„Poneti?“ ponovi ona, kao da ju je pitao da mu pozajmi koji od njenih prstiju.
„To je jedini način da počnem da ih dešifrujem.“
„Misliš li da možeš da ih dešifruješ?“ upita Balik.
„Ne jemčim. Ali ako je ovaj znak 'tifjak', a ovaj 'quhas', onda bi trebalo da pronađem i druga slova koja su prethodila onima u beklimotskom pismu i bar da izvršim transkribovanje. Teško je reči da li ćemo razumeti jezik kada budemo u stanju da pročitamo zapis. Sumnjam da ću sa prevougaonim pločicama daleko dogurati osim ako nisi pronašla neku bilingvalnu koja će mi omogućiti da se približim ovom još starijem pismu. Ali dozvoli da pokušam, Sifera. Dozvoli da pokušam.“
„Dobro. Izvoli.“
S puno ljubavi je pokupila pločice i vratila ih u kontejner u kome ih je donela čak iz Sagikana. Teško joj je bilo da ih da nekom drugom. Ali Mudrin je bio u pravu. Ništa nije mogao s njima, pogledavši ih na brzinu; morao ih je podvrći laboratorijskim analizama.
Tužno je gledala za paleografom dok teturavo nije izišao iz sobe, čvrsto stežući na upalim grudima svoj neprocenjivi smotuljak. Sada su ona i Balik ponovo ostali sami.
„Sifera… što se tiče onoga što sam malopre kazao…“
„Rekoh ti da zaboraviš na to. Ja već jesam. Da li bi imao nešto protiv da se posvetim svom poslu, Baliče?“
13.
„Pa, kako je to primio?“ upita Teremon. „Pretpostavljam bolje nego što si očekivao.“
„Bio je divan“, odvrati Binaj. Nalazili su se na terasi kluba Šest sunaca. Kiša trenutno nije padala i veče je bilo divno, atmosfera neobično prozračna što se uvek dešavalo posle dužeg kišnog razdoblja: Tano i Sita na zapadu, zračili su svoju tvrdu, belu, sablasnu svetlost jače nego obično, a crveni Dovim na naspramnom sektoru sumračnog neba, sijao je poput sičušnog dragulja. „Gotovo da se uopšte nije uzbudio, osim u trenutku kada sam mu nagovestio da sam gotovo pao u iskušenje da zataškam celu stvar kako ga ne bi povredio. Tada se otkačio. Samleo me je… što sam i zaslužio. Ali najsmešnije od svega… Kelner! Kelner! Tano specijal za mene, molim vas! I jedan za moga prijatelja. Duple!“
„Počeo si ozbiljno da piješ, a?“ primeti Teremon.
Binaj slegnu ramenima. „Samo kad sam ovde. Ima nečeg u ovoj terasi, pogledu na grad, celoj ovoj atmosferi…“
„Tako to počinje. Malo po malo počne da ti se dopada, neko mesto vežeš za pražnjenje čaša i to u tebi budi prijatna sećanja, a onda posle izvesnog vremena počneš da eksperimentišeš tako što popiješ jedno ili dva pića negde drugde, onda dva ili tri…“
„Teremone! Zvučiš kao kakav Apostol Plamena! Oni smatraju da je i uživanje u alkoholu greh, zar ne?“
„Oni smatraju da je sve greh. Ali konzumiranje alkohola svakako jeste. U tome i jeste stvar, zar ne, prijatelju?“ Teremon se nasmeja. „Pričao si mi o Atoru.“
„Da. Baš komično. Sećaš li se one svoje lude ideje, da neki nepoznati činilac možda gura Kalgaš sa orbite po kojoj mi očekujemo da će se kretati?“
„Nevidljivi džin, da. Zmaj na nebu koji duva i brekće.“
„E, pa, Ator je zauzeo istovetan stav.“
„Misli da se na nebu nalazi neki zmaj?“
Binaj prasnu u smeh. „Ne glupiraj se. Mislio je na nepoznati činilac. Možda kakvo crno sunce, ili neki drugi svet koji se nalazi tamo gde nismo u stanju da ga vidimo, ali koje ipak utiče na Kalgaš svojom grvitacionom silom…“
„Nije li to sve pomalo fantastično?“ upita Teremon.
„Svakako da jeste. Međutim, Ator me je podsetio na stari filozofski tvrdi orah koji nazivamo Targolin mač. Koristimo ga… metaforički, mislim… da dotučemo složeniju premisu kada pokušavamo da se odlučimo između dve hipoteze. Jednostavnije je potražiti crno sunce nego stvoriti sasvim novu Teoriju opšte gravitacije. Te stoga…“
„Crno sunce? Nije li to contradictio in adjecto? Sunce je izvor svetlosti. Ako je crno, kako može biti sunce?“
„To je samo jedan od mogućnosti koje nam je Ator nabacio. Ne mora da znači da on to ozbiljno misli. Poslednjih nekoliko dana samo bombardujemo jedni druge gomilom astronomskih ideja svih vrsta, nadajući se da će neka od njih biti dovoljno razumna kako bismo mogli početi da sastavljamo objašnjenje za… Vidi, eno Širina.“ Binaj mahnu debelom psihologu koji je upravo ušao u klub. „Širine! Širine! Dođi ovamo napolje da popiješ sa nama koje piće, hoćeš li?“
Širin se pažljivo provuče kroz uska vrata.
„Znači, odao si se nekim novim porocima, a, Binaje?“
„Ne mnogima. Ali Teremon me je navukao na Tano specijal, i bojim se da mi se opasno dopao. Poznaješ Teremona, zar ne? Uređuje rubriku u Hronici.“
„Mislim da se nismo upoznali“, odvrati Širin i pruži ruku. „Mada sam mnogo toga o vama čuo. Ja sam ujak Raiste 717.“
„Profesor za glavu“, reče Teremon. „Bili ste na Izložbi u Jongloru, jesam li u pravu?“
Širin je bio iznenađen. „U toku ste, zar ne?“
„Pokušavam da budem.“ Kelner se vratio. „Šta biste vi želeli? Tano specijal?“
„To je suviše jako za mene“, odvrati Širin. „I malo preslatko. Da li možda imate neltigir?“
„Jonglorsku rakiju? Nisam siguran. Kako biste želeli da je poslužim, ako je pronađem?“
„Bez ičega“, odvrati Širin. „Molim vas.“ A zatim se obrati Teremonu i Binaju: „Svidela mi se dok sam boravio na severu. Hrana je užasna u Jongloru, ali bar umeju da destilišu pristojnu rakiju.“
„Čujem da imaju velike nevolje na Izložbi“, primeti Teremon. „Vezne za zabavni park… vožnju kroz Tamu posle koje ljudi pošize, bukvalno siđu s uma…“
„Reč je o Tunelu tajne, da. Zbog toga sam i išao tamo: pozvali su me grad i njihovi pravnici kao savetnika, da čuju moje mišljenje.“
Teremon se nije predavao. „Je li tačno da su ljudi umirali u Tunelu usled pretrpljenog šoka, a da on još ipak nije zatvoren?“
„Svi me to pitaju“, odvrati Širin. „Da, nekoliko ljudi je umrlo. Ali to izgleda nije naškodilo popularnosti vožnje. Ljudi su ionako zahtevali da rizikuju. Mnogi od njih su izišli strašno poremećeni. I sam sam se provozao kroz Tunel tajne“, reče on, stresavši se. „E pa, sada su ga zatvorili. Rekao sam im, ili to da učine ili će pljunuti milione kredita za kazne. Bilo je apsurdno što su očekivali da će ljudi biti u stanju da podnesu Tamu takve jačine. Shvatili su da je to logično.“
„Imamo neltigira, gospodine“, upade mu u reč kelner, spustivši čašu sa tamnosmeđom rakijom na sto ispred Širina. „Boca je puna, pa nema potrebe da žurite.“ Psiholog klimnu, dohvati piće i ispi pola čaše pre no što se kelner udaljio od stola.
„Gospodine, kazao sam…“
Širin mu se osmehnu. „Čuo sam šta ste kazali. Usporiću posle ove.“ Okrenuo se prema Binaju. „Koliko sam čuo, u Opservatoriji je bilo veoma uzbudljivo dok sam bio na severu. Liliat mi je kazala. Ali nije bila baš sigurna šta se to događa. Mislim da je pomenula neku novu teoriju…“
Razvukavši usta u osmeh, Binaj reče: „Teremon i ja smo upravo pričali o tome. Nije reč o novoj teoriji. Upućen je izazov jednoj već usvojenoj. Vršio sam neka izračunavanja orbite Kalgaša i…“
Širin je slušao priču i obuzimalo ga je sve veće zaprepašćenje kako je ona odmicala. „Teorija o opštoj gravitaciji ne važi?“ zavika on kada je Binaj stigao do pola priče. „Blagi Bože, čoveče! Da li to znači da će moje naočari, ako ih spustim, verovatno odlebdeti put neba? Biće najbolje da u tom slučaju prvo iskapim svoj neltigir!“ I on to učini.
Binaj se nasmeja. „Sve je to još samo na papiru. Mi, u stvari, pokušavamo… Ator pokušava; on prednjači u tom poslu, neverovatan je… da pronađemo matematičko objašnjenje zašto ne dobijamo brojke za koje smatramo da bi trebalo da ih dobijemo.“