedan sa drugim govore nekakvim turobnim i monotonim jezikom, a napred se kreću polako i oprezno poput hijena. Ispunili su vazduh zadahom truleži. Klej se trudi da od sebe odagna očaj i razočarenje, govoreći sam sebi da ne treba ni o kome suditi samo po spoljnim znacima; ovo su takođe sinovi čovečji, i u nekoj prohujaloj eri mora da su predstavljali vrhunac ljudskih stremljenja. Hoću da budem naivan: da budem pun milosrđa: da budem onaj koji voli. Oni mu prilaze sasvim blizu, unose mu se u lice, zapahnjujući ga ogavnim zadahom iz usta, prskajući ga svojom lepljivom pljuvačkom. Klej je počeo da kašlje, dok je rukom zapušio nos. Oni su ispružili ruke ispred belih, bez ijedne dlake, grudi; prsti su im kratki i zdepasti, sa ranicama na mestima gde se koža ljušti, i bez noktiju. Ritmično se klate u kukovima. Klej je siguran da u njihovim očima tinja plamen zla. Ružno korenje koje niče za njihovim stopama, sada je preplavilo čitav amfiteatar. »Možemo li da razgovaramo?« pita Klej. »Ovo je noć Otvaranja Zemlje. Hajde da pokušamo da razumemo jedni druge, da volimo jedni druge. Kako ja vama mogu pomoći?« Stvorenja se primaknu bliže njemu. Senka ozbiljne opasnosti nadvila se nad Kleja. Uznemiren, on pokušava da se odigne od tla, ali njihove ruke se pružaju i hvataju ga, sprečavajući ga u tom naumu. Počinju da ga guraju napred-nazad, da ga bacaju od jednog do drugog, uz pištav podmukao smeh. Da li je ovo igra? Kao lovački psi što se igraju sa opkoljenim zecom! »Pogrešno ste me razumeli«, kaže im Klej. »Ja sam ljudsko biće, možda jako rani oblik, ali opet mislim da zavređujem bar osnovno poštovanje–« Guranje postaje sve snažnije i neprijatnije. Oni se nadnose nad njega; njegova glava doseže tek do njihovih grudi. Lupaju nogama po tlu, koje od toga podrhtava. Iskezili su zube.