Sin čovečji

»Stani«, Klej od silnog iznenađenja jedva prozbori. »Slušaj... nije...«

Serfis potrča niz polje prekriveno treperavim prozirnim biljkama. Ostali Skupljači, spokojno se smešeći, prilaze bliže Kleju koji sav zbunjen posmatra Serfis kako se udaljava. Nekoliko njih ga dodirnu po koži. Izazivaju neku sitnu promenu u njemu, tako da on sada može da vidi ono što i oni vide; odmah primećuje šestostrukost njihove egzistencije, šestočlano jedinstvo koga čini: Ti-Bril-Hanmer-Angelon-Ninamen-Serfis, njihove duše trepere poput jedne zajedničke duše.

»Lako poput pauka, Serfis se uspne uz strmu crvenu liticu sa leve strane. Blizu vrha, izgubivši strpljenje, ona se jednostavno vine gore, tako da se zaustavi desetak metara iznad vrha litice; oslonjena na vazdušni stub koji se stvorio ispod nje, ona lebdi u vazduhu iznad litice. Počinje zatim da se okreće oko svoje ose. Ostalih pet članova ove šestorke počinju da pevaju, i to čini da se oko Serfis stvori žuti oblak skladne muzike, prošaran tu i tamo crvenim disonantnim mrljama. Serfis širi ruke. Okreće se oko sebe sve većom i većom brzinom. Okrećući se, ona oko sebe širi nešto nalik staklenoj paučini, koja Kleja sve dublje uvlači u ovo šestostruko jedinstvo. Sada jedva može da je vidi, osim u trenucima kada sunčevi zraci padnu pod određenim uglom na nju, samo tada uspeva da u tom ekstatično uskovitlanom vihoru razazna Serfis. Ona se vrti. I vrti. I vrti. I vrti. I vrti. Sada, pošto se okreće vrtoglavom brzinom, njeno biće počinje da se rastvara. Počinje naizmenicno da bude čas u muškom, čas u ženskom obličju. Ona! On! Ona! On! Nju! Njega! Nju! Njega! Njegov! Njena! Njegov! Ona! Ona! Ona On! On! On! Ona! Mi! Oni! One!

»Serfis, nemoj!« on krikne. Ta četiri sloga, nakon što ih uplašeno istisne iz sebe, postaju tanke staklene niti sa nanizanim bisernim perlama, i one se pružaju prema Serfis, u nadi da će se obaviti oko nje. Žuta pesma koju su bili zapevali Skupljači izvija se svojim poslednjim tonovima, i ti tonovi sada dolaze od Serfis. Ona! On! Ona! On!

Pop

Tkivo vazduha se kida, i začuje se prodoran i jeziv prasak. Klej se baci na zemlju, čelo priljubi uz šljunkovito tlo, instinktivno se hvatajući za dve nežne prozirne biljke kraj njega. U slepoočnice mu uporno bije jedna misao: Pet Pet. Pet. Pet. Pet. Gde je Serfis? Serfis je nestala, da bi otkrila kako izgleda smrt. Ninamen. Ti, Bril, Angelon i Hanmer su ostali. Čuje se grmljavina. Nebo prima narandžastu boju. Serfis je nestala, Serfis čiji je lik on do malopre gledao, i to saznanje ga zapeče kao da je stavio so na živu ranu. Sav očajan ustane i krene hitrim korakom, idući čas na levu, čas na desnu stranu, sve dok konačno nije napustio ovu dolinu sa nežnim biljkama. Pod suncem koje je pržilo, stiže u pustinju, svu crvenu i narandžastu i belu, bez ikakvog znaka života, sa peskom koji se pružao u nedogled. Tu se zadržao, pokušavajući da se suoči sa činjenicom samoubistva Serfis, sve dok Hanmer, sada u ženskom obličju, nije došao po njega. Hanmer ga blago povede nazad, u dolinu. »Šta je sa Serfis?« upita Klej, a Hanmer prošapta: »Serfis uči o smrti.«

8

Klej je neutešan. Nije on prouzrokovao njenu smrt, ali se ipak oseća krivim zato što je u Serfis podstakao znatiželju o fenomenu konačnog prestanka egzistencije; podilazi ga jeza i od pomisli na to kakvu je štetu naneo ovoj šestostrukoj egzistenciji. Čitav dan smrknuto hoda okolo, šutirajući šljunak nogom, bacajući veće kamenice u jarkove, budeći zaspalo drveće. Skupljači stoje sa strane i nešto se dogovaraju. Konačno mu Ti prilazi. »Hoćeš li mi dopustiti da te ponovo učinim srećnim?« pita ga. Ti je u ženskom obličju.

»Pusti me na miru«, promrmlja on, videći da mu ona nudi svoje telo.

Ti shvata. Brzo se preobražava u muško, i obraća mu se rečima: »Mogu da ti pokažem nešto interesantno.«

»Pokaži mi Serfis.«

»Serfis je otišla od nas. Zašto toliko tužiš za njom«

»Neko mora i to«, odgovara on nabusito. »U tome, uostalom, imam više iskustva od vas.«

»Svojim tuženjem nas činiš nesrećnim. Da li je smrt toliko užasna, da zbog nje tugom pomračiš celo nebo?«

»Serfis je imala čitavu večnost za svoj život. Ona uopšte nije morala da ode.«

»To njen odlazak čini još lepšim«, reče Ti i blago uhvati Kleja za ruku. »Pođi sa mnom, i dozvoli mi da te zabavim. Uložili smo izvestan napor da nađemo način kako bismo te razveselili. Ražalostilo bi nas ako odbiješ makar da pogledaš to.«

Klej slegne ramenima, uz dodatni osećaj krivice. »Šta je to što ste vi smislili?«

»Knjige.«

»Stavno?«

»I stvari. Stare stvari koje su načinile druge rase ljudskog roda.«

Klej ne može da poveruje svojim ušima. Istog časa zaboravi na Serfis. Progovori glasom koji gori od nestrpljenja: »Gde? Koliko su daleko?«

»Dođi. Dođi!«

Ti potrča. Klej pojuri za njim. Prolaze pored ostalih Skupljača koji zatvoreniih očiju i opuštenih udova bezbrižno leže na tlu. Trčeći uz njega Klej vidi kako Ti povremeno čini skokove, kao da se odbacuje od nekakve nevidljive tramboline, i tada leti visoko u vazduh. Iz jednog od takvih skokova Ti se na zemlju vraća kao ona, odnosno u ženskom obličju. Ti izgleda za nijansu poželjnija od ostalih, sa širokim kukovima i guzovima koji više podsećaju na stražnjicu žene njegovog doba; ali ipak, sklop i sastav njenog tela i dalje mu se čine stranim i bizarnim. Zamišlja čak da ona umesto kostiju ima mekane bele čekinje, koje prolaze kroz meso, i čija je jedina svrha da prenose spoljne nadražaje. Dolaze do mesta gde tlo prelazi u blagu kosinu obraslu neuglednim žutim drvećem; neposredno ispred njih nalazi se nekakvo brdašce koje izgleda kao da ga je neko ispod zemlje rukom izgurao na površinu, a rastinje na njemu izgleda kao kosa izrasla na glavi kakvog džina. Sunce je sada nisko, senke su se Izdužile. Nebo je treperavo crvene boje. Približavajući se tom brdašcu, praćena zvucima nevidljivih trombona, piskom fagota i glatkim tonovima saksofona, Ti počinje da maše ispruženim rukama, i u tom trenutku na brdašcu se pojavljuje otvor. Klej vidi usta kružnog prolaza, otprilike dve njegove visine, koji vodi duboko u zemlju. Plešući, Ti prilazi otvoru. Klej kreće za njom.

Zidovi u tom prolazu izgledaju kao da su od kristala, obasjani svetlom koje dolazi odnekud iznutra, i to svetlo umiva njihova lica hladnim zelenim sjajem. Prolazeći mnogobrojnim zavijucima tog tunela oni konačno dospevaju u jednu odaju, nisko zasvođenu, koja oblikom podseća na bendžo, u odaju u kojoj se odjek njihovih koraka čuje veoma prigušeno – kao da gaze po prašini. Klej ugleda police, vitrine, komode pune ladica. Pun zebnje, Klej ne sme da im priđe. Ti otvara staklena vrata jedne vitrine i vadi iz nje jednu hrapavu i sjajnu kocku, veličine glave same Ti. Klej uzima kocku od nje, iznenađen sjajem tog predmeta.

Kocka mu se obrati nekim nerazumljivim jezikom. Klej oseća čudnu melodiju tog govora, njegov tečni ritam bogat anapestima, sa cezurama koje se oštro zasecaju u melodiju, deleći govor u nešto nalik stihovima. Da, nema sumnje da sluša poeziju, ali ne poeziju iz njegovog doba. Stihovi tog neobičnog, melodičnog jezika i dalje izlaze iz kocke. On se napreže ne bi li prepoznao bar jednu jedinu reč, reč koja bi imala koren u nekoj reči jezika njegovog doba, ali ne, ne, ovo blagozvučno mrmljanje nerazumljivije mu je nego što bi mu bilo buncanje nekog Finca u snu. »Šta je to?« konačno upita. Ti mu odgovori: »Knjiga.« Klej nestrpljivo klimne glavom, jer je takav odgovor mogao i da očekuje od nje. »Da, ali kakva knjiga? I kakav je ovo govor?«