Sin čovečji

Njih sedmoro lebde i lelujaju ispred sleđenog lica univerzuma.

Sada mu je žao što se ranije nije ozbiljnije bavio astronomijom. Ove zvezde na sebi nemaju natpise sa imenima. Kako će znati koje je zvezde obišao? Kakva je ono užasna crvena kugla, položena na široku postelju od proređenog gasa? Kakav je ono moćni plavi svetionik, koji svojim snažnim sjajem cepa prostor tame? Onaj grumen tinjajućeg pepela? Onaj zgrčeni beli patuljak? Ono trepćuće narandžasto oko? Ono trostruko sunce? Onaj oblak mutnog sjaja? »Njihova imena«, oglašava se Klej. »Možete li mi reći njihova imena?« Neko mu – Hanmer – odgovara: »Jaje, List, Usna, Gušter, Krv, More i Pruga.« Klej odvraća »Ne. Ne. Njihova stara imena. Sirius, Canopus, Vega. Capella, Arcturus, Rigel, Procyon, Altair, Batelgeuse. Spica? Deneb? Aldebaran? Antares?« Oni mu daju druga imena, pokazujući na zvezde uzbuđenim proplamsajima energije: »Kotao. Tanko. Prvo. Ravno. Kamen. Slep.« Ponovo Klej odbacuje imena zvezda. Oseća krajnju nelagodu. Gde je on? Kakve su ovo zvezde? Beta Lyrae! Tau Ceti! Epsilon Aurigae! Gamma Leonis! On slobodno lebdi prostorom, dok zvezde trepere na tamnom zidu ispred njega. Može da ih dodirne; može da ih pomiluje; ali ne može da ih imenuje. Ovde pred njim je jedna žuta kao njegovo sunce, ali mnogo čudovišnija, beskrupolozno raširena u svemirskom prostoru. Ovde je nekakav crveni džin koji je prigrlio stotine ugljenisanih svetova. A ovde. I ovde. I ovde. Mrtve zvezde. Patuljaste zvezde. Duple zvezde. Zvezde koje eksplodiraju. Bestidne zvezde. Stidljive zvezde. Prašnjave zvezde. Komete. Meteori. Magline. Mrlje. Meseci. Ovde su zvezde koje se osipaju u sitne čestice. Ovde su zvezde koje plešu u ritmu žestokog i zanosnog plesa. Ovde su zvezde koje padaju. Ovde one koje se sudaraju. Gde se univerzum završava? Kakva je boja tla izvan njegovih zidova? Koji se jezik tamo govori? Koje se vino tamo pije?

Kosmos je ceo ispunjen neskladnim tonovima, i on klizi, ošamućen, osećajući kako mu se utroba prevrće od grube zveke ovih glasnih bezimenih zvezda. Svaka od njih mu peva svojom vlastitom, sa ostalima neusklađenom, pesmom. Svaka od njih gradi svoju vlastitu tonsku skalu. Ovde ne postoji harmonija. Ovde ne postoji red. Ovde nema razuma. On je izgubljen; on je bespomoćan; on je ošamućen; on je zgrčen.

Hanmer, miran kao i uvek, obraća mu se rečima: »Ovo sada je Podešavanje tame.«

Počinje. Uz krajnji napor i naprezanje, no, tako mora da bude. Klej oseća da su ostali tu okolo, blizu njega, da ga obgrljavaju, mešajući svoje supstance sa njegovom: ovo nije nešto što može biti učinjeno pojedinačnim, individualnim naporom. On spaja svoju snagu sa njihovom snagom. Počinju da organizuju zvezde. Zveka i lupa i pisak i šištanje i jeka i sudari nekontrolisano emitovane energije, sve to njihovom voljom treba da bude ukroćeno. Rade strpljivo na tome da razmrse klupko isprepletenih frekvencija. Razdvajaju i razvrstavaju boje koje se sudaraju. Ispravljaju iskrivljene vibracije, klasifikuju darmar od šištećih zračenja. Posao je težak i spor, ali ga prati i ekstaza. Entropija je neprijatelj; borimo se da osvojimo njenu teritoriju, i pobeđujemo. Tamo! Sada svetlucavi nizovi zadobijaju formu! Sada se iz haosa rada red! Posao još nije dovršen: potrebna su još neka sitna podešavanja, par usmeravanja ovde, poneka promena tamo. Prostorom još uvek gmiže nekoliko disonanci. Nekoliko harmonija je odmah ponovo skliznulo u nesklad: nisu svi zvuci bili voljni da poprime skladno obličje. Ali slušaj! Slušaj! Sada se rađaju melodije! Podešavanje je suptilno i vešto; skale su neuhvatljive, ali nesumnjivo postoje; još uvek se začuje poneki disonantan ton, ali sada ih je sve manje i manje. Kosmička tastatura se oglasila pesmom. Mi smo drveni batići, zvezde su dirke ksilofona – i slušaj samo tu pesmu! Peckanje i zveckanje, podrhtavanje i svetlucanje: univerzum se mirno kreće u svom ležištu, kosmos je u harmoniji.

On sada razdragano lebdi ispred zvonkih zvezda.

Njihova vatra je hladna. Njihova koža je meka. Njihova muzika je jasna i čista.

A mi smo sinovi čovečji, podešivači tame.

Gleda gore prema zvezdama i pozdravlja ih. Pozdravlja zvezde: Formalhaut, Batelgeuse, Acherner, Capella i Alphecca; Mirzan i Muliphen, Wezen i Adhara; Thuban, Polux, Denebola, Bellatrix; Sheliak, Sulphat, Aladfar, Markab; Muscida, Porrima, Polaris, Zaniah; Merak, Dubhe, Mizar, Alcaid. Pozdravlja zvezde: Elrischa, Alnilam, Ascella, i Nunki. Raduju ga zvezde: Al-giebha, Al-geiba, Mebsuta, Mekbuda. Sav ozaren pozdravlja i zvonke zvezde: Mira, Mimosa, Mesarthim, Menkar. Sva sunca pevaju u blistavom sazvučju: Sadalmalik, Sadalsud, Sadachiba, Saq sakib alma; Regulus, Algol, Naos, Ankaa. I on sam pridružuje se pesmi. Pazite, kaže im on, ja ovde lebdim slobodno u prostoru, ja koji sam čovek od žene rođen, koji sam se ispileo i puzao i učio da stojim, ja koji sam u materici imao škrge, ja kome je dosuđeno par decenija života, ja koji sam patio i upoznao bol i samoću. Ja stojim ispred zvezda. Izmamljujem melodije iz njih. Ja putnik iz zapečaćene prošlosti, ja prognanik, ja žrtva – ovde sada stojim. Sa svojim drugarima. Sa sinovima čovečjim. Dakle, da li sam ja ono malo stvorenje? Da li sam ja taj koji je slab? Zapevajte! Ispunite univerzum grmljavinom! Oglasite se drvenim i limenim instrumentima, duvačkim i gudačkim instrumentima, udaraljkama! Sada i sada i sada i sada!

Širi se kosmosom, od zida do zida. Smeje se. Urliče. Miluje sunca. Zviždi. Jeca. Izvikuje svoje ime. Likuje.

I podešene zvezde skladno zvone.

I Hanmer, kada za to dođe trenutak tiho se oglasi: »Gotovo je. Pođimo sada nazad.«

15

»Smrt«, podseća on Serfis. »Da mi pričaš. Obećala si. Sve o tome.«

»Bio je to mir« reče ona. »Kao da si prazan. Kao u dvostrukom snu.«

Njih sedmoro sada se opušteno brčkaju u jezeru od tamnog meda. Nedostaje samo sferoid; on nije uspeo da se vrati sa putovanja između zvezda. Med kaplje sa velikog čvornovatog drveća, čije se krošnje povijaju prema dole pod težinom vlastitog eliksira. Med ulazi u Skupljače kroz njihovu kožu, uvećavajući tako blistavi sjaj njihovih tela. Klej nehotice okusi nekoliko kapi meda; od toga poče da mu zuji u ušima. Svi Skupljači sada su u ženskom obliku, izuzev Hanmera, koji muškim zamasima pliva duž obala jezera.

Klej se opet obrati Serfis: »Da li si nešto videla tamo? Da li si bila svesna bilo čega oko sebe?«

»Prazno.«

»Ali si znala da ti negde postojiš.«

»Znala sam da ja ne postojim.«

»Šta si osećala?«

»Osećala sam ne-osećanje.«

»Zar ne možeš biti malo konkretnija?« nervozno upita Klej. »Želim da znam kako je to izgledalo.«

»Umri i vidi«, predloži mu Serfis.

»Umri i vidi«, promrmlja Ninamen. »Umri i vidi«, reče Ti. »Umri i vidi«, oglasi se i Angelon. Bril reče: »Vidi i umri.« Ostali Skupljači prsnuše u smeh. Hanmer zaključi: »Svi ćemo umreti. I svi ćemo videti.«

»I nakon nekog vremena svi ćete se vratiti?« upita Klej.

»Mislim da nećemo«, lenjo mu odgovara Hanmer. »To bi sve pokvarilo.«

»To je blistavo kraljevstvo«, reče Serfis. »Sve stvari tamo su spojene, ujedinjene, kao što se boje ujedinjuju da bi stvorile belu boju. To je bilo mesto izvan svih mesta. Odnosno, mesto svih mesta. Sa svetlim zidovima. Sa nebom što klizi niz horizont. A mi svi smo bili ništa. I brzo smo zaboravili sami sebe. I ja nisam bila Serfis, i niko drugi nije bio ono što je bio, i svi smo blistali, Blistali. I tada sam se ja vratila.«

»Ne«, Klej zbunjeno pljusne rukom po površini mednog jezera. »Ja ne verujem u to. Smrt je smrt, i nakon nje nema ničega. Doslovno ničeg. To je kraj bivstvovanja. To nije mesto. Ti nisi nigde bila.«

»Bila sam.«

»Onda znači da nisi umrla«, uporan je Klej.

»Serfis je umrla«, oglasi se i Hanmer, plivajući prekrštenih nogu.