„Nestale su Tombo pločice“, odvrati ona.
„Nestale?“
„Bile su, razume se, pohranjene u sef za artefakte. Pre no što sam pošla ovamo, došao je da me poseti dr Mudrin. Upravo je bio krenuo u Sklonište, ali želeo je još nešto da proveri u svom prevodu, imao je neku novu ideju. I tako smo otvorili sef i… ništa. Svih šest pločica je nestalo. Razume se, imamo kopije. Ali ipak… originali, autentični drevni predmeti…“
„Kako se to moglo dogoditi?“ upita Ator.
Sifera ogorčeno odvrati: „Zar to nije očigledno? Ukrali su ih Apostoli. Verovatno s namerom da ih upotrebe kao neku vrstu svetog talismana pošto… pošto se spusti Tama i obavi svoj posao.“
„Ima li tragova?“
„Nisam detektiv, dr Atore. Nema dokaza koji bi meni nešto govorio. Ali to mora da su učinili Apostoli. Želeli su da ih se dočepaju od trenutka kada su saznali da su u mom posedu. Oh, žalim što sam ikada rekla ijednu reč! Žalim što sam ikome pomenula te pločice!“
Ator je uhvati za šake. „Ne smete se toliko uzbuđivati, dete moje.“
Dete moje! Zapanjeno se zagledala u njega. Niko je tako nije nazvao poslednjih dvadeset pet godina! Ali uspela je da prikrije bes. Konačno, on je bio star. I samo je pokušavao da bude ljubazan.
On joj reče: „Neka im budu, Sifera. Sada to više nije važno. Zahvaljujući onom čoveku tamo, ništa više nije važno, je li tako?“
Ona slegnu ramenima. „I dalje mi se ne sviđa pomisao da je neki lopov u apostolskoj odori njuškao po mojoj kancelariji… obio moj sef… i uzeo stvari koje sam otkopala vlastitim šakama. Osećam se gotovo kao da je fizički napao moje telo. Možete li to da razumete, dr Atore? Krađa tih pločica… za mene je slična silovanju.“
„Jasno mi je koliko ste uznemireni“, reče Ator glasom u kome se osećalo da, u stvari, ništa nije shvatio. „Pogledajte… pogledajte tamo. Kako je Dovim večeras sjajan! A uskoro će sve biti tako mračno.“
Uspela je neodređeno da se osmehne, a zatim se okrenula od njega.
Svuda oko nje ljudi su se vrzmali unaokolo, proveravajući, razgovarajući, trčeći do prozora, pokazujući, mrmljajući. S vremena na vreme neko bi uleteo sa novim podacima iz kupole sa teleskopom. Osećala se kao potpuni ausajder među tim astronomima. Bila je tužna, bespomoćna. Mora da je Ator preneo na mene nešto od svog fatalizma, pomisli ona. Izgledao je tako utučen i izgubljen. Uopšte nije ličilo na njega da bude takav.
Želela je da ga podseti da večeras neće doći do smaka sveta, već samo sadašnjeg ciklusa civilizacije. Ponovo će je izgraditi. Oni koji su se sakrili izići će i započeti sve iz početka, što se već događalo desetak puta ranije… ili dvadeset, ili sto… od nastanka civilizacije na Kalgašu.
Ali reći to Atoru verovatno ne bi imalo veći učinak nego kada je on njoj kazao da ne brine zbog nestanka pločica. Nadao se da će se ceo svet pripremiti za katastrofu. A umesto toga samo je mali broj obratio pažnju na upozorenje. Samo nekolicina koja je otišla u univerzitetsko Sklonište i skloništa koja su podignuta na drugim mestima…
Prišao joj je Binaj. „Šta to čujem od Atora? Pločice su nestale?“
„Nestale, da. Ukradene. Znala sam da ne smem sebi dozvoliti bilo kakav kontakt sa Apostolima.“
Binaj reče: „Misliš da su ih oni ukrali?“
„Ubeđena sam“, odvrati ona ogorčeno. „Javili su mi, po obelodanjivanju postojanja Tombo pločica, da poseduju obaveštenja koja će mi biti od koristi. Zar ti nisam rekla? Verovatno nisam. Želeli su da postignu i sa mnom nagodbu sličnu onoj koju je Ator zaključio sa onim visokim sveštenikom, ili šta god da je: Folimunom 66. 'Sačuvali smo znanje starog jezika', rekao je Folimun, 'jezika koji se govorio u prošloj Godini pobožnosti.' Očigledno su imali nekakve tekstove, rečnike, alfabet starog pisma, a možda i mnogo više od toga.“
„Šta je Ator mogao da dobije od njih?“
„Ponešto. Dovoljno, u svakom slučaju, da se zaključi kako Apostoli zaista poseduju originalne astronomske zapise o prethodnom pomračenju… dovoljne, rekao je Ator, da se dokaže kako je svet bar jednom već pretrpeo sličnu kataklizmu.“
Ator joj je, nastavila je da priča Binaju, dao kopije nekoliko delimičnih astronomskih tekstova koje je dobio od Folimuna i ona ih je pokazala Mudrinu, kome su one zaista pomogle u prevođenju pločica. Međutim, Sifera je odbila da podeli pločice sa Apostolima, bar pod njihovim uslovima. Apostoli su tvrdili da poseduju ključ i za pismo sa starijih glinenih pločica, i možda je tako. Folimun je zahtevao da mu ona preda originalne pločice da ih on kopira i prevede, ne želeći da on njoj da materijal za dešifrovanje koji je imao. Nije hteo da primi kopije tekstova sa pločica. Morala mu je dati originalne artefakte, ili ništa od pogodbe.
„Ali ti si to odbila“, primeti Binaj.
„Svakako. Pločice ne smeju napustiti Univerzitet. Dajte nam tekstualni ključ, rekla sam Folimunu, a mi ćemo vam obezbediti kopije tekstova na pločicama. A onda i jedni i drugi možemo pokušati da ih prevedemo.“
Folimun je to odbio. Kopije tekstova mu nisu bile ni od kakve koristi, pošto su sasvim lako mogle biti falsifikati. A što se tiče toga da on njoj preda svoja dokumenta, to nije dolazilo u obzir. Ono što je imao, rekao je, bio je sveti materijal koji je bio dostupan samo Apostolima. Neka mu da pločice i on će joj obezbediti prevod. Ali nijedan autsajder neće videti tekstove koje on već poseduje.
„Bila sam u iskušenju da se pridružim Apostolima“, reče Sifera, „samo da bih se dokopala ključa.“
„Ti? Apostol?“
„Samo da bih dobila njihov tekstualni materijal. Međutim, ideja je bila tako odbojna. Odbila sam Folimuna.“ I tako je Mudrin morao sam da se muči sa tim prevodima, ne dobivši materijal koji su Apostoli možda imali i koji mu je mogao biti od koristi. Postalo je očigledno da se na pločicama odista pominje neka teška nesreća koju su bogovi poslali svetu… ali Mudrinovi prevodi bili su tek skice, nesigurne, nepotpune skice.
E, pa, pločice su sada kod Apostola. Više stvari je išlo tome u prilog nego protiv toga. Teško je to podnosila. U haosu koji će nastupiti, oni će mahati njima unaokolo… njenim pločicama… koristeći ih kao jedan od dokaza svoje vlastite mudrosti i svetosti.
„Žao mi je, Sifera, što su tvoje pločice nestale“, reče Binaj. „Ali ne znamo zasigurno da su ih Apostoli ukrali. Možda će odjednom negde iskrsnuti.“
„Ne računam s tim“, reče Sifera. A zatim se žalosno osmehnula i okrenula glavu, zagledavši se u sve mračnije nebo.
Najviše što je mogla da učini kako bi se bar nekako utešila bilo je da pođe Atorovim stopama i prihvati činjenicu da će ionako uskoro doći do smaka sveta i da ništa više nije bilo naročito važno. Ali to je bila vrlo slaba uteha. U sebi se borila protiv svakog saveta koji je mirisao na očajanje. Trebalo je stalno misliti na prekosutra… na to kako da se preživi, na obnovu, na borbu i na njeno ispunjenje. Kakva korist od padanja u malodušnost, po uzoru na Atora, od prihvatanja pada čovečanstva, sleganja ramenima i napuštanja nade.
Njeno mračno meditiranje iznenada preseče visoki tenor.
„Zdravo, svima! Zdravo, zdravo, zdravo!“
„Širine!“ povika Binaj. „Šta ćeš ti ovde?“
Pothranjeni obrazi pridošlice razvukoše se u zadovoljni osmeh. „Kakva je to ovde mrtvačka atmosfera? Nadam se da niko nije izgubio živce.“
Ator ga iznenađeno pogleda i zlovoljno upita: „Da, šta radite ovde, Širine? Mislio sam da ćete biti u Skloništu.“
Širin se nasmeja i spusti svoje krupno telo u stolicu. „Sklonište nek' ide do đavola! Tamo mi je bilo dosadno. Želeo sam da budem ovde, gde je vruće. Zar mislite da sam operisan od znatiželje? Konačno, provozao sam se Tunelom tajne. Mogu preživeti još jednu dozu Tame. A želim i da vidim te Zvezde o kojim Apostoli blebeću.“ Protrljao je šake i dodao trezvenijim tonom: „Napolju je ledeno. Vetar je dovoljno hladan da vam zaledi slince u nosu. Dovim kao da ne zrači nimalo toplote, sa udaljenosti na kojoj se večeras nalazi.“