„Mislim da se to zove ukalupljivanje podataka“, dodade Teremon.
„Meni zvuči sumnjivo“, reče Širin. „Ne sviđa vam se rezultat, pa preuredite dobijene nalaze, je l' to posredi, Binaje? Sve treba uklopiti, po svaku cenu?“
„Pa, nije baš tako…“
„Priznaj! Priznaj!“ Tresao se Širin od smeha. „Kelner! Još jedan neltigir! I još jedan Tano specijal za ovog mog nnetičkog prijatelja! Teremone, mogu li i vas ponuditi pićem?“
„Da, molim.“
Širin nastavi istim vedrim tonom: „Sve je ovo veoma obeshrabrujuće, Binaje. Mislio sam da samo mi psiholozi ukalupljujemo činjenice kako bi odgovarale teorijama, a rezultat nazivamo 'naukom'. To mi više liči na Apostole Plamena!“
„Širine! Prestani!“
„I Apostoli tvrde da su naučnici“, umeša se Teremon. Binaj i Širin se okrenuše prema njemu. „Prošle nedelje, neposredno pre no što je počela da pada kiša, intervjuisao sam jednog od glavnih“, nastavi on. „Nadao sam se da ću videti Mondiora, ali sam morao da se zadovoljim izvesnim Folimunom 66, njihovim čovekom za odnose sa javnošću, koji je veoma vešt, bistar, upečatljiv. Pola sata mi je objašnjavao kako Apostoli poseduju pouzdan naučni dokaz da će naredne godine, devetnaestog teptara, sunca nestati i svi ćemo uroniti u Tamu od koje će svi poludeti.“
„Ceo svet će se pretvoriti u jedan veliki Tunel tajne, to hoćeš da kažeš?“ upita veseljukavo Širin. „Nedostajaće nam bolnica za umno poremećene u koje bi smestili celokupno stanovništvo. A neće biti ni dovoljno psihijatara da ih leče. Konačno, i psihijatri će biti ludi.“
„Zar već nisu?“ upita Binaj.
„Touché“ odvrati Širin.
„Ludilo nije ono najgore što će nas snaći“, nastavi Teremon. „Prema Folimunu, nebo će se ispuniti nečim što se zovu Zvezde, koje će na nas osuti paljbu i sve zapaliti. Svet će biti pun manijaka koji će blebetati gluposti i lutati po gradovima koji će goreti oko nas. Hvala nebesima, to je samo Mondiorov ružan san.“
„A šta ako nije?“ upita Širin, koji se iznenada otreznio. Okruglo lice mu se izdužilo i postalo zamišljeno. „Šta ako ima nečega u tome?“
„Kakva zastrašujuća pomisao“, primeti Binaj. „Mislim da će mi biti potrebno još jedno piće.“
„Nisi ispio ni ovo koje imaš“, podseti Širin mladog astronoma.
„ Pa šta? Ipak će mi posle njega biti potrebno još jedno. Kelner! Kelner!“
14.
Ator 77 oseti kako mu celo telo potresaju svetlucavi talasi umora. Direktor Opservatorije je izgubio svaki pojam o vremenu. Zar je stvarno sedeo za radnim stolom punih šesnaest časova? I juče. I prekjuče…
Bar je Najilda to tvrdila. Malopre je s njom razgovarao. Lice njegove žene na ekranu bilo je napeto, iscrpljeno, nedvosmisleno zabrinuto.
„Zar nećeš doći kući da se odmoriš, Atore? Radiš praktično po ceo celcijati dan.“
„Stvarno?“
„Nisi više mladić.“
„Nisam ni senilac, Najilda. A ovo je zabavan posao. Posle cele decenije izveštaja o budžetu i čitanja tuđih izveštaja o istraživanjima, konačno se ponovo bavim pravim poslom. Dopada mi se.“
Sada se još više zabrinula. „Ali ti u tvojim godinama ne treba da se baviš istraživanjima. Stekao si ugled, Atore!“
„Ah, jesam li?“
„Obezbedio si sebi mesto u istoriji astronomije zauvek. Ime ti se proslavilo.“
„Može postati i neslavno“, primeti on žalosno.
„Atore, ne razumem šta…“
„Pusti me, Najilda. Neću se izvrnuti za radnim stolom, veruj mi. Ovaj posao me podmlađuje. Uostalom radi se o poslu koji samo ja mogu da obavim. Ne marim ako to zvuči hvalisavo, ali krajnje je neophodno da ja…“
Ona uzdahnu. „Da, svakako. Ali nemoj preterati, Atore. Samo to tražim od tebe.“
Da li je preterivao, upitao se sada? Da, da, razume se da jeste. Drugačije se nije moglo. Ovde nije bilo mesta amaterizmu. Morao si se svim srcem predati radu. Kada je radio na opštoj gravitaciji, radio je na kraju nedeljama po šesnaest, osamnaest, dvadeset časova, spavao je jedino kada više nije mogao da izdrži, i to samo kratko, i budio se spreman i oran da nastavi posao, dok mu je um i dalje ključao od jednačina koje malopre nije završio.
Ali tada je imao samo oko trideset pet godina. A sada skoro sedamdeset. Nije mogao poreći godine. Glava ga je bolela, grlo mu je bilo suvo, podmuklo mu je lupalo u grudima. Iako je u kancelariji bilo toplo, vrhovi prstiju su mu bili ledeni usled iscrpljenosti. Kolena su mu klecala. Svi delovi tela bunili su se protiv napora koji im je nametnuo.
Još samo malo, danas, obeća on sebi, a onda ću poći kući.
Samo još malo.
Postulat Osam…
„Gospodine?“
„Šta je bilo?“ upita on.
Mora da je, međutim, ljutito zarežao, jer kada je podigao pogled spazio je mladog Jimota kako stoji na vratima i besmisleno se premešta s noge na noge kao da stoji na žeravici. U dečakovim očima nazirao se užasan strah. Ali Jimot je uvek izgledao zaplašen u prisustvu direktora Opservatorije… kao i svi ostali, i to ne samo studenti na poslednjoj godini, i Ator je na to bio navikao. Ator je bio grozan i on je to znao. Ali ovo je bilo previše. Jimot je zurio u njega ne skrivajući strah pomešan sa nečim što je ličilo na zaprepašćenje.
Jimot se očigledno mučio da povrati glas, a onda je promuklo kazao: „Proračuni koje ste tražili, gospodine…“
„Oh. Da. Da. Daj mi ih.“
Atorova šaka je divlje podrhtavala kada ju je podigao da prihvati isprintane listove hartije koje mu je Jimot doneo. Obojica su zaprepašćeno zurila u nju. Dugački koščati prsti bili su mu bledi kao smrt i grčili su se tako silno da im ni Jimot, poznat po svojim zadivljujućim nervnim reakcijama, nije mogao parirati. Ator pokuša snagom volje da smiri šaku, ali mu to ne uspe. S istom nadom je mogao poželeti i da Onos počne unazad da se okreće preko neba.
S krajnjom mukom je uzeo listove od Jimota i s treskom ih spustio na sto.
Jimot reče: „Ako mogu nešto da vam donesem, gospodine…“
„Misliš na lekove? Kako se usuđuješ da…“
„Mislio sam na nešto za jelo ili neki hladan napitak“, odvrati Jimot jedva čujnim šapatom. Lagano se unutraške povlačio, kao da je očekivao da će Ator zaurlati i skočiti da ga ščepa za gušu.
„Ah. Ah. Da, jasno. Ne, dobro sam, Jimote. Dobro!“
„Razumem, gospodine.“
Student iziđe. Ator na trenutak sklopi oči i tri četiri puta duboko udahnu vazduh, u želji da se smiri. Bio je blizu kraja, bio je ubeđen u to. Ove brojke koje je tražio od Jimota da mu sračuna bile su gotovo sigurno poslednja potvrda koja mu je bila potrebna. Međutim, sada je pitanje bilo hoće li posao pre završiti s njim, ili on s poslom.
Pogledao je Jimotove brojke.
Na stolu pred njim nalazila su se tri ekrana. S leve je bio ekran na kome se videla orbita Kalgaša izračunata na konvencionalni način, pomoću Teorije opšte gravitacije, izvučena plameno crvenom bojom. Na ekranu s desne strane bila je, jarkožuto, iscrtana izmenjena orbita do koje je došao Binaj, koji se koristio novim univerzitetskim kompjuterom kao i najnovijim osmatranjima stvarnog položaja Kalgaša. Na srednjem ekranu bile su obe orbite jedna preko druge. Poslednjih pet dana Ator je izbacio sedam različitih postulata koji je trebalo da objasne odstupanje teorijske orbite i one stvarne, i svaki od ovih sedam postulata mogao je dozvati na ekran pritiskom na jedno jedino dugme.
Nevolja je bila u tome što su svih sedam bili neupotrebljivi, i on je to znao. Svima je nešto krupno nedostajalo… bile su to pretpostavke koje nisu opravdali proračuni, već je situacija zahtevala neku novu pretpostavku da bi se dobili određeni brojevi. Ništa se nije moglo dokazati, ništa se nije moglo potvrditi. Kao da je u svakom od slučajeva on jednostavno odlučio, u jednom trenutku u logičkom lancu, da će se pojaviti dobra vila i podesiti međusobne gravitacione uticaje kako bi obrazložili odstupanje. Istinu govoreći, Ator je znao da upravo to mora da pronađe. Ali morala je to biti prava dobra vila.