Svi su bez daha to mrmljajući potvrdili.
Binaj prevuče šakom preko očiju. „Da li baklje još gore? Nije važno, vidim ih!“ Svom težinom se oslanjao o naslon stolice. „Nemojte zaboraviti, ne trudite se… ne trudite se da napravite umetničke fotografije. Kada se Zvezde pojave, ne trošite vreme pokušavajući da odjednom uhvatite dve zajedno. Dovoljna je i jedna. I… ako osetite da se gubite, bežite od kamere.“
Širin, koji je sa Teremonom stajao kod vrata, prošaputa: „Odvedi me do Atora. Ne vidim ga.“
Novinar mu nije odmah odgovorio. Neodređene prilike astronoma su se talasale i rasplinjavale, a baklje iznad glava postale su samo žute mrlje. Soba je bila hladna poput smrti. Teremon oseti da mu je Sifera na trenutak stisnula šaku… samo na trenutak… i onda više nije bio u stanju da je vidi.
„Mračno je“, zacvile on.
Širin ispruži ruke. „Atore.“ Posrčući je krenuo napred. „Atore!“
Teremon krenu za njim i uhvati ga za ruku. „Čekajte. ja ću vas odvesti.“ Uspeo je nekako da stigne na drugi kraj sobe. Zatvorio je oči pred Tamom i um pred haosom koji je rastao u njemu.
Niko ih nije čuo, niti je obraćao pažnju na njih. Širin udari u zid.
„Atore!“
„Jeste li to vi, Širine,“
„Da. Da. Atore?“
„Šta je bilo, Širine?“ To je sasvim sigurno bio Atorov glas.
„Samo sam hteo da vam kažem… ne brinite za gomilu… vrata su dovoljno jaka da ih zadrže…“
„Da. Svakako“, promrmlja Ator. Teremon pomisli kako mu glas zvuči kao da dolazi iz velike daljine.
Daljine koja se merila svetlosnim godinama.
Odjednom se među njima našla još jedna prilika koja se lako kretala i živo mlatarala rukama. Teremon pomisli da bi to mogao biti Jimot, pa čak i Binaj, ali onda oseti grubu tkaninu odore kultista i shvati da to mora da je Folimun.
„Zvezde!“ povika Folimun. „Evo Zvezda! Sklanjaje mi se s puta!“
Pokušava da stigne do Binaja, shvati Teremon. Da uništi bogohulne kamere.
„Pazi…“ dreknu Teremon. Ali Binaj je i dalje sedeo sklupčan ispred kompjutera koji su aktivirali kamere, snimajući bez pripreme dok se spuštala potpuna Tama.
Teremon ispruži ruku. Uhvati Folimunovu odoru, povuče ga, zaokrenu. Odjednom oseti nečije prste na svom. Nesigurno je posrnuo. Ispred njega su bile samo senke; podu ispod njegovih nogu nedostajalo je čvrstine. Nečije kolenu mu se snažno zabi u prepone i on zaurla u zaslepljujućoj izmaglici bola i umalo ne pade.
Ali posle prvog trenutka agonije vratila mu se snaga. Uhvatio je Folimuna za ramena, nekako ga okrenuo i čvrsto rukom obuhvatio Apostolov vrat. U istom trenutku začuo je Binajevo kreštanje: „Imam ih! Svi za kamere!“
Tremon kao da je odjednom svega postao svestan. Ceo svet je proticao kroz njegov um u kome je tutnjalo… i sve je bilo u haosu, sve je vrištalo u užasu.
Kroz um mu je nekako čudno prošlo i saznanje da se istanjila i poslednja nit sunčeve svetlosti i pukla.
U istom trenutku čuo je Folimuna kako se zagrcnuo i Binaja kako zadivljeno urla, uvrnuti, kratki Širinov krik, histerično kikotanje koje se prekinulo usled…
A onda je nastupila iznenada tišina, čudna, mrtva tišina, spolja.
Folimun se opustio, a on ga je oslobodio stiska. Teremon se zagledao u Apostolove oči i u njima ugledao prazninu, buljile su naviše, odslikavajući slabo žutilo baklji. Na Folimunovim usnama ugledao je mehurić pene i začuo duboki životinjski krik kako mu dopire iz grla.
Uz slabi, suludi krik straha, podigao je pogled prema krvavo kovrdžavom crnilu neba.
Kroz njega su sijale Zvezde!
Nije ih bilo deset ili dvadeset kao u Binajevoj kukavnoj teoriji. Bilo ih je na hiljade, bleštale su neverovatnom snagom, jedna do druge, sačinjavajući beskrajni zid, obrazujući zaslepljujući štit zastrašujuće svetlosti koja je ispunjavala cela nebesa. Hiljade moćnih sunaca sijalo je odozgo u divoti koja je sušila dušu, zastrašujuće hladna u svojoj užasnoj ravnodušnosti, silnija od ljutog vetra koji je brisao preko smrznutog, užasno ogoljenog sveta.
Udarali su poput čekića po korenima njegovog bića. Lupali su poput mlatila po njegovom umu. Njihova ledena, čudovišna svetlost podsećala je na milion velikih gongova koji odzvanjaju u isti mah.
Blagi Bože, pomisli on. Blagi Bože, blagi Bože, blagi Bože!
Međutim, nije mogao da odvoji pogled od tog paklenog prizora. Pogledao je kroz otvor na kupoli, ukrućenih mišića, smrznut, i ostao da zuri u bespomoćnom čuđenju i užasu u taj štit jarosti koji je ispunjavao nebo. Osetio je kako mu se um smanjuje do sićušne, hladne tačke pod tim neprolaznim naletom. Mozak mu nije bio veći od klikera i kotrljao se unaokolo po praznoj tikvi koja je nekada bila njegova lobanja. Pluća su mu odbijala da rade. Krv mu je tekla unatraške u žilama.
Konačno je uspeo da sklopi oči. Izvesno vreme je ostao da čuči, dahćući, mrmljajući sebi u bradu, boreći se da povrati kontrolu.
A onda se Teremon posrćući uspravio na noge, dok mu se grlo stezalo tako da nije dolazio do vazduha, a svi mišići tela se grčili u silnom užasu: bio je to čisti nepodnošljivi strah. Nejasno je bio svestan Sifere u svojoj blizini, ali s teškom mukom je uspevao da se seti ko je ona. Morao je da se potrudi da bi se setio i ko je on bio. Odozdo dopre zvuk postojanog strašnog udaranja, zastrašujuće lupanje po vratima… neka čudna divlja zver sa hiljadu glava, želela je da uđe…
Nije bilo važno.
Ništa više nije bilo važno.
Bio je svestan da ludi i negde duboko u njemu delić zdravog razuma je vrištao, borio se da odagna beznadežnu bujicu crnog užasa. Bilo je strašno svesno ludeti… znati da ćeš za koji minut fizički biti prisutan, pa ipak će prava suština, koja si, u stvari, bio ti, biti mrtva i ugušena u ludilu. Jer ovo je bila Tama… Tama, Hladnoća i Sudnji dan. Sjajni zidovi Vaseljene bili su poljuljani i njihovi užasni crni delići padali su da ga zdrobe, zgnječe, zbrišu.
Neko dođe do njega puzeći četvoronoške i sudari se snjim. Teremon se skloni u stranu. Prinese šake svome namučenom grlu i skoči prema plamenovima baklji koje su ispunjavale njegov ludi vid.
„Svetlost!“ zaurla on.
Ator je, negde, plakao, užasno jecao poput strašno zaplašenog deteta. „Zvezde… sve Zvezde… uopšte nismo znali. Ništa nismo znali. Mislili smo da šest Zvezda čini Vaseljenu… nešto što zvezde ne primećuju… stalna Tama… zidovi se urušavaju… mi nismo znali… mi nismo mogli znati… ništa…“
Neko je zario nokte u baklju i ona je pala i utrnula. U tom trenutku užasni sjaj ravnodušnih zvezda skočio je bliže k njima.
Odozdo dopre vrištanje, povici i lom stakla. Poludela i nekontrolisana rulja provalila je u Opservatoriju.
Teremon se osvrnu oko sebe. Pri užasnoj svetlosti Zvezda ugledao je zanemele prilike naučnika koji su posrtali unaokolo u užasu. Probio se u hodnik. Zapahnuo ga je divlji nalet hladnog vazduha koji je dolazio kroz otvoreni prozor i on ostade da stoji tamo, pustivši da ga šiba po licu, smejuljeći se zbog njegove arktičke jačine.
„Teremone?“ pozva ga neki glas. „Teremone?“
Nastavio je da se smeje.
„Pogledaj“, reče on posle izvesnog vremena. „To su Zvezde. Ovo je Plamen.“
Na obzorju koje se videlo kroz prozor, u pravcu Saroa, počela je da raste grimizna svetlost, dobijajući na bleštavosti koja nije poticala od sunca.
Duga noć se ponovo spustila.
Treći deo
SVITANJE
28.
Prva stvar koje je Teremon postao svestan, posle dugog razdoblja tokom koga nije bio svestan baš ničega, bilo je to da na nebu iznad njega visi nešto ogromno i žuto.
Bila je to jedna velika, bleštava, zlatna lopta. Mogao je da gleda u nju samo delić sekunde, toliko je bila sjajna. Iz nje je dopirala, u pulsirajućim talasima, toplota koja je pržila.