Sa osećanjem trijumfa Klej počinje da klizi iz jednog u drugi nivo bazena. Uživa u tome što je svestan različitih pojaseva vode u bazenu. Ovde je voda klizavija i hladnija nego tamo; ovde voda ima slan ukus i bakarnu boju, tamo je blistava i ima ukus kreča. U jednom pojasu oseća da mu je telo sabijeno. U drugom njegovo telo se širi. U sledećem mora jako da se napne da bi prošao kroz gust zid molekula. Primećuje da je i sam izmenjen, da ima oblik duguljast i gladak poput foke, da ima šiljastu njušku i snažna peraja. Lebdi kroz vodu! Leluja! Roni! Pliva levo-desno! Otiskuje se prema površini. Ljudi-koze su još uvek tu, turobno gledaju u vodu bazena, dok im iz nozdrva cure sline. Klej im se obraća: »Zaronite zajedno sa mnom!« Ne. Oni ukočeno stoje na obali. On ponovo zaranja u dubinu, upijajući u sebe mudrost Kvija.
Čime se ti baviš? pita ga Klej.
Istražujem.
Šta istražuješ?
U poslednje vreme istražujem prirodu komunikacije. Proučavam razmenjivanje ljubavi, i prolazim svim putevima te razmene. Da lije ljubav postojala u tvojoj eri?
Mi smo verovali da postoji.
Da li ste imali uticanje, splitanje, razmenjivanje, stapanje?
Ti pojmovi mi nisu bliski, odgovara Klej. Ali, slutim šta označavaju.
Razgovaraćemo o tome.
Drage volje.
Ali nakon toga Kvi je naglo zaćutao, i nestao iz Klejovog vidokruga. Nakon izvesnog traganja Klej ga otkriva na samom dnu: lagano se pokreće, ukopavajući se u muljevito tlo. Pri tome ispušta crne mehuriće. Da li je Kvi izgubio interes za njega? Kvi šalje treptaj koji ga uverava u suprotno. Pokazaću ti naš način ljubavi.
I Kvi mu predočava viziju.
Vidi Još Jedan bazen, hladan, taman i dubok. Vidi još Jednog Kvija kako pliva pri njegovom dnu. Između tog Kvija i ovog u Klejovom bazenu postoji snažna i blistava harmonija. Vidi potom i trećeg Kvija u trećem bazenu. On je povezan sa ova dva Kvija. Tu je i četvrti. I peti. I šesti. Bazeni su hladne čaure koje su poput oštrih bodlji zabodene u kožu zemlje, i u svakoj od tih čaura nalazi se po jedan Kvi. I svi su povezani. Kroz ovog što lebdi ispred njega Klej postaje svestan postojanja sedamdeset devet ovakvih stvorenja koja se nalaze duž čitave planete. To je njihova ukupna populacija, mada ih je nekada bilo više, nekada kada su, u Jednoj drugoj epohi, oni vladali Zemljom. Sada se nijedan Kvi više ne rađa. Nijedan Kvi više ne umire. Nezgrapna čudovišta, zatvorena u svoje vodene jazbine, stvorili su neku vrstu upornog i trajnog opstanka. A postoji i ljubav između njih. Gledaj samo! Beli i topli mlaz izvija se iz Jednog, i uranja u drugi bazen. Jedan Kvi utiče u drugog Kvija; pipci im se spliću, potom razdvajaju i palacaju oko njih muteći pri tom vodu u bazenu. Pa ipak, ovo spajanje nije ekstaza fizičkog tipa. To je pre neka vrsta tamnog i bespolnog, hladnog spajanja. Jedan Kvi spliće svoju dušu oko duše drugog Kvija. Razmenjuju materiju koja predstavlja životno iskustvo. Oni se stapaju i postaju to isto što su i bili: Kvi. Uživljujući se u to, Kleja preplavi tao snažan osećaj bede, da skupi svoja peraja i potone tri nivoa ispod onog u kom je bio. Ljudski rod se, dakle, srozao čak dovde – razmišlja on – evoluirao je u ove podvodne kreature, u ove lignje, koje iz melanholične dosade komuniciraju jedno sa drugim, i to samo na udaljenosti. Šta se čoveku moralo dogoditi pa da postane Kvi, da postane stvorenje potopljeno u vodu. Kakva se to hemijska promena desila, i kada, i zašto? Tek, ovde, svako u svom bazenu, leže njih sedamdeset devet, snažnih i sigurnih bića, i jedno drugom saopštavaju stvari znane već milenijumima. Klej počinje da jeca. Pa ipak, što se više udubljuje u zajednicu Kvija, on otkriva bogatstvo njihovog života, mnoge dimenzije ovakvog oblika postojanja, koje se na prvi pogled ne vide. Oni su nalik dugo oženjenim ljudima; oni zadovoljstvo nalaze samo jedni u drugima, odnosno, samo u sebi, u svom sopstvu. Takvi smo i mi bili, tako smo i mi činili, zato smo valjda tako i prošli, i onda je ova vrsta zavladala svetom, nakon nje druga neka vrsta, posle nje neka treća, dok svi mi, uhvaćeni u vremenski protok, nismo preneseni ovamo, mi smo Klej, i mi volimo, mi volimo, mi volimo, i mi smo Kvi. I Klej je Kvi. Klej se polako gubi u ovim vodenim sanjarenjima. Granice njihovog bića počinju da blede i da nestaju. Svest mu se pretapa u svest Kvija. Nikad ranije nije se osećao ovako sigurno. Leži na dnu bazena, miran poput Kvija, pod pritiskom od pet atmosfera. Prolaze čitavi vekovi. On diše polako i oprezno, uvlačeći svetle mlazeve vode u svoje telo, sporo iz sebe izbacujući mehuriće. Svestan je sanjivog postojanja svih tih Kvija u njihovim odvojenim bazenima. Kako je duboka njihova ljubav! Kako je savršena! Veza između njega i tih bića najednom puca, i on naglo ostaje sam, slomljen, nekontrolisano plivajući ka površini. Čuje glasan smeh ljudi-koza koji ga čekaju napolju; vidi njihove crveno-žute prilike kako se lelujaju iznad površine. Te zveri će ga ščepati. Ali, pre nego što je isplivao, Kleja mirno zaustavlja Kvi, blagonaklono ga obujmljuje, i Klej ponovo stiče kontrolu nad samim sobom. Jesi li dobro? pita ga Kvi.
Dobro sam.
Sada vidiš naš način života.
Vidim.
Možemo li mi onda da ispitamo vaš način života?
Da, možete, odgovara Klej.
6
Zatiče sebe na laktovima i kolenima, kako puzi duž obale bazena. Svanulo je. Ljudi-koze su nestali. Njegovo telo se oslobađa vode koja je bila u njemu; pluća se ponovo ispunjavaju vazduhom, i ponovo je telo izloženo sunčevim zracima. Drveće ovde izgleda da ima zlatno lišće. Čini nekoliko nesigurnih koraka. Nakon par trenutaka ponovo je sposoban da hoda. Počinje da ispituje svoje telo. Gust sloj dlaka, bez kog je ostao tokom svojih ranijih lutanja, sada ponovo pokriva njegovu kožu. Nestalo je i zaštitne udne navlake. Ponovo ima ožiljak od operacije slepog creva. Na kuku su ponovo modrice. Vratio se svom izvornom obličju. Da li mu se to ovi ovde podsmevaju? Bio je dovoljno primitivan i u prethodnom, doteranom obliku; uz to, počelo je da mu pričinjava zadovoljstvo što ima grudi poput nekog dečaka, bez ijedne dlake, i što nema dlaka ni po kukovima ni po nogama. A sada je ponovo pokriven dlakom. Gledajući ružičast vrh svog uda kako proviruje iz gustog crnog žbunića od dlaka, on najednom oseti duboku uznemirenost zbog svoje golotinje. Pokrije svoj polni organ rukama. Ali može li sakriti i stražnjicu, koja je takođe obrasla dlakama? I malje grudi? Stavlja ruke čas ovde, čas onde – svuda po svom telu. Protrlja obraz o rame: oseti sloj oštrih dlaka i na obrazu. Oprostite mi, ja sam životinja. Oprostite mi, vlastito telo me izdaje. Najednom, vidi slip-gaćice na svojim preponama. Odahne sa olakšanjem, čini mu se da u daljini čuje aplauz zbog ovog skrivanja golotinje. Na sebi ima i čistu košulju. I čarape. Pantalone. Kravatu. Sako. I maramicu u gornjem džepu sakoa. Crne cipele od veštačke kože. Novčanik nabijen parama u levom džepu. I akt-tašnu u desnoj ruci. Miris losiona na glatko izbrijanim obrazima. Nalazi automobil i ulazi u njega. Akt-tašnu odlaže na sedište kraj sebe i stavlja ključ, daje kontakt. Vruum! Desna noga stiska papučicu gasa. Desna ruka položena na volan. Proverava kočnice – ispravne su. Lagano se uključuje u saobraćaj. Neko mu trubi, on veselo odgovara svojom sirenom. Dan je oblačan, ali sunce ipak probija kroz oblake. Pritiskom na dugme zatvara prozore na automobilu jer ispred njega mili nekakav autobus koji ispušta smrdljive gasove. Uključuje ventilaciju. Tako, sve po redu. Konačno obilazi taj autobus, daje gas; zaustavlja se na naplatnoj rampi da plati putarinu. U retrovizoru vidi gradske oblakodere obavijene smogom, no on će uskoro biti van svega toga. Osamdeset, devedeset, sto kilometara. Drži tu brzinu. Uključuje radio i iz zvučnika koji se nalaze pozadi začuju se zvuci Mocartove muzike. Hafner? Linc? Trebalo je do sada da nauči da to raspoznaje. Prelazi u krajnju, bržu traku puta, i njom vozi posmatrajući kako s njegove leve strane brzo promiču oznake na kolovozu. Zelena tabla označava odvajanje puta koji vodi ka centru grada; on se tome samo nasmeje. Za nekoliko minuta on je već potpuno van grada. I da, oblaka je nestalo; sunce je sinulo na čistom i plavom nebu koje svakih par minuta zasecaju avioni što uzleću sa obližnjeg aerodroma. Duž puta sada se nalaze zelene livade, U daljini se vide treperave krošnje topola i javora. Otvara prozor i pušta da mu lice miluje slatki letnji vazduh. Sada je gotovo sam na putu, ovde u ovom zabačenom kraju. I šta je to, to čemu se on sada približava, ko to stoji pokraj puta? Auto-stoper? Da. Devojka? Da. Gola devojka? Da. Njegova davnašnja fantazija. Očigledno je imala teškoća u stopiranju; nije uspela da zaustavi nijedan auto, pa je odlučila da se svuče; odeću je uredno složila i stavila na svoj kofer: pantalone, bluza, gaćice i grudnjak. On odmah pritisne kočnicu. Pa ipak, auto uspe da zaustavi tek par stotina metara iza nje. Ubaci u rikverc, krene nazad prema njoj. Ali ona je već trčala prema njemu, sa koferom u jednoj, i zavežljajem svoje odeće u drugoj ruci, dok su joj grudi pri tom dražesno podrhtavale. Ona je vrlo mlada: kako mu se čini, nema više od dvadeset godina. Svilenkasta kosa zlatne boje pada joj na ramena. Koža joj ima ružičastu boju mladosti i zdravlja; njene plave oči se blistaju. Ima okrugle, pune i čvrste grudi, smeštene dosta visoko na grudnom košu. Uskog struka, bokova možda za nijansu širih nego što bi bilo idealno. Između njenih nogu nalazi se mekano i nežno runo zlataste boje, sa jednim kovrdžavim pramenom koji se nestašno diže tačno iznad uzanog i dubokog useka. Ostavši bez daha, ona dotrčava do kola.