Sedokosi direktor zaškrguta zubima, postavši iznenada razdražljiv. „Zašto ste skrenuli sa svoga puta, Širine, i napravili jednu ovakvu glupost? Od kakve koristi možete ovde biti?“
„Od kakve sam koristi pa tamo bio?“ Širin rezignirano raširi ruke, što je bilo dosta komično. „Kakva korist od psihologa u Skloništu? Bar za sada. Ništa nisam mogao da učinim za njih. Svi su dobro smešteni i zaštićeni, ušuškani ispod zemlje i nemaju o čemu da brinu.“
„A šta ako rulja provali unutra za vreme Tame?“
Širin se nasmeja. „Čisto sumnjam da bi bilo ko, ko ne zna gde se ulaz nalazi, uspeo da pronađe Sklonište i po danu, a kamoli kada sunca zgasnu. Ako ipak do toga dođe, biće im potreban čovek od akcije da ih brani. Ja? Ja sam nekih sto funti pretežak za tako nešto. Zašto bih se onda skrivao tamo dole sa njima? Lepše mi je ovde.“
Čuvši Širinove reči, Sifera oseti kako joj se vraća raspoloženje. I ona je izabrala da veče Tame provede u Opservatoriji, a ne u Skloništu. Možda je to bilo puko hvalisanje, preterana idiotska samouverenost, ali bila je ubeđena da bi mogla da podnese časove pomračenja… pa čak i dolazak Zvezda, ako je taj deo mita bio istinit… i da ipak sačuva razum. I tako je odlučila da ne preskoči to iskustvo.
A sada se pokazalo da je i Širin, koji nije bio primer hrabrosti, isto reznovao. Što je moglo značiti da je zaključio kako nalet Tame ipak neće biti tako sveobuhvatan, uprkos mračnim predviđanjima kojima ih je mesecima bombardovao. Čula je njegove priče o Tunelu tajne i pustoši koju je on napravio, čak i u umu samog Širina. Pa ipak je bio ovde. Mora da je zaključio da će ljudi, bar neki, biti elastičniji nego što je ranije očekivao.
Ili je jednostavno bio nepromišljen. Možda mu se više dopadalo da siđe s uma u tren oka večeras, pomisli Sifera, nego da ostane pri pameti što bi značilo da mora da se nosi sa nebrojenim i možda nesavladivim problemim u teškim vremenima koja su pred njima…
Ne. Ne. Ponovo je zapadala u morbidan pesimizam. Odagnala je tu pomisao.
„Širine?“ Bio je to Teremon, koji se približavao preko prostorije da pozdrvi psihologa. „Sećate me se? Teremon 762?“
„Svakako da se sećam, Teremone“, reče Širin. Pružio mu je ruku. „Bože, momče, kako si bio oštar prema nama u poslednje vreme, zar ne! Ali sve je to prošlost, bar večeras.“
„Volela bih da je on prošlost“, promrmlja Sifera jedva čujno. Namrštila se u znak gađenja i odmakla se nekoliko koraka.
Teremon protrese Širinovu šaku. „Kakvo je to Sklonište u kome ste bili? Čuo sam nešto o tome, ali nemam pravu predstavu o njima.“
„Pa“, poče Širin, „uspeli smo da ubedimo nekolicinu ljudi, bar, u valjanost našeg predskazanja… smaka sveta, da budem pompezan, i taj mali broj je preduzeo određene mere zaštite. To su uglavnom najbliži članovi porodica osoblja Opservatorije, ima i pripadnika nastavničkog osoblja Univerziteta Saro, kao i nekoliko ljudi spolja. Moja prijateljica Liliat 221 se trenutno tamo nalazi i pretpostavljam da bih i ja trebalo da budem tamo, da nije moje paklene znatiželje. Sve u svemu, tamo ima oko tri stotine ljudi!“
„Razumem. Oni treba da se sakriju pred Tamom i… Zvezdama, i da ostanu pribrani kada se ostatak sveta raspulne.“
„Tačno. Apostoli imaju takođe neku vrstu skloništa, znate. Nismo sigurni koliko ljudi ima unutra… ako imamo sreće, svega nekolicina, ali mnogo je verovatnije da imaju na hiljade sklonjenih. Koji će izići pošto prođe Tama i naslediti svet.“
„Što znači da skupina sa Univerziteta“, primeti Teremon, „treba da bude protivteža njima?“
Širin klimnu. „Ako je to moguće. Neće biti lako. Gotovo celokupno stanovništvo će biti ludo, veliki gradovi će izgoreti, a brojne horde Apostola će možda nametati svoj poredak onome što je ostalo od sveta… ne, biće im teško da prežive. Ali bar imaju hrane, vode, svetla, zaklon, oružje…“
„Imaju i više od toga“, dodade Ator. „Kod njih su svi naši zapisi, osim onih koje ćemo danas sakupiti. Ti će zapisi predstavljati neprocenjivo blago za naredni ciklus, i to je ono što mora preživeti. Ostalo može da ode do đavola.“
Teremon zviznu dugo i tiho.
„Znači, vi ste sasvim sigurni da će se ono što ste predvideli dogoditi upravo onako kao što vi kažete!“
„Kakav stav bismo još mogli da zauzmemo?“ grubo upita Sifera. „Kada smo shvatili da do nesreće neizbežno mora doći…“
„Da“, prekide je novinar. „Morali ste se pripremiti za nju. Jer vi ste znali Istinu. Voleo bih da mogu makar upola da budem siguran u bilo šta kao što ste vi Posednici Istine sigurni u ono što će se večeras dogoditi.“
Ona ga pogleda s negodovanjem. „Volela bih da si večeras tamo napolju, da lutaš ulicama u plamenu! Ali ne… ne, ovde ćeš biti bezbedan! To je više nego što zaslužuješ!“
„Polako“, umeša se Širin. On uhvati Teremona pod ruku. Tiho mu reče: „Nema svrhe sada izazivati ljude, prijatelju. Hajdemo negde gde nećemo smetati i gde ćemo moći da porazgovaramo.“
„Odlična ideja“, složi se Teremon.
Ali ničim nije pokazao da namerava da iziđe iz prostorije. Za stolom je počela partija stohastičkog šaha i Teremon se zadržao nekoliko trenutaka da je posmatra, očigledno ništa ne shvatajući, dok su se u tišini vukli brzi potezi. Izgleda da ga je zadivila sposobnost igrača da se usredsrede na igru, kada svi verovatno smatraju da ih samo nekoliko časova deli od smaka sveta.
„Dođite“, ponovi Širin.
„Da. Da“, odvrati Teremon.
On i Širin iziđoše u hodnik, a trenutak kasnije za njima krenu i Binaj.
Kakav težak čovek, pomisli Sifera.
Zurila je u sjajni prsten Dovima, koji je divlje goreo na nebu. Je li se to nebo još više smračilo u poslednjih nekoliko minuta? Ne, ne, ubeđivala je ona sebe, to je nemoguće. Dovim je još bio tu. Samo joj se pričinilo. Nebo je izgledalo čudno, samo sa Dovimom. Nikada ga još nije videla takvog, tamnopurpurne boje. Ali napolju još ni izdaleka nije pala tama: mračno je bilo, da, ali još je bilo dovoljno svetlosti i još je lako mogla sve razaznati uprkos srazmerno slabom sjaju jedinog malog sunca.
Ponovo se setila svojih izgubljenih pločica. Zatim ih je odagnala iz misli.
Šahisti su bili u pravu, pomisli ona. Sedi i opusti se. Ako možeš.
23.
Širin ih povede do naredne prostorije. Tamo su stolice bile mekanije. Debele crvene zavese delimično su zaklanjale prozore, a pod je bio prekriven smeđim tepihom. Kako je unutra prodirala čudna svetlost Dovima boje cigle, imao se utisak da je sve poprskano sasušenom krvlju.
Iznenadio se kada je večeras ugledao Teremona u Opservatoriji, posle svih onih odvratnih članaka koje je ovaj napisao, posle svega što je učinio da onemogući Atorovu kampanju oko pripremanja celog naroda. Poslednjih nedelja Ator bi svaki put gotovo podivljao od besa na pomen Teremonovog imena; pa ipak, smilovao se i dozvolio mu da bude ovde za vreme pomračenja.
To je bilo čudno i pomalo zabrinjavajuće. Moglo je značiti da je čvrsto tkanje ličnosti starog astronoma počelo da popušta po šavovima… i da su se ne samo njegov bes, već i celokupna unutrašnja snaga njegovog karaktera povlačili pred nadolazećom katastrofom.
Što se toga tiče, Širin je bio i te kako iznenađen što i samoga sebe zatiče u Opservatoriji. Odluku je doneo u poslednji čas, čist impuls od one vrste kakve je reko imao prilike da iskusi. Liliat se užasnula. I on sam bio je prilično užasnut. Nije još zaboravio užase koje je u njemu evociralo ono nekoliko minuta provedenih u Tunelu tajne.