Da li da uđe u nju?
Nađe na obali peščano mesto zgodno za ulazak. Zagazi u vodu do članaka. Posmatra kako ove treperave čestice svetlucaju oko njegovih stopala. Oseti se ohrabren da nastavi. Kao da ga nešto zove u vodu.
Dublje. Sada mu je voda već do butina. Pljusne se vodom po ramenima i grudima. Umije lice. Načini još par koraka; dno je glatko i čvrsto. Voda didiruje njegovu stražnjicu. Njegove slabine. Hajde, govori on reci, vrati mi moja muda. Tamni trougao od stidnih dlačica između njegovih nogu sada je osvetljen sjajem iz vode. Nešto čudno se dešava sa njegovim stopalama, ali on više ne može da ih vidi. Ulazi još dublje. Voda mu doseže do pupka. Struja ga leluja levo-desno. Snažno pljusnuvši po površini, baca se naglavce u vodenu struju. Oseća vatru u svojim grudima. Spali ih, da, sprži ih! – govori on reci. Mlatara rukama i nogama; pliva. Potom se opušta. Čemu trud? Bezbrižno plovi nošen samom strujom. Raspoloženje mu se popravlja. Oseća čak izvesno kajanje zbog toga što je poželeo da se oslobodi ženskog pola tako brzo. Čemu panika? Čemu žurba? Zar ne bi trebalo prvo dobro da istraži kako to izgleda: boraviti u ovom telu. Oduvek je bio otvoren za sticanje novih iskustava; time se čak i ponosio. Nije li i sam bio pokušao da izvrši tu transformaciju, i to prosto iz želje da vidi da li je u stanju to da učini. A sada se ta promena desila. I on je sada, i to na ovaj način, odbacuje. Užasnuo se zato što je Ti nešto uvukla u njega. Odbio je Hanmera. Tako nabusito i neljubazno. Baš je licemeran. Prava kučka. Iznenada ga preplavi osećanje tuge. Nije čak ni počeo da istražuje mogućnosti koje pruža ovo telo. Da li je biti žena lepše nego imati ženu? Da li bi se posle izvesnog vremena privikao na to da neko prodire u njega? Zar je nemoguće tome se prilagoditi? Da li je toliko krut u svojoj muškoj usmerenosti? Zašto ne leći na leda, raširiti noge, i pustiti ih unutra? Biti elastičniji. Osetiti i razumeti Drugu stranu. Prepustiti se. Prepusti se. A svoju mušku alatku može dobiti nazad i kasnije.
Pokušava da izađe iz reke.
Ali on nije u stanju da se približi obali. Žestoko mlatara nogama, rukama snažno zamahuje, želeći da ispliva na obalu, pa ipak, on i dalje mirno plovi sredinom reke, nošen vodenom maticom. Pokušava nogama da didirne rečno dno, ne bi li se odbacujući se od njega dokopao obale. Ali pod njim nema dna. Voda ga i dalje nosi svojim tokom. Pokušava da zapliva snažnijim zamasima. Rezultat je isti. Od nagle iscrpljenosti oseti snažan bol u glavi. Počinje da guta vodu. Mnogo vode. Blistave čestice reke sada prožimaju njegovu unutrašnjost.
Uhvaćen je u snažni vrtlog sjaja. Vezan za kukove. Reka mu neće dozvoliti da iz nje izađe. Ali ispred sebe nazire nešto što bi mogla da bude prilika za beg: vidi sivu stenu koja se u obliku tankog luka pruža sve do sredine reke. Pustiće struji da ga donese do nje, a potom će se nekako izviti i uhvatiti za tu stenu, i na njoj će se odmoriti i skupiti snagu da može da se bori sa vodenom strujom. Da. Stena se približavala. Priprema se za sudar. Ramenom će prvo da nalegne na nju, odlučuje. Mora da zaštiti osetljive grudi. Vidi samog sebe kako se podiže u vis, gleda to klupko od razmahanih udova, bele kože, crne kose, ružičastih bradavica, praznine između nogu. Uspeo je. Naleže na stenu. Ali, događa se nešto neobično. On se ustremljuje ka steni, ali njegovo telo se razbija o nju; bez ikakvog bola telo mu se doslovno rascepljuje; jedan njegov deo protiče sa leve, drugi deo sa desne strane stene. Telo mu se ponovo spaja iza stene, i nastavlja mirno da teče.
Konačno shvata.
Reka ga je progutala. Ovo telo, ova struktura sačinjena od organa i mesa i mišića i kostiju, ova hrpa kalcijuma i fosfora i hidrogena, jeste iluzija. Ove grudi su iluzija. Ova punačka i zavodljiva stražnjica je iluzija. Ovaj trougao od kovrdžastih dlačica je iluzija. Stopio se, postao je jedno sa ovim blistavim tokom. Svoje telo dao je reci; sada je i sam sačinjen od istih tih svetlucavih čestica koje trepere u uskom pojasu između postojanja i nepostojanja, čemu se on divio kada je prvi put stao uz ovu reku. Sada nije u stanju da razgraniči ni to koje čestice čine njega, a koje ne. Sve je jedno u ovoj struji života.
Da li je beg moguć? Beg nije moguć.
On će ovako ići sve dalje i dalje, nošen brzom strujom, sve dok ne stigne do mora, kojeg je on sa svojim drugarima nedavno podizao. I on će se uliti u njega i razliti u njegovom ogromnom naručju. Hoće li mu svest i tada ostati netaknuta, kada bude jedna od milion miliona obojenih tačkica koje se lelujaju ovim nepojamnim prostranstvom? Već je počeo sebe da gubi. Već je suviše plamičaka tuđe vatre počelo da prožima i rastače njegovu nedeljivu supstancu. Počeo je da se topi. Rastvara se. Napustio je svaki osećaj sebe kao muškog ili ženskog bića, ostala je tek nejasna predstava sebe kao metaboličkog organizma; nestale su grudi, mošnice, nestale su oči, nestali su nožni prsti; ostala su samo ta zrnca, te sitne svetlucave čestice. Umreti poentilističkom smrću: kako eterično! Izgubiti se u vrtlogu zaslepljujućih svetlosti. Čitava vasiona svetluca. Oseća Braunijev pokret vlastite duše. Svestan je kretanja svojih ranijih sastavaka kroz telo reke: ovde se jedan prevrće i odbija od obale, ovde jedan tone, ovde je jedan uhvaćen u podvodni vir. Svestan je i terena kojim reka protiče. Klisura je nestala, i ona zajedno sa rekom sada klizi kroz rastresito zemljište ravnice, krivudajući ovim ogromnim prostorom i zaobilazeći podvodne peščane sprudove. Spušta se noć. Reka ubrzava svoj tok. On je rastavljen, raščlanjen, razdvojen, raspršen, raštrkan, razgrađen, razjedinjen, rastopljen, razveden, odvojen i podeljen. Do mraka reka postaje blistavo sjajna; njena voda obasjava čitavu ravnicu. On teče. Blizu je more. Reka ulazi u svoju deltu. Koje će naslage reka tu da izruči? Koji mulj će tu da bude nanet? Reka se račva u mnogobrojne rukavce; struja kojom on plovi zaobilaznim putem stiže do svog cilja, i pada u materinsko naručje mora. Sigurno će biti deljen i rastakan još više. Potpuno će se razići. Vode pevaju. Podrhtava u blistavoj žestini, u žestokom blesku. Čestice što su putovale s njim pevaj hosana u njegovu čast. Ovde je ispunjenje sudbine. Pred njim je mir. Razdvojen, rascepljen, osamljen, raznesen. Pođimo, dakle Nunc dlmittis. Ovde se putovanje završava, ovde započinje novo putovanje. Zbogom sinovima čovečjim. Pođi. Pođi. Rastakanje. Sjaj se spušta iz vazduha. Svetla su svuda naokolo. Svetla! Kakav divan sjaj! Ove boje su deo mene samog. Ova crvena, i zelena, i žuta, i plava, i ljubičasta. Lagano, Lagano, lagano, osvetlite moj put dok se spuštam, tonem kroz noć, dole, u tamu, neka treptaj tog sjaja bude poslednje što ću videti. Šta je ovo? Naneseno i ostavljeno ovde. Moja vlastita težina. I masa. Grubost materijalnosti. Ja sam mulj. Treba da postanem delta. Mogu li to? Da. Da. Da. Da. Spajajući se ovde. Prijanjajući. Srastanjem. Zgrušavam se. Nagomilavam. Sjedinjavam. Ovde. Ovde. Ovde. Zgušnjavam se. Sabiram. Stvrdnjavam. Spajam. Otelovljujem se.
Kakav li ću neočekivani oblik sada zadobiti?
Njegovo vrtoglavo putovanje završilo se u neposrednoj blizini mora. Konačno je van vrtoglavog toka, i konačno se, česticu po česticu, gomila, taloži uz obalu jednog malog ostrva. Sabira se. Ne spaja se, ne zadobija ljudski oblik, ni muški ni ženski; on je tek nanos, hrpa ispranih čestica, nalik sićušnim larvama ljuskara koje plima nanese na obalu. Sa njegovim česticama pomešane se nalaze i neke strane čestice, koje je on nekako sa sobom doveo do ovog mesta; ove čestice u sebi on oseća kao oštrice. Pretpostavlja da je ovo ostrvce čitavo izgrađeno od rečnih nanosa, i da mulj koji čini njegov donji deo zapravo i nije mulj nego naneta organska materija, kao što je to i on sam. I šta sada? Da ostane ovde, zakopan u tami? Reka ga sa jedne strane još uvek zapljuskuje, ali on se više ne deli, ne osipa se – sada je siguran u to da je van rečnog toka. Može li da se pokreće? Ne može. Može li da opaža? Da, ali vrlo neodređeno i nejasno. Može li da pamti? Može da pamti. Hoće li biti daljih promena njegovog oblika? Ne zna. Ipak je miran. On je sada ruševina. I sačekaće da bude ponovo izgrađen.