„Takvi se ne računaju. To nisu pravi svedoci.“
„Pretpostavljam da nisu. U drugu skupinu bih ubrojao decu za koje je svet ionako nešto novo i čudno tako da za njih jedna stvar ne može biti čudnovatija od druge. Pretpostavljam da njih ni Tama, pa čak ni Zvezde neće uplašiti. To će za njih biti samo još dva neobična događaja u svetu koji ih iznenađuje na svakom koraku. To vam je valjda jasno?“
Teremon sumnjičavo klimnu. „Pretpostavljam da je tako.“
„Na kraju, tu su i oni čiji su umovi suviše jednostavni da bi potpuno popustili. Oni krajnje neosetljivi teško da mogu pretrpeti uticaj… prave seljačine. Pretpostavljam da će oni samo slegnuti ramenima i sačekati da se pojavi Onos.“
„Znači, Knjigu Otkrovenja su napisale neosetljive seljačine?“ upita Teremon, razvukavši usta u osmeh.
„Teško. Mora da ju je napisao jedan od najbistrijih umova novoga ciklusa… ali zacelo se zasniva na nestalnim sećanjima dece, kombinovanim sa zbrkanim, nesuvislim brbljanjima poluludih morona, kao i, možda, na izvesnim pričama koje su pričale seljačine.“
„Nemojte da vas Folimun čuje.“
„Razume se, tekst je tokom godina bio mnogo puta preuređivan. I čak možda prenošen iz jednog ciklusa u drugi, na isti način na koji se Ator i njegovi ljudi nadaju da će preneti tajnu gravitacije. Ali ovo hoću da kažem: u njoj mora da je sve prikazano iskrivljeno, čak i ako se zasniva na činjenicama. Uzmite u obzir, na primer, ogled sa rupama na krovu, o kome su nam pričali Faro i Jimot… onaj koji nije uspeo.“
„Šta s njim?“
„Razlog zbog koga nije us…“ Širin zastade i, uznemiren, ustade. „Uh… ovaj…“
„Nešto nije u redu?“ upita Teremon.
„Ator ide ovamo. Pogledajte mu smo izraz lica!“
Teremon se okrenu. Stari astronom im se približavao poput kakvog duha osvetnika iz srednjevekovnog mita. Koža mu je bila bela poput hartije, oči su mu sevale, crte lica podsećale na masku užasa. Ošinuo je Folimuna, koji je sasvim sam stajao u uglu na suprotnom kraju prozora, jednim otrovnim pogledom, a drugim je udostojao Teremona.
Obratio se Širinu: „Poslednjih petnaest minut proveo sam za komunikatorom. Razgovarao sam sa Skloništem i sa ljudima iz obezbeđenja, kao i sa Saroom.“
„I?“
„Ovde prisutni novinar biće zadovoljan obavljenim poslom. Kako čujem, grad je u potpunom rasulu. Svuda pobune, pljačke, uspaničene gomile…“
„Šta je sa Skloništem?“ zabrinuto upita Širin.
„Bezbedno. Zaključani su prema planu i opstaće skriveni bar dok ne svane dan. S njima će biti sve u redu. Ali grad, Širine… nemate pojma…“ Teško se izražavao.
Teremon reče: „Gospodine, kada biste mi smo poverovali koliko mi je žao…“
„Nemamo sada vremena za to“, nestrpljivo ga preseče Širin. Spustio je šaku na Atorovu ruku. „Kako ste vi? Jeste li dobro, dr Atore?“
„Zar je to uopšte važno?“ Ator se nagnu ka prozoru kao da pokušava odatle da vidi nemire. „Onog trenutka kada je počelo pomračenje svi su shvatili da će se sve dogoditi upravo onako kao što smo govorili… mi, i Apostoli. I izbila je histerija. Uskoro će i požari. A pretpostvljam i Folimunova rulja. Šta da radimo Širine? Predložite nešto!“
Širin pognu glavu i ostade zagledan u vrhove cipela. Izvesno vreme je lupkao po bradi zglobom prsta. A onda podiže pogled i reče rapavim glasom. „Da učinimo? Šta ima da se čini? Zaključati kapije i nadati se najboljem.“
„A šta da im kažemo da ćemo ubiti Folimuna ako probaju da provale unutra?“
„Da li biste to uradili?“ upita Širin.
Atorove oči iznenađeno zaiskriše. „Ovaj… pretpostavljam…“
„Ne“, reče Širin. „Ne biste.“
„Ali ako im pripretimo…“
„Ne. Ne. To su fanatici, Atore. Oni već znaju da je naš talac. Verovatno očekuju da ga ubijemo istog trenutka kada nagrnu u Opservatoriju, i to ih uopšte ne dira. A i sami znate da to ionako ne biste učinili.“
„Razume se da ne bih.“
„I onda? Koliko ima još do potpunog pomračenja?“
„Manje od sata.“
„Moraćemo rizikovati. Apostolima će biti potrebno izvesno vreme da okupe svoju rulju… neće samo doći gomila Apostola, mogu da se kladim u to, biće to ogromna masa običnog sveta iz grada, koju će dovesti na ivicu panike šačica Apostola, obećavši im trenutnu milost, spasenje, bilo šta… a biće im potrebno i izvesno vreme da ih dovedu ovamo. Opservatorija je udaljena dobrih pet milja od grada…“
Širin pogleda kroz prozor. Teremon koji je stajao pored njega, učini isto, zagleda se niz padine. Tamo dole, ograđene farme povlačile su se pred skupinama belih kuća u predgrađima. Metropola iza njih nejasno se nazirala u daljini… magla u Dovimovom sjaju koji se gubio. Predeo je obasjavala sablasn, košmarna svetlost.
Širin reče, ne okrenuvši se: „Da, biće im potrebno vremena da stignu ovamo. Neka vrata ostanu zatvorena, nastvite sa radom, molite se da prvo nastupi potpuno pomračenje. Kada jednom zasijaju Zvezde, mislim da čak ni Apostoli neće moći da nateraju rulju da provali ovamo.“
Dovim je bio prepolovljen. Linija koja ga je delila bila je malo ispupčena po sredini ka onom još sjajnom delu crvenog sunca. Ličio je na džinovski kapak koji se neumoljivo spuštao preko svetlosti koja je obasjavala svet.
Teremon je stajao kao zaleđen i zurio. Tihi žamor prostorije iza njega izbledeo je u zaboravu i on je osećao samo debelu tišinu onih polja tamo napolju. Čak su i sami insekti, izgleda, zamukli od straha. Stvari su postajale sve nejasnije i nejasnije. Izopačena krvava boja prelivala se preko svega.
„Nemojte gledati tako dugo odjednom“, promrmlja mu Širin na uvo.
„Mislite na sunce?“
„U grad. U nebo. Ne brinem se da li ćete oštetiti vid. Ali plašim se za vaš um, Teremone.“
„Moj um je u redu.“
„I želite da tako ostane. Kako se osećate?“
„Zašto…“ Teremon začkilji. Grlo mu je bilo malo suvo. Provukao je prstom s unutrašnje strane kragne. Stezala ga je. Stezala. Kao da mu nečija šaka steže grlo, da li se tako osećao? Stao je da uvija vrat napred nazad, ali od toga mu nije bilo ništa lakše. „Možda imam malih poteškoća sa disanjem.“
„Teškoće sa disanjem predstavljaju jedan od prvih simptoma napada klaustrofobije“, reče Širin. „Kada osetite da vam se grudi stežu, bilo bi pametno da prestanete da gledate kroz prozor.“
„Želim da vidim šta će se dogoditi.“
„Dobro. Dobro. Kako god hoćete.“
Teremon širom otvori oči i nekoliko puta duboko udahnu vazduh. „Mislite da ne mogu izdržati, je li tako?“
Širin zabrinuto reče: „Ne znam ništa ni o čemu više, Teremone. Stvari se menjaju iz trenutka u trenutak, je li tako?… Hej, evo Binaja.“
26.
Astronom se postavio između svetlosti i para u uglu. Širin stade nelagodno da trepče. „Zdravo, Binaje.“
„Mogu li da vam se pridružim?“ upita on. „Obavio sam proračune, pa nemam šta da radim do potpunog pomračenja.“ Binaj zastade, pa pogleda Apostola koji se udubio u malu knjigu u kožnom povezu koju je izvukao iz rukava odore. „Zar nismo nameravali da ga sklonimo?“
„Odlučili smo da to ne činimo“, odvrati Teremon. „Znaš li gde je Sifera, Binaje? Malopre sam je video, ali sada je nigde nema.“
„Gore je, u kupoli. Htela je da pogleda prizor kroz veliki teleskop. Mada nema šta da se vidi što ne možemo videti golim okom.“
„A Kalgaš Dva?“ upita Teremon.
„Šta tu ima da se vidi? Tama u Tami. Možemo videti dejstvo njegovog prisustva dok prolazi ispred Dovima. Međutim, sam Kalgaš Dva… komad noći naspram noćnog neba.“
„Noć“, promrmlja Širin. „Kakva čudna reč.“