Sin čovečji

»Ona raširi svoje noge. On legne na nju.

»Čin seksualnog opštenja«, govori on, »u osnovi je dosta jednostavan. Sačinjava ga stavljanje muškog polnog organa, penisa, u vaginu, a to je ženski polni organ. Nadraživanjem penisa u vagini, njegovom stimulacijom, stiže se do stanja nervne uzbuđenosti, koje za posledicu ima izbacivanje muškog semena, sperme, tečnosti koja u sebi sadrži posebne oplodne ćelije: spermatozoide. Ova tečnost, sa spermatozoidima, utiče u vaginu, putuje kroz nju, i ulazi u dosta složen ženski reproduktivni sistem. Ukoliko barem jedna od muških oplodnih ćelija, spermatozoida, stigne do ovuma, to jest do ženske jajne ćelije, oplodnja je ostvarena i dete je začeto. Trenutak izbacivanja semena iz penisa obično je praćen osećanjem prijatnog zadovoljstva, nakon čega sledi opuštanje, barem za muškarca. Taj trenutak ekstaze zove se orgazam. Kod žena taj trenutak nije praćen nikakvim izlivanjem tečnosti, ali postoje neke druge telesne reakcije, kakve su grčenje vaginalnih mišića, širenje zenica i osećanje fizičke stimulacije.

»Da. Da. Da. Da.«

On čini dobro poznate pokrete svojim telom, na šta devojka reaguje isto tako znanim kretnjama. Sklopio je oči, lice prislonio uz njen vrat. Može da čuje, mada veoma slabo, tiho komentarisanje onih koji ovo posmatraju iz dubina svojih bazena: upoređivanja, kritičke opaske, pojašnjavanja. Povremeno može da oseti hladnoću vode, koja kao da prostruji mekom toplinom devojčine kože. Izbacuje svoje seme u nju. Njeno jecanje i stenjanje dostiže vrhunac, potom počinje da slabi, kida se, utišava i na kraju zamire. Tavanica počinje da svetluca: kao da mu neko ogromno oko namiguje. Povetarac počinje da struji kroz zidove koji polako nestaju. Ceo motel treperi, počinje da se rastvara. On sve to ipak još uvek pokušava da zadrži na okupu. Grli devojku, ljubi je, šapuće joj reči pune ljubavi. Jedno drugom čestitaju na intenzitetu njihovih uzajamnih emocija, i na istini i lepoti koju su jedno u drugom otkrili. Ovo je ljubav, govori on svojim nemim posmatračima. Oko na tavanici sve brže trepće. Oseća da klizi, da napušta sve ovo, da ga nešto odvlači odavde. Pokušava da se održi u realnosti uz pomoć zvučnih, glomaznih imena i fraza: Godišnji nacionalni proizvod, Uzajamni trgovački sporazumom, Hijerarhija rimokatoličke crkve, Savezna Nemačka, Daleki Istok, Poštanski sistem Sjedinjenih Američkih Država, Ugovorne organizacije za trgovinu sa Južnom Azijom, Američki ujedinjeni rad... Bez ikakvog uspeha. Sila koja je stvari držala na okupu počinje da slabi. Devojka pod njim se smanjuje, njene grudi kao da su se izduvale, unutrašnji organi se rasplinjuju i izlaze kroz telesne otvore, i na kraju od nje osta ne više nego njena dvodimenzionalna projekcija: nalik na ispražnjenu čauru položenu na izgužvan čaršav. Potom i to nestaje. U očajanju on hvata madrac, ne želeći da bude odveden odavde, a opet i sam shvata neumitnost svog poraza. Okolne zgrade takođe nestaju. Ugleda auto parkiran malo dalje, potrči prema njemu, ali i on iščezava. Popločano dvorište ostaje bez pločica. Telefonske kabine, naplatne kabine, automati za prodavanje novina, ukrasne smreke – sve to nestaje. Oseća vatru u grudima. Počinje da se davi. Tone sve dublje i dublje. Telo počinje da mu se menja. Klizi ka dnu bazena gde ga čeka Kvi, ogroman, zamišljen, i zahvalan. Klej više ne može da se seti devojčinog lica. Njen ukus koji je osećao na svojim usnama, sada je veoma slab. Uspomene polako blede. Demonstracija je završena.

7

Konačno napušta Kvijev bazen. Bio je poučan i pun mira boravak ovde i, izuzev par trenutaka kada je dobijao želju da se pobuni protiv svega, on se uglavnom bio dobro prilagodio, kako svim metamorfozama kroz koje je u bazenu prolazio, tako i statičnoj prirodi Kvijeve egzistencije. Uživao je, takođe, i u čestom opštenju sa Kvijem, kao i u posmatranju – kroz jednog Kvija – svih ostalih pripadnika njegove vrste koji se nalaze u svojim bazenima duž čitave zemlje.

Ali oseća da je došlo vreme da pođe. Diže se prema gore, lebdi tako par trenutaka ispod same površine vode, povijenih leđa i glave okrenute prema dnu, prikupljajući snagu: i tada, jednim naglim, snažnim trzajem on ispliva na površinu i ispne se na obalu.

Dahćući leži na obali, čini mu se dosta dugo, i čeka da voda izađe iz njegovog organizma. Pomisli da je spreman da primi vazduh u svoja pluća, ali kada to učini oseti kako ga nešto bolno zapeče u grudima, i on istisne vazduh. Pokušava sada opreznije. Polako i precizno, kao da pravi otvore u staklu, on u sebe pušta tanušni končić vazduha, pa još jedan, sve dok se nije stvorio priličan broj otvora kroz koje je vazduh mogao unutra, i tek tada je počeo da diše normalno. Ustaje. Okreće se prema suncu. Približi se bazenu, klekne uz njegovu ivicu, i gleda dole u dubinu želeći da vidi Kvija, da mu kaže zbogom, ali sve što može da vidi jeste tamna i neprozirna vodena masa. Mahne rukom iznad vode i pođe.

Nakon par koraka ugleda Hanmera kako sedi u crnom džinovskom cvetu koji ima oblik pehara.

»Oslobođen zarobljeništva«, govori Hanmer. »Ponovo udiše vazduh. Bio si odsutan.«

»Koliko dugo sam bio odsutan?«

»Dosta dugo. Ti si uživao tamo dole.«

»Kvi je učtiv. Dobar domaćin«, kaže Klej.

»Da te mi nismo pozvali, nikada ga ne bi ni napustio«, reče Hanmer, blago se dureći.«

»Da, samo da vi niste dozvolili ljudima-kozama da me progone, ja ne bih ni upao u taj bazen.

»Hanmer se osmehne. »Istina. Pogodak u sam centar.

»Odakle ti taj izraz?«

»Od tebe, naravno«, odgovara on blago.

»Ti ulaziš i izlaziš iz mojih misli kako ti je volja?«

»Naravno.« Hanmer lagano klizne sa svog cveta.

»Klej, ti si na neki način proizvod moje mašte. Zašto misliš da je potrebno da upadam u tvoju glavu?« Priđe Kleju i zagleda mu se u oči. »Šta je taj stari Kvi radio dole sa tobom?«

»Govorio mi o ljubavi. I učio od mene o ljubavi.«

»Zar si ti mogao o tome da govoriš?«

»Da, o ljubavi li mom dobu. O tome kakva je ona bila za nas.«

Hanmerovo lice najednom poprimi drugu boju. Za trenutak on zatvori oči. »Da«, konačno se oglasi. »I ti si mu rekao sve, zar ne? I sada duž čitave zemlje svaki Disač zna sve o tebi. Nisi smeo to da uradiš.«

»Zašto?«

»Ne možeš ići naokolo i prosipati svoje tajne. Čoveče, budi malo diskretan. Imaš obaveza i prema meni.«

»Zar imam?«

»Kao tvoj samoimenovani vodič«, objašnjava Hanmjer, »imam izvesne zahteve koji se tiču otkrivanja tvojih tajni. Upamti to. Pođi sada sa mnom.«

Hanmer se okreće i polazi, odajući ljutinu svojim užurbanim korakom. Klej, iritiran zapovedničkim tonom svog drugara, dolazi u iskušenje da ne pođe za njim. Ali, suviše pitanja koja još uvek nemaju odgovora stiska se u njegovom grlu; on požuri za Hanmerom i stigne ga za par minuta. Hodaju ćutke jedan pored drugog. Ispred njih pružaju se dva niza crvenih zaobljenih litica, i između tih litica leži uzana ravnica. Dominantnu vegetaciju ove ravnice predstavljaju talasaste biljke, slične trakama, bez listova, koje se podižu iz zemlje i rastu u visinu od oko jednog metra; ove trakaste biljke, koje podrhtavaju na vetru, toliko su providne da se vide jedino kad se gledaju pod određenim uglom. One ga podsećaju na spletove prozirnih morskih travki koje plima izbacuje na obalu. Kada im se približi, biljke na kratko poprime boju, kao da ih zapljusne mali talas crveno-purpurne boje; ta boja ubrzo bledi i biljke ponovo postaju prozirne. Tek kada je stupio u taj čestar, i prošao između jedne stidljive biljke i njene isto tako stidljive susetke, Klej primeti da na tlu, između biljaka, sede Ninamen, Serfis, Bril, Angelon i Ti.