Sin čovečji

»Umrla sam«, reče Serfis. »I otišla. I bila. I vratila se. I pričam ti o tome. Mesto, mesto, mesto!«

»Onda je to bila iluzija« tvrdoglav je Klej. »Kao i vaša putovanja do zvezda. Kao podizanje mora. Kao vaš silazak u unutrašnjost Zemlje. Izmislili ste mesto-smrt, i Serfis je tamo otišla, i to vas veseli. Ali to nije bila smrt.«

»Bila je smrt«, odgovori Serfis.

Ti i Ninamen plivaju ka njemu. »Zagorčaćeš med svojom prepirkom«, doviknu mu Ti, a Ninamen, nakon što je prišla bliže, reče: »Rešenje je jednostavno. Kada umremo i pođemo tamo gde je bila Serfis, ti umri zajedno sa nama, i sam se u sve to uveri, i onda ćeš znati istinu.«

»Ja nisam Skupljač«, progunđa Klej. »Kada ja umrem, biću zaista mrtav, i neću se vraćati nazad.«

»Da li si siguran u to?« iznenađeno ga upita Bril.

»Verujem da je tako.«

»Kako možeš da veruješ, kad nikada nisi bio mrtav?« pita Angelon. »A Serfis je bila mrtva«, dodaje Ti.

»Mi verujemo Serfis«, svečano izjavljuje Ninamen.

On je nadglasan. Oni raspravljaju kao deca. On uopšte ne može da utiče na njihove misli. Razgovor o smrti, i o vraćanju iz smrti, njega je učinio napetim i nervoznim.«

»To je bila samo mala smrt«, objavi Serfis. »Kasnije moramo probati i veću. U pravu je on, ali sam i ja u pravu: to je bila smrt, ali ne sve od smrti, to što sam ja iskusila. Možda to i nije dovoljno. Da otkrijemo šta je smrt, moramo istinski da umremo. Kada za to dođe čas.«

»Dosta«, prekide je on.

»Da li smo ti dosadni?« upita ga Angelon.

»Meni je smrt bila dosadna«, reče Serfis. »Mala smrt koju sam imala. Bila je divna, ali je postala dosadna.«

»Mi smo divni«, primeti Ninamen, »a možda i mi postajemo dosadni.«

»Niste mi dosadni«, odgovara im on. »Samo me činite depresivnim. Tim razgovorom o smrti. I o umiranju.«

»Sam si to tražio«, prekori ga Serfis.

»Kamo sreće da nisam.«

»Hoćeš li da nemamo konverzaciju?« upita Hanmer.

Klej zbunjeno gleda u njega. Potom odrečno zatrese glavom. Shvata šta ga je u svemu ovom najviše pogodilo: drsko je – zaključuje on – od strane ovih bića da igraju igre sa smrću. Kada su ljudi njegovog, a i mnogih drugih doba, stalno živeli pod mračnom senkom njene neumitnosti. Za nas to nije bila igra. Ne sviđa mu se ni način na koji oni razmišljaju o smrti. Smrt je nespojiva sa njihovom prirodom; umiranje bi u njihovom slučaju značilo i kršenje jednog prirodnog zakona. Pa ipak, oni se poigravaju sa idejom umiranja. Površno razmišljaju o smrtnosti. Njihova ponuda da se odreknu vlastitih dragocenih života jeste, u stvari, podsmevanje njegovoj prolaznosti. Po načinu kako je na ovo reagovao, Klej shvati da on njih voli.

»Da li si usamljen među nama?« upita ga Ninamen.

Tamnozeleni oblak klizi nebom iznad njih. Iznenada se spusti žestoka kiša, dobujući po površini jezera poput rafala. Gejziri tamne tečnosti se podižu i spuštaju. Praskaju zelene munje. Istog časa začuje se i grmljavina. Uz ovaj moćni zvuk čuje se i nešto što mu se u prvi mah učini kao pucketanje, ali malo zatim u tome prepozna jecanje Greške. Hoću li se konačno susresti sa tim žalobnim božanstvom? Jecanje se više ne čuje. Kišne kapi padaju manje žustro. Skupljači su se okupili oko njega, gotovo zaštitnički.

»Hoćeš li da sanjaš sa nama?« upita ga Angelon.

»Šta ćete sanjati?«

»Sanjaćemo tvoj svet«, odgovori ona, blago se smešeći. »Zato što si usamljen.«

16

On sklapa oči. Skupljači ga hvataju za ruke i, opušteno plivajući po površini jezera, počinju da sanjaju, iako nisu zaspali, i on sanja zajedno sa njima, i sanjaju njegov svet, jer je on usamljen.

Sanjaju za njega Egipt. Sanjaju piramide belih stranica i sfinge pretećih lica, sanjaju škorpione na užarenom crvenom pesku, sanjaju stubove Luksora i Karnaka. Sanjaju faraone. Sanjaju Anubisa i Seta, Ozirisa, Hora, kao i boga Ra u obliku jastreba. Sanjaju za njega Lasko i Altamiru, pucketave dimljive lampe u kojima gori mamutsko salo, levorukog umetnika koji nanosi boje oker nijanse na zid pećine, krda čupavih nosoroga, vračeve ogrnute ritualnim kožama. Sanjaju mu zlatne kupole Vizantije. Sanjaju mu Kolumba koji luta po moru. Sanjaju mu Slobodu koja u ruci drži mač, podignut visoko iznad njene glave. Sanjaju mu mesec, sa tragovima stopa na njemu, i sa nepomičnim metalnim paucima. Šumarak od crvenkastog drveća; Ajfelov toranj; Grand kanjon u Koloradu; koralima pokrivene plaže Santa Kruza; most Bej pri sunčevom zalasku; Rivijeru; kvart Boveri. Sanjaju golubove pismonoše i njorke i ptice dodo i barske ptice i evropske bizone i divlje patke i ptice moa i mastodonte. Sanjaju lavove i tigrove, mačke i pse, gazele, prugaste veverice, paukove, slepe miševe. Sanjaju auto-puteve. Sanjaju tunele. Sanjaju kanalizaciju. Sanjaju podzemne prolaze. Benediktinsku kapelu i Šartr, konjak, burbon, skoč, likere. Linkolna. Vašingtona. Napoleona. Pontopidana. Kako koji fragment naiđe, on ga prigrli, da bi ga ubrzo pustio i uhvatio sledeći koji za ovim sledi. Tok je bujan. Sanjaju njegove prijatelje i njegovu porodicu, njegovu kuću, njegove cipele. Sanjaju samog Kleja, i puštaju ga da otplovi u vlastitu prošlost. Mičući se i ploveći tamo-amo po jezeru, oni kao da iz čarobnog šešira vade i pružaju mu sve te bezbrojne stvari iz njegovog doba. Pružaju mu Krstaške ratove, filmove, Njujork Tajms, probne baze u Enivetoku, Model A, Ponte Vekio, Devetu simfoniju, Crkvu Svete grobnice, ukus duvana, Albertov memorijal. Brzina se povećava. Guši se u vlastitim uspomenama. Ispunili su ovo lepljivo jezero komadićima njegove prošlosti. Oni su fascinirani i obradovani i zaprepašćeni svakim pojedinim otkrićem, i dok prizivaju njegova sećanja oni neprestano mrmljaju: šta je ovo? i ko je bio ovaj? kako se ovo zvalo? »Je li ti drago da vidiš ove stvari ponovo?« neko šapuće. »Zar si mislio da se one ne mogu dozvati?« On poče da ječi. San je trajao i suviše dugo.

Konačno dolazi kraj. Njihovi pokloni iz sna su nestali. On se nasumice hvata za Ninamen, čvrsto se pribija uz nju i ne pušta je sve dok šok od povratka u ovaj svet ne prođe. »Jesi li uplašen«, pita ga ona. »Jesi li uznemiren? Jesi li žalostan?«

17

Dan i noć i dan i noć i dan, i oni stižu u predeo obrastao drvećem, grebenast, ispresecan potocima, po kome se slobodno kreću životinje. Izgleda da su neki obrasci posebno dragi evoluciji. Klej vidi nešto što bi mogao da bude los, samo što umesto rogova ima zeleni rascvetali grm; vidi trbušastu životinju jakih vilica koja u svemu podseća na medveda, s tom razlikom što umesto dlaka ima nakostrešene bodlje; vidi ravne repove kako lupaju po vodi, i pomisli na dabrove, ali potom uoči i dugačke zmijolike vratove tih životinja u vodi. Mahne jednom klupku svetlucavih bodlji koje podseća na bodljikavo prase, kao i životinji čiji mu zubi i rep u svest dozivaju sliku risa; mahne u znak pozdrava i životinji čije ga duge uši i sivkasto krzno neodoljivo podsetiše na zeca. Ali ovde vidi i mnoge životinje kojima ne može naći srodne oblike u minulim vremenima. Gomila dlakavog mesa sa pet pravilno raspoređenih trupova, što se mirno šetka tamo-amo; izduženo biće plave boje koje poskakuje na svojoj jedinoj, kao od gume napravljenoj nozi; ptice bez krila, sa pilećim kandžama i krokodilskom njuškom; ljuspasti puzavac, bez ijednog uda, a sa tri trupa, priljubljenih jedan uz drugi; kao i mnogi drugi oblici. Kako idu napred, vreme se sve više i više pogoršava, i oni sada ulaze u oblast sa izrazito jesenjim vremenom. Klej se već bio privikao na ovaj svet u kome nema godišnjih doba, niti klimatskih zona, tako da ga je ova promena vremena u priličnoj meri zbunila. Ledeni vetar šiba ga po licu. Suvo lišće leti kroz vazduh. Sunčevo svetlo je slabo i prigušeno; svi zvuci su oštriji; teški sivi oblaci vise na horizontu. »Približavamo se još jednoj oblasti nelagode«, objašnjava Hanmer.