»Ne. Ne. Ne.«
»Ali ja dolazim iz praskozorja sveta. Ja sam veoma rani, traljavi pokušaj. Ja imam slepo crevo. Ja uriniram. Izbacujem iz sebe izmet. Osećam glad. Znojim se. Zaudaram. Ja sam milion godina inferioran u odnosu na tebe. Pet miliona? Pedeset miliona godina? Ko bi to sada mogao i znati?«
»Mi se tebi divimo zbog onoga što ti jesi«, Hanmer ga stade uveravati. »Mi tebi ne zameramo ono što ti nisi mogao postati. Naravno, kada te upoznamo malo bolje, mi možemo i promeniti sud o tebi. Možemo te čak i prezreti.«
Nakon ovoga zavlada duži period tišine. Zvezde koje klize nebom drobe ovu noć.
Klej se ponovo oglasi: »Nisam to govorio da bih pravdao svoj rod. Konačno, mi smo svetu dali jednog Šekspira. Vi svakako znate ko je Šekspir?«
»Ne.«
»Homer?«
»Ne.«
»Betoven?«
»Ne.«
»Ajnštajn.«
»Ne.«
»Leonardo da Vinči.«
»Ne.«
»Mocart!«
»Ne.«
»Galilej!«
»Ne.«
»Njutn!«
»Ne.«
»Mikelanđalo. Muhamed. Marks. Darvin.«
»Ne. Ne. Ne. Ne.«
»Platon? Aristotel? Isus?«
»Ne. Ne. Ne.«
Klej zatim upita: »Da li pamtiš mesec koji je ova planeta nekad imala?«
»Da, čuo sam za mesec. Ali nisam ni za jednu od ovih drugih stvari.«
»Znači, sve što smo mi stvorili je izgubljeno. Ništa nije preživelo. Mi smo, dakle, zaista izumrli.«
»Grešiš. Tvoja rasa je živa.«
»Gde?«
»U nama.«
»Ne«, reče Klej. »Ako je sve što smo stvorili mrtvo, i naša rasa je mrtva. Gete. Karlo Veliki. Sokrat. Hitler. Atila. Karuzo. Borili smo se protiv mraka, a mrak nas je ipak progutao. Mi smo izumrli.«
»Ako ste vi izumrli«, odvraća Hanmer, »onda mi nismo ljudi.«
»Vi i niste ljudi«.
»Mi jesmo ljudi.«
»Od ljudi potičete ali ste ipak daleko od njih. Sinovi ljudski, možda. Veliki je jaz između nas. Suštinski se razlikujemo. Vi ste zaboravili Šekspira. Vi lebdite po nebesima.«
»Moraš znati«, kaže mu Hanmer, »da vaš period predstavlja veoma mali segment vremenskog toka. Informacije koje se nagomilaju u neki takav uski i mali segment vremenom se zamagle i izobliče. Zar je čudno što su vaši heroji zaboravljeni?«
»Ti govoriš o informacijama, o segmentima?« pita Klej, zapanjen. »Vi ste izgubili Šekspira a sačuvali tehnološki žargon?«
»Tražio sam prikladnu metaforu.«
»Kako, zapravo, da ti govoriš moj jezik?«
»Prijatelju, ti govoriš moj jezik«, odgovara Hanmer. »Postoji samo jedan jezik, i svi govore tim jezikom.«
»Postoje mnogi jezici.«
»Jedan.«
»Ci sono molte ligue.«
»Samo jedan, i njega sva bića razumeju.«
»Muchas Languas! Sprache! Langue! Sprak! Nyelv! Zbrka od jezika. Enchants de faire votre connaissance. Welcher Ort is das? Per tavore, potrebbe dirigermi al telefono. Finns det nagon har, som talar engleska? El tren acaba de salir.«
»Kada misao dodirne misao«, kaže Hanmer, »komunikacija je trenutna i apsolutna, zašto vam je bilo potrebno toliko načina govora jednih sa drugim?«
»Jedno od zadovoljstava divljaka«, odgovara jetko Klej. Još uvek ga peče misao da je sve iz njegovog doba zaboravljeno. Pomoću naših dela mi smo sami sebe određivali – razmišlja on u sebi. Kontinuitet u razvoju kulture omogućavao nam je, praktično, da budemo ljudska bića. A sada, svaki kontinuitet je prekinut. Izgubili smo našu besmrtnost. Mogli smo tokom vremena dobiti tri glave, i visinu od deset metara, i kožu nam je mogla prekriti plava krljušt – sve dok Homer, Mikelanđelo i Sofokle žive, živo je i čovečanstvo. A oni su nestali. Da smo postali čak i kugle zelenog plamena, crvenkasti lišaj što se hvata po stenama, ili svetleći kotur žice – a da pamtimo ko smo bili – još uvek bismo bili ljudi. Obraća se Hanmeru: »Kada smo ono ranije ti i ja leteli kroz svemir, kako smo to bili postigli?«
»Rastvorili smo se. I uzneli.«
»Kako?«
»Rastvaranjem. Uznošenjem.«
»To nije odgovor.«
»Bolji ti ne mogu dati.«
»To je nešto što vi radite potpuno prirodno? Kao disanje? Kao hodanje?«
»Da.«
»Pa vi ste onda postali bogovi«, kaže Klej. »Sve mogućnosti su vam otvorene. Odzujite do Plutona kad zaželite. Ako vam se prohte, promenite pol. Živite večno, ili barem toliko dugo koliko vam je volja. Ako se zaželite muzike, svaki od vas u tome može da nadmaši Baha. Možete da razmišljate poput Njutna, slikate kao El Greko, pišete kao Šekspir – ako vam se samo hoće. Svaki trenutak vašeg života je simfonija boja i oblika i materije. Bogovi. Uspeli ste da postanete bogovi.« Klej se smeje. »A mi smo toliki trud u to ulagali. Mislim, uspeli smo uz pomoć letelica da poletimo, stigli smo i do drugih planeta, ukrotili smo elektricitet, prenosili sliku i zvuk na daljinu, lečili bolesti, razbijali atomska jezgra. Konačno, šta smo bili, bili smo dobri. S obzirom na to kad smo bili. Jer, dvadeset hiljada godina pre. mog doba ljudi su se bili odevali u životinjske kože i živeli po pećinama; u moje vreme ljudi su načinili prve korake na mesecu. vi sami mora da živite već toliko dugo. Mislim, dvadeset hiljada godina. Najmanje toliko, zar ne? I da li je bilo neke stvarne promene u svetu za čitavo to vreme? Ne. Vama promene nisu ni trebale jer ste postali bogovi, i tako sve ostvarili. Znaš li Hanmere da smo se mi pitali da li je to u redu, to ako čovek ustrajava u stremljenju ka visinama. Vi ste izgubili Grke, tako da možda ne znaš šta je to hybris. Oholi ponos. Ako se čovek uspne previše, bogovi će ga oboriti dole, jer neke stvari su samo za bogove. I to, hybris, predstavljalo je priličnu brigu za nas. Stalno smo sebi postavljali pitanje: ne postajemo li suviše nalik bogovima? Hoćemo li zbog toga biti kažnjeni, biti smrvljeni. Hoće li na nas zbog toga udariti kuga, vatra, bura i glad?«
»Da li ste zbilja imali takav pojam?« sa istinskom znatiželjom u glasu zapita Hanmer. »To, da je zlo ako se postigne suviše?«
»Da, imali smo.«
»Odvratni mit, koga su stvorile kukavice?«
»Plemenita zamisao, ponikla u najdubljim umovima naše rase.«
»Ne«, Hanmer je uporan. »Ko bi mogao da odbrani jednu takvu ideju? Ko je mogao da se odrekne izazova koji se kriju u ljudskoj sudbini?«
»Mi smo živeli«, Klej se trudi da mu objasni, »u napetosti između stremljenja ka sve višim ciljevima i straha da se ipak ne uspnemo previsoko. I mi smo nastavili da stremimo ka gore, da se sve više i više uspinjemo, mada nas je pri tom strah gušio. I, postali smo bogovi. Postali smo ti, Hanmere. Mada, vidiš i našu kaznu. Zbog našeg hybrisa mi smo zaboravljeni.«
Zadovoljan je složenošću svog govora. Čeka na Hanmerov odgovor, ali nikakvog odgovora nema. Polako shvata da je Hanmer nestao. Da ga nije zamorilo moje brbljanje? Hoće li se vratiti? Sve se vraća. Odlučuje da sačeka kraj noći na ovom mestu: neće ni da se pomeri odavde. Seti se da još od svog buđenja ovde on nije spavao. Pokušava da zaspi ali san mu ne dolazi na oči. Potpuno je budan. Upire pogled u tamu zvezdanog prostranstva, no malo toga uspeva da vidi. Najednom, kroz noć se začuju nekakvi zvuci, kao da dolaze sa nekog žičanog instrumenta. Za ovima dolazi zvuk sličan vibracijama od pada kakvog ogromnog tereta na tlo. Zatim čije kako se šest šupljih kamenih stubova podiže, a onda bučno ruši na zemlju. I nekakav prigušen piskav glas – sličan cviljenju. Čuje se duboka i snažna tutnjava. I kotrljanje bisernih perli. I nekakvo glasno grgotanje. I šuštavi lepet krila. I pljusak. I zveket. I fijuk. Gde je orkestar? Nikoga nema u njegovoj blizini. Kap da je zatvoren u ovu tamnu, neprobojnu samoću. Muzika zamire, ostavljajući za sobom neki blag miris. Oseća kako se sa tla podiže, i kako ga obavlja, mogla. Leži na glatkoj škriljastoj ploči i razmišlja o tome da li je možda Hanmerova moć da čini čuda prelazna. Počinje sa eksperimentom promene sopstvenog pola; ležeći na leđima on pokušava da sam sebi stvori velike grudi. Duboko se koncentriše i mislima pokušava da na svom grudnom košu stvori oble mesnate brežuljke, i ne uspeva; pomisli da bi možda bilo uspešnije ako prvo počne sa stvaranjem unutrašnjih mlečnih žlezda, i pokušava da zamisli kakve te žlezde treba da budu, i ne uspeva; pita se da nije možda nemoguće dobiti ženske žlezde a da se prethodno ne odstrane muški organi, i za trenutak razmišlja o tome da li da te svoje organe ukloni, okleva, i opet ne uspeva. Eksperiment promene pola odbacuje kao neuspeo. Potom, setivši se Saturna, dobija želju da ode i obiđe obale njegovih mora. Pokušava da se rastvori i vine gore. Mada od silnog naprezanja počinje da se grči, stenje i znoji, ipak ostaje beznadežno materijalan; ali kada samog sebe iznenadi: u trenutku opuštenosti između dva naprezanja, polazi mu za rukom da stvori bledosivi oblak koji prethodi rastvaranju. Tako, samo nastavi – u mislima bodri ovaj oblak. Prepušta mu se. Veruje da je dospeo u željeno stanje, oseća kako mu pojedini delovi tela trepere, i pokušava da se odvoji od tla. Siguran je da se nešto dešava, ali to mu ne izgleda kao ono pre. Zelena svetlost mutnog sjaja podiže se svud okolo, i čuju se reski pucketavi zvuci. A on je još uvek tesno priljubljen uz tlo. Uhvati ga strah kada nekontrolisano počne da klizi niz spektar, ali na pola puta ponovo stiče kontrolu nad sobom. Da li je čoveku uopšte dozvoljeno da radi ovakve stvari. Da nije zakoračio u zabranjeno područje? Ne! Ne! Ne! Počinje da se razrađuje. Rastvara se. Leprša poput zastave na vetru, tako blizu toga da uzleti, pa ipak iz nekog razloga ne može da učini taj krajnji napor i da prekine i poslednju zemaljsku sponu. Mada, tako je blizu toga. Nebom se kovitlaju svetla: narandžasto, žuto, crveno. Žarko bi želeo da uspe, i za trenutak pomisli da je uspeo, jer ima osećaj naglog odvajanja od tla i uzleta u nebo, začuje čak i prodorne zvuke cimbala i ugleda munje kako paraju nebo, oseti nagli trzaj, i to da se nešto moćno događa.