Sin čovečji

»Šta to treba da znači?«

»Mi te ne možemo više štititi ako produžiš dalje u tom pravcu«

Klej posmatra hodnik koji se pruža ispred njega. On po svemu izgleda sličan hodnicima kroz koje je već prošao, možda je za nijansu čak svetliji, ako ne i privlačniji. Građevine koje se vide imaju delikatan izgled, sa fasadama što se blistaju uzdržanim sjajem rubina, a čuju se i tihi tonovi elegantne muzike iz nekog dvorišta. Robot ponavlja svoje upozorenje, a Klej mu odgovara: »Svejedno, prihvatam rizik.« Tek što je stupio u ovaj zabranjeni sektor, na um mu pade jedna onespokojavajuća misao i on, osvrnuvši se, upita robota: »Hoće li se ova vrata zatvoriti kada ja uđem unutra?«

»Tačno.«

»Ne«, reče Klej. »Ja ne želim da se ona zatvore. Naređujem ti da ih ostaviš otvorena dok se ja ne vratim.«

»Stroge instrukcije da bi se sprečili upadi stanovnika ove...«

»Zaboravi te instrukcije. Ovo je naređenje. Ovog trenutka ja sam jedini čovek na planeti, a ovo čitavo mesto je izgrađeno da bi služilo čoveku, i ti sam nisi ništa drugo nego mašina koja je stvorena da bi čovekov život učinila srećnijim i korisnijim, i neka sam proklet ako ti dopustim da mi prkosiš. Vrata ostaju otvorena. Je li to jasno?«

Oklevanje. Konflikt.

»Prihvaćeno«, reče robot na kraju.

Klej ulazi unutra. Nakon šestog koraka, on se osvrne. Vrata su i dalje otvorena. Robot stoji uz dovratak. »Dobro je«, dovikne mu Klej. »Zamapti, ja sam gazda. Vrata ostaju otvorena.«

Posmatrajući klasične fasade zgrada ovog dela sveta tunela, Klej stiže i do prvog znaka – ako se izuzme leš čoveka – koze – da je ne-mehanički život prisutan u ovom podzemnom utočištu. Osam malih zelenih vavoljaka leže ispred ulaza u jednu sobu. Po svoj prilici to je izmet nekakvog glodara iz ove epohe. Jer tamo gde roboti ne zalaze, tamo je verovatno zavladao život divljine.

Sakrivši se, Klej spazi stvorenje čiji bi to mogao biti izmet: nalik tvoru, nisko priljubljeno uz tlo, kratkih zdepastih nogu i golog purpurnog repa – ovo stvorenje se kreće šibajući levo-desno svojim repom. Umeto šare koja krasi tvora, ovo stvorenje na svojim leđima ima čitav niz očiju. Klej je svestan surove i odlučne inteligencije ovog bića. Da nije i ovo neki od sinova čovečjih? Nije. Nema ni trunke ljudskosti u njemu. Ovo stvorenje je izgleda krenulo u lov: nekoga progoni duž hodnika. Klej ga prati. Zver se baca na nešto. Možda na svoju žrtvu? Obgrlivši ga nogama i repom, ova zver zariva zube u svoj plen. Žvaće. Uz očigledan užitak. Odvratni mali mesožder, priređuje sebi gozbu. Konačno završava; odvlači svoju nesrećnu žrtvu, koju Klej nije ni uspeo da vidi, do jednog udubljenja u zidu i tu je ostavlja; potom se ponovo pojavi, i ispusti iz sebe još nekoliko zelenih vavoljaka. Nakon toga se izgubi sa vidika. Klej kreće dalje.

Ovaj deo kao da niko ne održava. Vazduh je vlažan, zasićen, protoplazmatičan. Svetlucave niti paučine vise sa zidova, a u sredini svake mreže, krčkajući, čuči po jedan grabljivi stvor. Klej prilazi jednom: dlakavi plavi jastog. Grabljivac se ljutito osmehuje prema njemu. Prolazi leglo ovih grabljivaca i stiže do jednog blistavog dvorišta u kome se nalazi vrelo, iz kojeg umesto vode ističe svetlost. Ovde vidi mašine slične onima koje je video dok je ovamo dolazio, mada se tu nalaze i neki njemu poznati izumi. Pred njim se nalazi konkavno ogledalo, čija dubina deluje tako izazovno meka i sjajna, kao ulaz u svet iza ogledala, u svet bajki. Ispruža četiri prsta da bi njima dodirnuo svilenkasto staklo ali, bolje porazmislivši, ipak povlači ruku nazad. »Šta ti radiš?« pita on instrument. »Stvari bi ovde trebalo da imaju natpise na sebi, kao ZA PIĆE ili PRITISNI DUGME ZA DOBRU HALUCINACIJU, ili već tako nešto. Ne može se očekivati od stranca da pogodi čemu pojedine stvari služe. On se ovako može ozlediti. Ili bi mogao oštetiti osetljivi deo neke mašine.«

U trenutku kad je završio svoj govor Klej začuje kreštavo gakanje, mrmorenje, žamorenje, brbljanje, a zatim se iz jedne tačke u ogledalu začuje njegov vlastiti glas, preoblikovan i umnožen, na granici vriska, doveden do oblika simfonije neverovatne složenosti:

»DOBRU HALUCINACIJU stvari natpisi kao stranac čemu čemu čemu očekivati PRITISNI DUGME ili ili ili trebalo da imaju ZA PIĆE stvari osetljivi oštetiti oštetiti oštetiti pogodi da da da ozlediti ZA HALUCINACIJU, ovde ne može se on on on on on on ozlediti ili PRITISNI PRITISNI PRITISNI kao od stranca ovde na sebi na sebi ZA tako nešto stvari nešto natpisi pojedine DUGME oš nat oč neš os te će lji po go ti vari luci bru osetljivi ZA stvari ugme ranca štet bi PRITISNI DUGME šte e e e titi HALUCINACIJU anca DOBRU.«

Nakon ovoga usledila je tišina.

A zatim se sve to ponovilo, u izmenjenom obliku. Kao trostruka fuga. Modulacije u ogledu. Spiccato. Zaslepljujuća dominanta. Koda pre trećeg glasa. Transpozicija subjekta u toniku. Allegro non giocoso. Andante ma non tropo. Largo. Vivace. Solfeggio. Soba odjekuje od muzike njegovih reči. »PRITISNI!« »bru!« »LUCINA!« »Iće!« Beskonačne varijacije. »Ru ru ru ru ru!« Sonata quasi una fantasia. Portamento. Sforzando. Sfogato. Fortissimo. On beži. Muzika ga prati i u hodniku. Legato! Doloroso! Dal segno! Agitato! »Oštetiti! Oštetiti! Oštetiti!« On trči, sapliće se, pada, ustaje, ponovo trči. Mašina za reprodukciju zvuka pruža za njim oštre jezičke zvuka, i oni se kroz vazduh provlače kao jegulje kroz vodu. On trči i skreće iza jednog, drugog, trećeg ugla, nastavljajući sa trkom i nakon što su zvuci zamrli. Odjednom se naglo zaustavi. Ogromna zver blokirala je prolaz. Životinja ima oblik šatora, sa ulegnutim naborima zelene kože, i otprilike je dva puta veća od Kleja. Gega se na tankim žutim nogama, koje oblikom podsećaju na pačje noge. Apsurdno male ruke njišu se sa njenih grudi; gore se vidi prorez koji predstavlja usta i dva velika sjajna oka. Oči su uperene u Kleja: trepću sa dobrodušnim izrazom i nesumnjivom inteligencijom u pogledu, ali u tim očima se nazire i trag hladnog zla, vidljiv u prikrivenom svetlucanju zenica. Zver i Klej stoje jedno naspram drugog u tišini. Konačno Klej progovori: »Ako si od ljudskog roda, onda smo u srodstvu. Ja sam pripadnik davne vrste. Ovde sam dospeo uz pomoć vremenskog protoka.« Oči postaju čas opreznije, čas veselije, ali nema nikakvog drugog odgovora. Stvorenje se približava Kleju. Ono je veliko, ali se čini bezopasno; bez obzira na to, ovako go i nenaoružan, Klej je krajnje oprezan i polako se povlači unazad. Ne okrećući se, on rukom opipa zid iza sebe tražeći vrata; napipava jedna vrata, otvara ih i žurno prolazi kroz njih; vrata za sobom zatvara i snažno se navaljuje na njih, osluškujući kretanje zveri u hodniku. Ali ogromna zver ne pokušava silom da otvori vrata. Očigledno ima neki drugi plen na umu, barem za sada. Klej posmatra zver kroz prozorče što se nalazi na vratima, i vidi kako je ona pažnju usmerila ka jednom gnezdu koje se nalazi na stubu sa druge strane hodnika. Zverka je otvorila svoj prorez-usta, i iz njega se odmotao jezik, debeo poput surle a dugačak nekoliko metara, sa tri kukasta prsta na vrhu. Zver je ovim prstima počela da ispituje gnezdo sačinjeno od svetlećih plastičnih traka. Čim su prsti par puta kucnuli po gnezdu, iz njega se pomoliše glavice: mladunci, čini se, jedne od onih životinja što liče na tvora. Šest crnih njuškica miču se u očiglednom besu. Pokušavaju da izmaknu jeziku koji palaca oko njihovog gnezda; jedno od ovih mladunaca hrabro skače na jezik, zariva svoje svetložute zube u njega, potom skače natrag u gnezdo. Stvorenje slično šatoru povlači svoj jezik i njime maše kroz vazduh pokušavajući time da umanji bol od uzgriza. Zatim se jezik ponovo primače gnezdu i nastavlja sa istraživanjem. Mladi tvorovi poskakuju i lelujaju okolo gnezda, ali ovaj put jezik se kreće veoma brzo tako da uspeva da uhvati jedno od mladunaca ispod stomaka i da ga povuče dole ka ustima koja su razjapljena čekala. Male okrutne kandžice očajno grebu, ali bez ikakve koristi. Mladunče završava u ustima zveri. Upravo u tom času pojavljuje se i majka-tvor, koja je bila u lovu, i videvši kraj ove scene, ona bez oklevanja skače na ogromnog grabljivca. Klej kroz vrata čuje vrisak, ali ne može tačno da odredi čiji je. Pobesnela majka grize, grebe i kida. Jezik, mlatarajući kao uznemirena zmija, spušta se i diže, prstima traži tvora, pokušavajući da ga zbaci dole. Ali ova životinjica oštrog repa je suviše brza. Brzo se pomerajući, majka-tvor uspeva da izmakne jeziku, grizući ga svaki put kada joj se suviše približi. Otkriva da se koža ove grabljive zveri može lako probušiti, i ona je buši na nekoliko mesta, stvarajući konačno ispod jedne od njenih ruku otvor dovoljno velik da se tuda može uvući unutra. Zverčica ulazi u telo ove ogromne životinje, kao da namerava da prodre do njenog stomaka i oslobodi svoje mladunče. Sada se borba potpuno promenila. Njuška, prednje noge, kao i sredina tela tvora nalazi se u telu neprijateljske zveri. Oči životinje slične šatoru izgubile su svoj lukavi humor; one sada izražavaju samo agoniju. Jezik, odmotavši se do kraja svoje ogromne dužine, šiba u grču po zidu. Zver cupka i poskakuje na svojim pačjim nogama; uzaludni su svi pokušaji da svojim malim rukama uhvati zverčicu koja se zarila u nju. Svoje telo ranjena zver trlja uz stub, i bolno urličući ona očajno kruži okolo stuba. Njena sudbina je izgleda zapečaćena.