Sin čovečji

»Primljeno. Prihvaćeno.«

»Ja sam Klej. Ja sam čovek. Vi ćete mi služiti.«

»Naša stara obaveza«, odgovori robot.

Klej posmatra ovo stvorenje, fasciniran njegovom sposobnošću komuniciranja. »Da li znaš«, obrati mu se nakon par trenutaka, »da si ti možda najstariji proizvod ljudske vrste koji danas postoji. Mislim, ti mora da si gotovo moj savremenik. A sve što je prethodilo nama, sve to je nestalo. Kada je ovaj grad izgrađen?«

»U osamnaestom veku.«

»Sasvim sigurno ne u mom osamnaestom veku. Osamnaesti vek, nakon čega osamnaesti?«

»Osamnaesti vek«, ponovi robot samozadovoljno. »Želiš li pristup podacima?«

»Misliš na mašinu za odgovore?«

»Tačno.«

»To bi možda pomoglo«, reče Klej, osetivši vreli proplamsaj nade. »Nešto što bi mi omogućilo da dođem do ostalih delova priče. Pomoglo da rekonstrušem sled istorijskih zbivanja. Gde je ta mašina? Kako da joj postavim pitanja?«

»Ideš li za mnom?«

Robot se okreće i počinje da se kotrlja niz hodnik srebrnih zidova. Klej korača za njim, gledajući kroz prozore što se nalaze na zidovima hodnika; s one strane prozora vide se nekakve čudne mašine onespokojavajućeg izgleda. Robot se zaustavlja ispred jednog stuba na kome se nalazi nekakav sivi predmet ovalnog oblika. »Pristup podacima«, oglasi se taj predmet, i zatreperi prigušenim svetlom, pozivajući na taj način Kleja da priđe bliže. »Zdravo«, obrati se on mašini. »Slušaj, ja sam bio uhvaćen u vremenski protok, i sada želim neke informacije. O razvoju civilizacije, i o toku istorije. Ja dolazim iz dvadesetog veka posle Hrista, ali svoje vreme nisam uspeo da povežem ni sa jednom drugom epohom, čak ni sa onom u kojoj je svet tunela izgrađen, i možda mi ti možeš pomoći da ove segmente povežem. Čak ako u sebi nemaš upisane događaje nakon civilizacije sveta tunela, možeš li mi reći barem to šta se sve odigralo između moje i tvoje epohe. Da? Da li me čuješ? Ja čekam.« Tišina. »Hajde. Čekam na odgovor.«

Iz sive ovalne mašine čuje se zveka i ječanje. Škripa i šištanje. Nekoliko probnih reči, dobro artikulisanih, ali njemu nerazumljivih. Pokušaj da se uspostavi komunikacija. A zatim:

»Pred kraj prve postindustrijske ere katastrofalni socijalni preokret rezultirao je totalnim uništenjem svih pojmova i pretpostavki na kojim je počivalo staro urbano društvo. Epoha obnove značila je prevladavanje haosa uništene životne sredine. Stvoreni su novi graditeljski pojmovi. Naš sadašnji sistem teče od tog trenutka. Međutim, ovde se neizbežno javlja jedna hronološka nesigurnost. Nestabilnost obnovljenog društva počela je osmog ili desetog veka, javile su se pojave koje su na kraju dovele društvo do same ivice postojanja. Izgleda da je bilo potrebno da svet dođe do svoje najkritičnije tačke. Na sreću, tehnička znanja i veštine omogućile su ovaj novi urbani sistem – i to se pokazalo jače od sile ljudske apokalipse. Napuštanje površine, nastanjivanje u novoj okolini, akumulacija mehanika, brzo i efikasno umnožavanje podzemnih gradova, doveli su do toga da u sadašnjoj epohi, u osamnaestom veku, bude moguć kontakt stanovništva različitih gradova, da se pažljivim ispitivanjem počnu odstranjivati bolesti i druge nepoželjnosti koje postoje u genetskom nasleđu. Mi smo sada povećali ljudsku infrastrukturu. Mi, najelastičnija od svih vrsta, uspeli smo da preživimo ovo Vreme čišćenja, koje je svojim katastrofama istrebilo čitave vrste. Možemo zbog toga biti ponosni. Obnova je započela, što se vidi iz pomenutih podataka: mi se nadamo da ćemo izdržati sve i sačekati nova doba koja će sigurno nastupiti.«

Nakon par trenutaka Klej razočarano reče: »Hvala«, i okrete se od mašine. Robot je i dalje bio kraj njega. »Ne vredi«, promrmlja on. »Nikakve koristi. Znam koliko i ranije.«

»Obući golog«, obrati mu se robot. »Još jedna od naših obaveza. Želiš li odeću?«

»Zar sam toliko ružan ovako neobučen?«

»Ljudi pokrivaju svoja tela kada su na ulicama. Za one koji je nemaju, mi nabavljamo odeću.«

Klej ništa ne odgovara i robot to njegovo ćutanje shvati kao odobravanje. Jedan deo zida iza Klejovih leđa se otvara i odatle se pojavljuje drugi robot. Taj robot diže jedno crevo koje podseća na surlu, i uz glasan pisak isprska Kleja pigmentom i tkaninom. Kada se oporavio od šoka, Klej je otkrio da je kompletno obučen: zlatna tunika čvrsto je priljubljena uz njegovo telo, na nogama su mu cipele koje podsećaju na prozirne koverte, a na glavi ima šešir širokog oboda. Toliko dugo je šetao go da je odmah osetio kako ga odelo sputava. No, ne želeći da uvredi robota, on zadržava odelo na sebi. Kreće duž hodnika. Prvi robot ide za njim, govoreći: »Hrana? Sklonište? Telesno čišćenje? Razonoda?«

»Ne.«

»Nikakve želje?«

»Samo jedna«, odgovori Klej. »Da budem malo sam. Odlazi. Ako te zatrebam, zazviždaću. Ili ću te viknuti.«

»Nejasno.«

»Pozvaću te. Učiniću glasan zvuk uz pomoć svojih glasnih žica. Je li sada jasnije? A sada, najljubaznije te molim, idi. Ne moraš da odeš daleko, ali budi van mog vidokruga – sve dok te ja ne pozovem.

Okreće se i polazi hodnikom. Robot odlazi na drugu stranu.

Klej zaviruje u sobe i u prodavnice. Sve je čisto i uredno, nijedna vrata nisu zaključana – kao da šeta kroz Pompeju. U jednoj od soba vidi ekran koji liči na televizijski ekran, i kada ga oft dodirne na njemu se pojavi trodimenzionalna Izbočina, koja ubrzo potom nestane, poput mehura u vreloj lavi. Iza se nalazi osmougaona kada za kupanje, i ako se pritisne dugme koje se nalazi pored nje niz njene porculanske zidove počne da se sliva nešto nalik na krv. Zelena materija koja podseća na kobasice cedi se iz cevi koje su smeštene iznad nečega što bi moglo da predstavlja štednjak. Krevet menja veličinu i oblik uz pomamnu energiju, postajući veći, manji, kružan, pravougaon. Ogromni ružičasti falus, zlokoban u svojoj životnosti, diže se iz centra škriljačnog poda. Jedan zid se rastapa u pljusak od mozaičkih pločica. Brizgaljke koje podsećaju na gljive nalaze se uz prizor, i one ga zasipaju mirisima, začinima, mastima, i nekakvim prozirnim fluidom zahvaljujući kom nakon par trenutaka ostaje bez odeće. Drago mu je da je ponovo go, mada se, izgleda, isuviše dugo zadržao ispred ovih brizgaljki: jedna od njih poškropila ga je crvenim uljem koje je delovalo kao anestetik na njegovu kožu. Stavlja prst u uvo: ništa. Oprezno se počeše po grudima: ništa. Stiska penis u šaci: ništa. Ne može da oseti ni dodir čupave prostirke poda koja se nalazi ispod njegovih bosih stopala. Da li je ovo trajna obamrlost? Zamišlja samog sebe kako nespretno hoda, gazi po oštrim predmetima koji ranjavaju i kidaju komadiće mesa sa njegovih stopala, a da on to i ne primećuje, sve dok od celog njega ne ostane samo nekoliko mišića koji vise na golim kostima. »Robote?« vikne on.

»Hej, robote! Dođi i pomozi mi!« Ali i pre nego je čovek – mašina stigao do njega, dve brizgaljke su ga istovremeno poprskale, i on je osetio da su mu nervne ćelije ponovo oživele, i to je osetio sa takvim neverovatnim intenzitetom da je istog časa doživeo orgazam. Dahćući on se povlači nazad, a zatim otpušta robota sa dva glasno izgovorena sloga. Kreće napred. Tetura se između duplog zida od ogledala, i biva uhvaćen u beskrajni regres, odbijajući se poput ping-pong loptice od jednog do drugog zida, dok se za to vreme ogledala okreću, pomeraju i savijaju. Spušta se na pod i puzeći izlazi van domašaja ovih ogledala. Kako su sve ove stvari uspele da prežive – pita se on – kada je svet pretrpeo toliko geoloških promena, kada su i sami kontinenti preoblikovani? Priznaje konačno mogućnost da je i ovaj svet tunela iluzija. Stiže potom do grupe ulica i galerija koje su različite od onih prethodnih; stil arhitekture je ovde grublji, manje maštovit, ali su ukrasi, kao i struktura tkiva poda, na višem nivou. Roboti mu, kotrljajući se, prilaze sa svih strana, i nude se da mu služe; all on ima svog robota, koji ga prati na razumnoj udaljenosti, tako da ne poklanja pažnju drugim robotima. »Kuda su ljudi otišli?« obrati se Klej svom robotu. »Zašto su otišli? I kada?« Robot zamišljeno odgovori: »jednog dana oni više nisu bili ovde.« Klej učtivo prima ovakav odgovor; bolji verovatno ne bi ni mogao dobiti. Počne pažljivije da osmatra prostoriju u kojoj se zatekao. Pritisne jedno dugme i sa fluorescentnog projektora krene nekakav apstraktni, trodimenzionalni film. Pušta dugme i čitav taj kovitlac od drečavo obojenih svetlosti povlači se nazad u projektor, i tu uz šištanje, zamire. Ulazi u sledeću prostoriju. Tu se nalaze igre na sreću; table koje svetlucaju i lupkaju, točkovi što se okreću u čudnim orbitama, žetoni, tabele, kockice od ebanosovine, karte za igranje koje se tope i ugibaju kada se dodirnu. Potom ugleda dečju slagallcu, balzamovano drvo, prazan kavez i mali zapečaćeni kovčeg. Kreće dalje. Mlazovi žive pare upozoriše ga da odstupi od sobe čiji zidovi kao da su od sunđera, sobe koja mu se učini slična materici. Odustaje od namere da krene niz stepenište koje možda vodi do nekog donjeg nivoa, jer ga oblaci zelene prašine počeše gušiti već nakon tri pređene stepenice. Dolazi do mesta gde se nalaze rasklopljeni roboti. Otkriva i jedan veliki ekran na kome se vidi prizor površine Zemlje: zaobljena brda i doline, ali ni traga od one užasne pustinje halucinacija, kroz koju je on ovamo i dospeo. Na kraju rukom gurne jedna debela i teška vrata, od metala koji bojom podseća na aluminijum, i kada se ona svečano otvoriše pred njim, njegov robot dojuri do njega i reče: »Iza ove tačke nema čuvara«.