Sin čovečji

»Da li je to sve što vi u životu radite?« pita Klej Hanmera. »Bazate okolo, sunčate se, skitate od doline do doline, menjate pol, držite rituale i zadirkujete strance? Zar vi ne proučavate stvari i pojave? Zar se vi ne igrate? Zar ne negujete vrtove? Komponujete muziku? Ispitujete velike ideje?

Hanmer se nasmeje.

»Vi ste vrhunac evolucije ljudskog roda«, nastavi Klej energičnim glasom. »Čime se vi uopšte bavite? Čime ispunjavate sve te hiljade i milione godina? Da li je plesanje dovoljno? Kvi vas je nazvao Skupljačima; mislim da je time hteo da kaže da ste vi površna bića. Da li vas je Kvi pogrešno ocenio? Šta vas je to izdiglo iznad ostalih biljki i životinja? I da li je vaš život tako jednostavan kakvim ga vi meni sada prikazujete?

Hanmer se okrenuo prema njemu. Polaže mu ruke na ramena. Njegove ljubičaste oči izgledaju kao da su ispunjene tugom. »Svi mi tebe volimo«, kaže mu on. »Primi nas onakve kakvi jesmo i kako ti priđemo.«

Ninamen, Ti i ostali Skupljači su se podigli sa tla i okružili Kleja, čavrljajući kao razdragana deca. Svi su u muškom obličju, jedino je Angelon u ženskom. Ovaj put ih lako međusobno razlikuje. »Zašto si toliko dugo bio sa Disačem?« pita Serfis. »Da li se ljutiš na nas?« pita ga Bril.

Hanmer reče: »On je uznemiren zbog našeg večnogživota.«

Serfis se namršti. Skupljenih usta i uzdrhtalih nozdrva, uhvati Kleja za lakat i reče: »Objasni smrt.«

»Zašto bih ja išta objašnjavao? Šta ste vi meni objasnili?«

»Neprijateljstvo!« uzvikuje Ti. »Ratobornost!« Ti izgleda kao da je ovim obradovan.

»Ne, stvarno«, obraća mu se Serfis ponovo. »Želim da znam. Da li će ovo pomoći?« I Serfis ponovo uzme na sebe ženski oblik. Priđe mu i počne da tare svoje male grudi uz njegova prsa. »Pričaj mi o smrti, šapuće mu ona, milujući ga pri tom po grudima. Klej pomisli na plavokosu devojku sa kojom je bio u motelu, na njeno uzdisanje i jecanje dok su vodili ljubav – i to je dovoljno da ostane hladan na dodire ovog grotesknog zlatno-zelenog stranog bića koje se uvija tu oko njega. Loptaste crvene oči. Elastični zglobovi. Glatko riblje lice. Sin čovečji – rođen u dalekoj budućnosti. »Smrt«, Serfis mu se umiljava. »Pomozi mi da razumem smrt.«

»Videli ste ovde smrt«, govori Klej, izbegavajući njeno milovanje. »Sferoid – odjednom zgužvan na dnu kaveza. To je smrt. Kraj života. Šta drugo da kažem?«

»To je bilo samo privremeno«, primećuje Serfis.

»Ali to je bila smrt, dok je trajala. Ako želite da saznate nešto više o tome, zašto ne upitate sferoid?«

»Pitali smo«, kaže Ti. »Nije tačno razumeo šta nas zanima.«

»Bio je otišao«, objašnjava Angelon, »a onda se vratio. Nije nam mogao reći ništa više od toga.«

»Kao što ni ja ne mogu«, reče Klej. »Zamislite da ja izvadim ribu iz potoka i da je pojedem. Riba tada umre. To je smrt. Kad prestaneš da budeš ono što si bio. Kad prestaneš da budeš svestan bilo čega.«

»Riba i ovako nije baš mnogo svesna«, primeti Serfis.

Bril pita: »Koliko puta ljudi poput tebe umiru?«

»Jednom. Samo jedanput. Kada se život prekine, nikada se više on ne nastavi.«

»Da li je to bio slučaj baš sa svakim?«

»Sa svakim.«

»Znači, i sa tobom?«

»Ja sam bio uhvaćen u vremenski protok pre nego što sam umro. Barem ja tako mislim. U svakom slučaju, bio sam živ kada sam prenet iz svog, u ovo vaše doba. Tako da nisam baš neki stručnjak za smrt«.

»Video si druge kako umiru?« bila je uporna Serfis.

»Da, video sam nekoliko njih kako umiru. Ali iz toga nisam mnogo naučio o samoj smrti. Oči mrtvih više ne vide. Njihova srca više ne kucaju. Oni više ne dišu, ne misle, ne kreću se, ne govore. A pojma nemam kako smrt izgleda njima – onima koji umiru, ili onima koji su već mrtvi.«

»Zar niste osećali njihovo odsustvo?« upita Serfis.

»Jesmo, tačnije, jesmo samo ako su nam ti ljudi bili bliski, ili ako su bili poznati, na primer neki umetnik, doktor ili državnik, pa su na taj način postali deo našeg vlastitog života. Tada bi osetili da smo nešto izgubili. Ali svakodnevna umiranja miliona nepoznatih ljudi – taj gubitak nismo osećali...«

»Ali oni su otišli sa sveta. Oni koji na svetu ostanu, prirodno treba da osete njihovo odsustvo. Zar ne?« pita Bril.

»Ne. Ti mene u stvari pitaš da li smo mi bili povezani, kao što su to Disači, ili kao što ste pretpostavljam, i vi povezani, da ako nekog nestane svi automatski osete gubitak. Mi nismo bili tako povezani. Osim, da tako kažem, u metaforičnom smislu. Svako od nas je bio kao ostrvo. Kada bi čuli da je neko umro, neko koga smo direktno ili indirektno znali, mi bismo osetili gubitak, da, ali i to je moralo da nam bude saopšteno, morali smo dobiti informaciju, neko je to morao da nam kaže. Da li me razumete?«

Oni ga ukočeno gledaju. Svoje bele jezike isplazili su preko tankih usana. Vrhove prstiju zarili su u mekano tlo, gest kojim nedvosmisleno pokazuju da ih je obuzeo užas.

»Da, vi me razumete«, zaključuje Klej videći njihova turobna lica. »Naravno da razumete. Ako Hanmer može iz moje glave da izvuče Šekspirov stih, sigurno je da može to isto da učini i sa ovim mislima koje vam sada izlažem. Ne morate ništa ni da me pitate. Vi sve razumete.«

»Reci nam«, obraća mu se Angelon, klečeći, glave povijene i položene između kolena, »kako je izgledao život uz znanje da se mora umreti?«

Klej se za trenutak zamisli, a potom reče: »Većina ljudi se sa tim prilično dobro saživela. Primili su to kao nešto što je izvan njihove moći, nešto što oni ne mogu da kontrolišu. I trudili su se da sa što više života ispune vreme koje im je bilo dato, odnosno da ga ne izgube nijedan trenutak, da nađu nekoga koga će voleti, da nešto izgrade, da steknu besmrtnost kako znaju i umeju: stvarajući nešto ili nekoga; i, čuvajući zdravlje, da produže svoj život što duže mogu. I, da budem iskren, mislim da je vreme koje nam je bilo određeno za većinu bilo sasvim dovoljno. Bližeći se kraju svog života normalan čovek je, pretpostavljam, već dobio sve ono što je život imao da mu da; telo mu je pred kraj počelo polako da slabi, javila se verovatno i neka bolest, praćena bolom – Znate šta je bolest? Znate šta je bol? – da, on je već dugo išao tim putem dobro znanim svima, i to je sada počelo i da ga zamara, mislim to ustajanje, jedenje, spavanje; a i deca koju Čovek podigne, i ona kad odrastu čoveka napuste, da, i tada ja verujem da svršetak ne predstavlja toliko neprijatnu stvar. Naravno, bilo je mislilaca i umetnika koji su mislili da svetu imaju još toga da daju, i zbog toga nisu želeli da odu, a bilo je i onih koji su i pod starost sačuvali bodrost i krepost, i hteli još puno toga da vide, a bilo je i onih čije je grudi grejala radoznalost, koji su žarko želeli da znaju šta će biti sledeće i sledeće i sledeće godine, i tako sve do u večnost, i oni su se takođe opirali odlasku. A bilo je takođe i onih koji su otišli prerano, čak i pre nego su počeli život, onih koji su život izgubili u nesrećama, ili su nastradali od neke dečje bolesti, ili su poginuli u ratu, znate to su zaista bile nepravde. No, sve u svemu, prosečan čovek je sa šezdeset ili sedamdeset godina već bio spreman da pođe na taj put, i u tom uzrastu on smrt nije više smatrao za nešto toliko strašno. Možete li vi bar nešto od ovoga da shvatite?«

»Šezdeset ili sedamdeset godina?« čudo se Serfis.

»Uobičajena dužina života. Ni dob od osamdeset godina nije bila retka. Neki su doživeli i devedeset. Poneki i više od toga.«

»Šezdeset ili sedamdeset godina«, ponavlja Serfis. »A tada prestaje zauvek. Kako je to divno. I kako čudno. Kao cvetovi! Sada ste mi mnogo jasniji. Vaše patnje. I vaša lutanja. Vaša nepoverljivost. Klej, mi te sada još više volimo. Ti nam pružaš veliko zadovoljstvo.« Serfis lupi dlanom o dlan. »Gledaj, Klej. U tvoju čast ja ću sada pokušati da umrem.«