Teremon odmahnu glavom. „Ne. Nikoga zbog koga bih trebalo da brinem. Imam sestru, ali ona je dve hiljade milja odavde. Nisam se čuo s njom nekoliko godina.“
„Šta je onda s vama?“
„Kako to mislite?“
„Mogli biste pokušati da stignete do našeg Skloništa. Našli bi vam tamo sobu. Verovatno još ima dovoljno vremena… mogao bih ih nazvati i reći da dolazite i oni bi vam otključali kapiju…“
„Znači, mislite da sam napunio gaće?“
„Sami ste rekli da se ne osećate dobro.“
„Možda se i ne osećam. Ali ovde sam radi priče. I nameravam da ostanem.“
Na psihologovom licu pojavi se jedva primetan osmeh. „Shvatam. Profesionalna čast, je li to u pitanju?“
„Možete to i tako nazvati.“ Teremon zabrinuto nastavi: „Pored toga, dosta sam doprineo da propadne Atorov program pripreme, ili ste to možda zaboravili? Zar stvarno mislite da bih imao obraza da pobegnem u to isto Sklonište koje sam toliko ismevao, Širine?“
„Nisam na to tako gledao.“
„Pitam se ima li negde još onog užasnog vina. Ako je nekome ikad bilo potrebno piće…“
„Šššš!“ stade da ga ućutkuje Širin. Snažno je laktom gurnuo Teremona. „Čujete li? Poslušajte!“
Teremon pogleda u pravcu u kome mu je Širin pokazivao. Folimun 66 stajao je pored prozora sa izrazom divljeg zanosa na licu. Apostol je mrmljao nešto sebi u bradu tihim napevnim glasom. Koža mu se naježila od toga.
„Šta to govori?“ prošaputa novinar. „Razumete li šta?“
„Navodi Knjigu Otkrovenja, peto poglavlje“, odvrati Širin. A zatim užurbano dodade: „Ćutite i slušajte.“
Apostolov glas odjednom dobi na snazi:
„'I zbi se to u onim danima kada Sunce, Dovim, samo stražariše na nebu u sve dužim razdobljima, kako kruženja prolažahu; do trenutka kada tokom pola kruženja ono samo, skvrčeno i hladno, obasjavaše Kalgaš.
Ljudi se okupljahu na trgovima i na putevima, da razgovaraju o tom prizoru i da mu se dive, jer neki čudni strah i jad opsedaše njihove duhove. Razum im beše poremećen i govor zbrkan, jer duše ljudi čekaše dolazak Zvezda.
A u gradu Trigonu, tačno u podne, istupi Vendret 2 i ovako reče ljudima Trigona: 'Pokajte se, grešnici! Mada prezreste puteve pravednosti, ipak dođe vreme za polaganje računa. I u ovom se trenutku Pećina primiče da proguta Kalgaš; da, i sve na njemu.
I još dok on to govoraše, usta Pećine Tame pređoše preko ruba Dovima, tako da ovaj bi skriven od pogleda Kalgaša. Glasni se prolomiše krici i naricanja ljudi dok Dovim nestajaše, a zarazi ih veliki strah duše.
A onda se zbi tako da se Tama Pećine cela spusti na Kalgaš u svoj težini svojoj, te se nigde ne viđaše nikakva svetlost na licu sveta. Muškarci behu tako slepi da ne mogaše videti ni svog suseda, mada osećahu njegov dah na svom licu.
A u tom crnilu pojaviše se Zvezde u neizmernom broju, a njihova svetlost nalikovaše svetlosti svih bogova skupa. Zajedno sa Zvezdama pojavi se i muzika, tako divna da se i lišće na drveću krikom oglasi u čudu.
A u tom času duše se ljudi odvojiše od njih i odleteše put Zvezda, a njihova napuštena tela sada podsećahu na zverinjska; i vaistinu, oni postaše pravo divlje zverinje; te kroz mračne ulice gradova Kalgaša gamizahu, ispuštajući divlje krike, nalik na krike zverinja.
A onda sa zvezda prispeše Božanski Plamenovi, koji behu nosioci volje bogova; svi gradovi Kalgaša što ih Plamenovi dotakoše namah nestaše, potpuno satrti, tako da od čoveka i čovekovih dela, ništa ne osta.
Čak i tada…'“
U Folimunovom glasu osećala se mala promena. Nije pomerio pogled, ali ipak kao da je nekako postao svestan velike pažnje s kojom su ga druga dvojica slušala. Lako, ne zastavši da uhvati vazduh, on promeni glas, tako da je sada bio mnogo piskutaviji, a slogovi tečniji.
Teremon, koga je ovo iznenadilo, se namršti. Reči su sada bile na granici razaznatljivosti. Tek je malo promenio naglasak, malo je drugačije naglašavao samoglasnike… pa ipak Teremon više nije imao pojma šta to Folimun govori.
„Možda bi Sifera mogla da ga razume“, primeti Širin. „Sada verovatno govori liturgijskim jezikom, starim jezikom prethodne Godine pobožnosti, sa koga je najverovatnije prevedena Knjiga Otkrovenja.“
Teremon nekako čudno pogleda psihologa. „Dosta znate o ovome, je li tako? Šta kaže?“
„Mislite da umem da vam kažem? Malo sam to izučavao u poslednje vreme, to je tačno. Ali ne toliko. Samo nagađam o čemu govori… Zar ga nećemo zaključati u orman?“
„Neka ga“, reče Teremon. „Sada to više i nije važno? Ovo je veliki trenutak. Neka uživa.“ Pomerio je stolicu unazad i prošao prstima kroz kosu. Šake mu se više nisu tresle. „Čudno“, reče. „Sada, kada je sve zaista počelo, više nisam nervozan.“
„Niste?“
„Zašto bih bio?“ upita Teremon. U glas mu se uvukla nota preterane veselosti. „Ništa ne mogu da učinim kako bih sprečio ono što će se dogoditi, je li tako? Zato ću jednostavno pokušati da sve to preturim preko glave. Šta mislite, hoće li se Zvezde stvarno pojaviti?“
„Nemam pojma“, odvrati Širin. „Možda Binaj zna.“
„Ili Ator.“
„Ostavite Atora na miru“, reče psiholog, smejući se. „Upravo je prošao kroz sobu i uputio vam pogled od koga je trebalo da na mestu ostanete mrtvi.“
Teremon napravi grimasu. „Moraću mnogo toga da pokusam kada se sve ovo završi, svestan sam toga. Šta mislite, Širine? Da li je bezbedno posmatrti predstavu napolju?“
„Kada Tama bude potpuna…“
„Ne mislim na Tamu. Mislim da sa Tamom mogu izići nakraj. Mislim na Zvezde.“
„Zvezde?“ Nestrpljivo ponovi Širin. „Rekoh vam već, ne znam ništa o njima.“
„Verovatno nisu tako strašne kao što bi Knjiga Otkrovenja želela da mi to mislimo. Ako je eksperiment one dvojice sa izbušenom tavanicom bio iole dobar…“ On okrenu šake tako da su mu dlanovi bili gore, kao da je u njima mogao biti odgovor. „Recite mi, Širine, šta vi mislite? Hoće li neki ljudi biti imuni na Tamu i Zvezde?“
Širin slegnu ramenima. Pokazao je u pod ispred sebe. Dovim je prošao zenit i kvadrat krvave sunčeve svetlosti koji je odražavao prozor na podu pomerio se nekoliko stopa bliže središtu prostorije, gde je ležao poput užasne mrlje posle nekog sablasnog zločina. Tremon je zurio u njegovu zagasitu boju. Zatim se okrenuo i još jednom, čkiljeći, pogledao u samo sunce.
Ugriz na boku sada je zaklanjao trećinu vidljivog diska. Teremon se strese. Jednom je u šali razgovarao sa Binajem o zmajevima na nebu. Sada mu se činilo da je taj zmaj došao, da je već progutao pet sunaca i da revnosno nagriza i ovo jedino preostalo.
Širin reče: „U Sarou ima verovatno dva miliona ljudi koji pokušavaju da se brže-bolje pridruže Apostolima. Kladim se da će održati jedan džinovski sastanak u Mondiorovom štabu… Da li mislim da neko može biti imun na Tamu? Pa to ćemo ionako uskoro otrkiti, je li tako?“
„Mora da je tako. Kako bi inače Apostoli prenosili Knjigu Otkrovenja iz ciklusa u ciklus i kako je ona uopšte mogla biti napisna na Kalgašu? Mora da je postojala neka vrsta imunosti. Kada bi svi poludeli, ko bi napisao Knjigu?“
„Najverovatnije članovi tajnog kulta koji se skrivaju u svetilištima dok sve ne bude gotovo, upravo onako kao što to večeras rade neki od nas“, odvrati Širin.
„Objašnjenje nije u redu. Knjiga Otkrovenja sročena je tako kao da predstavlja izveštaj očevica. Kako se čini, to ukazuje na okolnost da su sami iskusili ludilo… i preživeli ga.“
„Pa“, poče psiholog, „postoje tri vrste ljudi koje bi mogle biti donekle pošteđene. Prvo, malobrojni koji ne dođu u priliku uopšte da vide Zvezde… slepi, recimo, ili oni koji se napiju do besvesti u početku pomračenja i ostanu u tom stanju do kraja.“