Čučnuo je i skupio se, glave pognute, i ukrstio zglavke pred očima kako bi se zaštitio od te velike nadolazeće toplote i svetlosti iznad sebe. Šta ju je, pitao se, držalo tamo gore? Zašto nije jednostavno pala?
Ako padne, sinu mu, pašće na mene.
Gde mogu da se sakrijem? Kako mogu da se zaštitim?
Ostao je još dosta dugo da čuči u istom položaju, jedva se usuđujući i da misli. A onda je, oprezno, tek malo otvorio oči. Ta džinovska, bleštava stvar i dalje je bila na nebu. Nije se pomerila ni za jedan inč. Nije nameravala da padne na njega.
Počeo je da drhti uprkos toploti.
Do njega dopre suvi miris dima koji je davio. Nešto je gorelo nedaleko od njega.
Nebo, pomisli on. Nebo je gorelo.
Ta zlatna stvar zapalila je svet. Ne. Ne. Dim je poticao od nečeg drugog. Setio bi se on od čega za koji trenutak, samo kada bi mogao da razbistri um. Ta zlatna stvar nije izazvala požare. Nije čak ni bila tu kada su buknuli. To su učinile one druge stvari, one hladne, svetlucave, bele stvari koje su ispunile nebo s jednog kraja na drugi… one su poslale Požare…“
Kako se ono zvahu? Zvezde? Da, pomisli on.
Zvezde.
A onda je počeo da se seća, malo po malo, i ponovo je zadrhtao, drhtaj mu je protresao celo telo. Setio se događaja koji su usledili pošto su se zvezde pojavile i mozak mu se pretvorio u mermer, pluća odbila da pumpaju vazduh, a duša počela da vrišti, iskusivši najdublji od svih užasa.
Međutim, Zvezda više nije bilo. Umesto njih na nebu se nalazila ta sjajna zlatna stvar.
Sjajna zlatna stvar?
Onos. Tako se zvala. Onos, sunce. Glavno sunce. Jedno od šest sunaca. Da. Teremon se osmehnu. Stvari su polako počele da mu se vraćaju. Onosu je bilo mesto na nebu. Zvezdama nije. To sunce, ljubazno sunce, dobri topli Onos. I Onos se vratio. Znači, sve je bilo u redu sa svetom, čak iako je, kako se činilo, jedan deo sveta bio u plamenu.
Šest sunaca? Pa gde je ostalih pet?
Setio se čak i njihovih imena. Dovim, Trej, Patru, Tano, Sita. Sa Onosom to je šest. Onosa je video, u redu… nalazio se tačno iznad njega i činilo se da ispunjava pola neba. Šta je sa ostalima? Ustao je, pomalo uzdrmano, još se delimično plašeći te tople, zlatne stvari iznad glave, pitajući se neće li ga spržiti ako se suviše uspravi. Ne, ne, to nije imalo nikakvog smisla. Onos je bio dobar. Onos je bio ljubazan. Osmehnuo se.
Osvrnuo se unaokolo. Ima li gore još sunaca?
Bilo je jedno. Vrlo daleko, vrlo malo. Ovo nije izgledalo zastrašujuće… onako kako su to bile zvezde, onako kako je izgledala ova užarena, topla kugla iznad njega. Bila je to samo jedna vesela, bela tačka na nebu, ništa više. Gotovo toliko mala da bi mogao da je stavi u džep, samo kada bi bio u stanju da je dohvati.
Trej, pomisli on. To je bio Trej. Znači, njegova sestra Patru mora da je tu negde u blizini…
Da. Da, tako je. Tamo dole, u uglu neba, malo levo od Treja. Osim ako to nije bio Trej, a ona druga tačka Patru.
Pa, imena i nisu važna, reče on sam sebi. Nevažno je koje je koje. Zajedno su oni Trej i Patru. A ono veliko je Onos. I ostala tri sunca mora da su trenutno negde drugde, pošto ih ne vidim. A ja se zovem…
Teremon.
Da. Tako je. Ja sam Teremon.
Ali postoji i broj. Stajao je, mršteći se, razmišljajući o tome, o svom porodičnom kodu, jer taj broj je upravo to bio, o broju koji je znao čitavog života, ali koji li beše? Koji?
762.
Da.
Ja sam Teremon 762. Za ovom je odmah usledila još jedna složenija misao: ja sam Teremon 762 iz Hronike Saroa.
Ova izjava mu je u izvesnoj meri popravila raspoloženje, mada je bila puna tajni za njega.
Saro? Hronika?
Gotovo da je znao značenje ovih reči. Gotovo. Pevušio ih je sam sebi. Saro saro saro. Hronika hronika hronika. Hronika Saroa.
Možda ako malo prošetam, zaključi on. Napravio je jedan oklevajući korak; pa još jedan i još jedan. Noge su mu bile pomalo nesigurne. Osvrnuvši se unaokolo, shvatio je da se nalazi na padini brda negde u prirodi. Ugledao je put, grmlje, drveće, jezero malo dalje s leve strane. Pojedini grmovi i drveće kao da su bili iščupani i polomljeni, sa granama koje su visile pod čudnim uglovima ili ležale na tlu ispod njih, kao da su nedavno ovi predelom protutnjali divovi.
Iza njega se nalazila neka ogromna zgrada sa okruglim krovom, a iz rupe na njemu uzdizao se dim. Spoljašnost zgrade bila je sva čađava kao da je cela bila okružena vatrama, mada se činilo da su njeni kameni zidovi dosta dobro izdržali paljevinu. Primetio je da neki ljudi leže raštrkani po stepeništu zgrade, raskrečeni poput odbačenih lutaka. Bilo ih je još po žbunju i duž staze koja je vodila niz brdo. Neki su se polako micali. Većina nije.
Pogledao je u drugom pravcu. Na obzorju je video kule nekog velikog grada. Nad njima je visio teški pokrov od dima, a kada je zažmurio zamišljao je da vidi plamene jezike koji su dopirali kroz prozore najviših zgrada, mada je nešto racionalno u njegovom umu govorilo da je nemoguće videti takve pojedinsoti sa tako velike udaljenosti. Grad mora da je bio miljama udaljen.
Saro, odjednom mu pade na um.
U kome se štampa Hronika.
Ja tamo radim. Tamo živim.
Ja sam Teremon. Da. Teremon 762. Iz Hronike Saroa.
Polako je zavrteo glavom s jedne na drugu stranu, kao što bi učinila neka ranjena životinja, pokušavajući da rastera izmaglicu i otupelost koji su je preplavljivali. Izluđivalo ga je to što nije uspevao jasno da razmišlja, što nije mogao slobodno da se kreće po skladištu svojih sećanja. Bleštava svetlost Zvezda isprečila se poput zida u njegovom umu, odvojivši ga od vlastitih sećanja.
Međutim, stvari su već počele da se probijaju kroz njega. Obojeni delići prošlosti, oštrih ivica, svetlucali su pomamnom energijom, plesali unaokolo po njegovom umu. Trudio se da ih zadrži dovoljno dugo na jednom mestu kako bi mogao da ih shvati.
A onda mu je pred očima iskrsla slika neke sobe. Njegove sobe, ispunjene gomilama novina, časopisa, sa nekoliko kompjuterskih terminala, kutijom neodgovorene pošte. Druga jedna soba: krevet. Mala kuhinja koju gotovo nikada nije koristio. To je, pomisli on, stan Teremona 762, poznatog kolumniste Hronike iz Sara. Dame i gospodo, Teremon trenutno nije kod kuće. U ovom trenutku Teremon stoji kraj ruševina Opservatorije Univerziteta Saro, pokušavajući da shvati…
Ruševine…
Opservatorija Univerziteta Saro…
„Sifera?“ viknu on. „Sifera, gde si,“
Ogovora nije bilo. Pitao se ko je to bila Sifera. Neko koga je najverovatnije poznavao pre no što su ruševine postale ruševine. To ime je, klokoćući, isplivalo iz dubina njegovog napaćenog uma.
Napravio je još nekoliko nesigurnih koraka. Malo niže, u grmu je ležao neki čovek. Teremon ode do njega. Oči su mu bile zatvorene. U šaci je držao izgorelu baklju. Odora mu je bila iscepana.
Spava? Ili je mrtav? Teremon ga pažljivo gurnu nogom. Da, mrtav je. To je bilo čudno, toliko mrtvih ljudi ležalo je unaokolo. Ne viđaju se često mrtvaci kako leže unaokolo, zar ne? Eno, tamo, jednih prevrnutih kola… i ona su izgleda zauvek stala, šasija im je patetično bila okrenuta ka nebu, a kolutovi dima su se leno dizali iz njihove unutrašnjosti.
„Sifera?“ ponovo je viknuo.
Dogodilo se nešto užasno. To mu je bilo prilično jasno, za razliku od svega ostalog. Ponovo je čučnuo i šakama stegao glavu. Nasumični fagmenti sećanja koji su u njoj poskakivali sada su se kretali mnogo sporije, a ne više u pomamnom plesu: počeli su da dostojanstveno lebde unaokolo, poput ledenih bregova koji klize po Velikom Južnom Okeanu. Kada bi samo mogao da neke od tih klizećih fragmenata spoji… da ih natera u ustrojsvo koje bi imalo nekakvog smisla…