Na kraju večeri upitao ju je… nežno, veselo, vešto… da li bi mogao da je otprati kući. Međutim, ona je tu povukla crtu.
Izgleda da mu to nije smetalo. Jednostavno ju je pozvao da ponovo iziđu.
Posle toga su izišli još jedno dva do tri puta sve u svemu, tokom dva meseca. Svaki put je program bio isti: večera na nekom elegantnom mestu, dobro vođen razgovor i na kraju delikatno sročen poziv da s njim provede vreme određeno za san. Sifera ga je isto tako delikatno svaki put odbijala. Ovo neobavezno proganjanje pretovrilo se u zabavnu igru. Pitala se koliko dugo će potrajati. Još nije osećala neku naročitu želju da pođe s njim krevet, ali čudno je bilo to što joj se to više nije činilo ni tako nemoguće. Prošlo je mnogo vremena od kada je nešto slično osećala prema nekom muškarcu.
A onda su usledile prve rubrike u kojima je razotkrio teorije do kojih je došla Opservatorija, doveo u pitanje Atorov razum, upoređivao predviđanje naučnika o pomračenju sa ludim buncanjima Apostola Plamena.
Sifera u početku nije verovala. Je li to bila neka šala? Binajev prijatelj… a sada i njen prijatelj… počeo je tako žestoko da ih napada?
Prošlo je nekoliko meseci. Napadi su se nastavili. Teremon joj se nije javljao.
Na kraju više nije mogla da ćuti.
Pozvala ga je u kancelariju.
„Sifera! Kakvo prijatno iznenađenje! Verovala ili ne, nameravao sam da te pozovem kasnije po podne, da te bitam da li bi pošla… “
„Ne bih“, prekide ga ona. „Teremone, šta to radiš?“
„Kako, šta radim?“
„Članci o Atoru i Opservatoriji.“
S druge strane žice usledilo je poduže ćutanje.
A onda on reče: „Ah. Uznemirena si.“
„Uznemirena? Pozelenela sam od besa!“
„Misliš da sam bio previše grub. Slušaj, Sifera, kada pišeš za veliku publiku koju sačinjavaju obični ljudi, a neki od njih su vrlo obični, moraš stvari nazivati pravim imenom, ili se izlažeš riziku da te ne razumeju. Ne mogu jednostavno reći kako smatram da Ator i Binaj nisu u pravu. Moram reći da su ludi. Pratiš li me?“
„Od kada ti to misliš da nisu u pravu? Zna li Binaj šta osćeaš?“
„Pa…“
„Već mesecima radiš na tome. Sada si se okrenuo za sto osamdeset stepeni. Kada te čovek sluša, pomislio bi kako su svi u kampusu Mondiarovi učenici, kao i da smo svi sišli s uma. Ako ti je bio potreban neko da na njemu isprobavaš svoje šale, zar ga nisi mogao potražiti negde drugde do na Univerzitetu?“
„Nisu to nikakve šale, Sifera“, tiho primeti Teremon.
„Veruješ u ono što pišeš?“
„Verujem. Stvarno verujem. Neće doći ni do kakve kataklizme, eto to ja mislim. A Ator uključuje požarni alarm u prepunom pozorištu. Svojim šalama, proturanjem tu i tamo dobronamernog humora, pokušavam da kažem ljudima da oni ne moraju nužno da ga shvataju ozbiljno, da ne treba da paniče, da se ne uznemiruju…“
„Šta?“ povika ona. „Ali izbiće požar, Teremone! A ti igraš opasnu igru sa dobrobiti svih tih ljudi time što se sprdaš. Saslušaj me: videla sam pepeo iz prethodnih požara, požara starih hiljadama godina. Znam šta će se dogoditi. Buknuće Plamenovi. U to uopšte ne sumnjam. I sam si video dokaze. A stav koji trenutno zauzimaš po tom pitanju predstavlja najrazorniju stvar koja se može zamisliti, Teremone. To je okrutno, glupo i mrsko. I krajnje neodgovorno od tebe.“
„Sifera…“
„Mislila sam da si inteligentan čovek. Sada mi je jasno da se ne razlikuješ od ostalih tamo napolju.“
„Sifera…“
Prekinula je vezu.
Odbijala je da mu uzvrati pozive, sve do nekoliko nedelja pred tog sudbonosnog dana.
Početkom meseca teptara Teremon ju je ponovo pozvao i Sifera se javila ne znajući ko zove.
„Nemoj prekinuti“, brzo je kazao. „Daj mi smo jedan minut.“
„Radije ne bih.“
„Slušaj, Sifera. Možeš me mrzeti ako hoćeš, ali želim da znaš ovo: nisam okrutan i nisam blesav.“
„Ko je ikada kazao da jesi?“
„Ti, pre nekoliko meseci, u našem poslednjem razgovoru. Ali to nije tačno. Sve što sam u svojoj rubrici napisao o pomračenju našlo se tamo jer ja u to verujem.“
„Onda si stvarno blesav. Ili glup u svakom slučaju. Što možda malo menja na stvari, ali ne mnogo.“
„Pregledao sam dokaze. Smatram da svi vi donosite preuranjene zaključke.“
Ona mu hladno odvrati: „E pa, devetnaestog teptera ćemo saznati da li si u pravu, je li tako?“
„Voleo bih da mogu da ti verujem, jer ste ti i Binaj i svi ostali tako fini ljudi, očigledno posvećeni svom poslu, odlični stručnjaci i sve to. Ali ne mogu. Skeptičan sam po prirodi. Takav sam bio celog života. Ne mogu da prihvatim nijednu dogmu koju drugi pokušavaju da mi utrape. Pretpostavljam da mi je to ozbiljna mana… ljudi misle da sam tašt. Možda i jesam tašt. Ali bar sam pošten. Jednostavno, mislim da neće doći do pomračenja, da neće doći do ludila i da neće izbiti nikakav požar.“
„Ovde se nije reč o dogmi, Teremone. Već o hipotezi.“
„Igraš se rečima. Žao mi je ako te je ono što sam pisao uvredilo, ali ja tu ništa ne mogu, Sifera.“
Trenutak je ćutala. Nešto u njegovom glasu ju je čudno dirnulo. Konačno je kazala: „Bilo da je reč o dogmi, hipotezi, ili nećem trećem, stići će na probu kroz nekoliko nedelja. Devetnaestog uveče biću u Opservatoriji. Dođi i ti, pa da vidimo ko je od nas dvoje u pravu.“
„Zar ti Binaj nije kazao? Ator me je proglasio za personu non gratu u Opservatoriji!“
„Zar je to za tebe neka prepreka?“
„Odbija čak i da razgovara sa mnom. Znaš, predložio sam mu nešto što bi mu moglo biti od velike koristi posle devetanestog, kada se cela ova naduvana stvar rasprši, nastupi antiklimaks i svet vrišteći počne da traži njegovu glavu. Međutim, Binaj kaže da nema nikakvih izgleda da me primi, a kamoli da mi dozvoli da te večeri dođem.“
„Dođi kao moj gost. Na sastanak sa mnom“, reče ona otrovno. „Ator će imati suviše posla i neće stići da obrati pažnju na tebe. Želim da se nalaziš u toj prostoriji kada se nebo smrači i bukne plamen. Želim da vidim izraz na tvom licu. Želim da proverim da li imaš isto onoliko iskustva u izvinjavanju kao što imaš u zavođenju, Teremone.“
22.
To se dogodilo pre skoro tri nedelje. Pobegavši ljutito sada od Teremona, Sifera pohita prema suprotnom delu sobe gde ugleda Atora kako stoji sasvim sam, pregledavajući odštampan kompjuterski materijal. Tužno je prevrtao stranice bez prestanka, kao da se nadao da će pronaći pomilovanje za svet, zakopano negde u tim gustim kolonama. A onda je podigao poged i ugledao je.
Pocrvenela je.
„Dr Atore, mislim da treba da vam se izvinim što sam pozvala tog čoveka da dođe ovamo večeras, posle svega što je kazao o nama, o vama, o…“ Ona odmahnu glavom. „U početku sam mislila da će biti poučno za njega da bude sa nama kada… kada… pa, pogrešila sam. On je mnogo plitkiji i budalastiji nego što sam mislila. Nije trebalo da ga pozovem.“
Ator uz bledi osmeh reče: „To sad uopšte više nije važno, je li tako? Dok mi se skanja s puta, nije me uopšte briga da li je ovde ili ne. Još nekoliko časova, i onda više ništa neće biti važno.“ On pokaza kroz prozor, prema nebu. „Tako je mračno! Tako, tako mračno! Pa ipak, još nije ni približno onoliko mračno koliko će biti… Pitam se gde li su Faro i Jimot. Niste ih videli? Ne?… Kada ste stigli, dr Sifera, pomenuli ste da je u poslednjem trenutku iskrsnuo neki problem u vašoj kancelariji. Nadam se da nije ništa ozbiljno.“