Teremon ga je tada izvukao i Širin je malo povratio samokontrolu, tako da su uspeli da se vrate na gornji nivo Opservatorije. Ali onda je nastupilo potpuno pomračenje… i pojavile su se Zvezde. Iako je Širin okrenuo glavu kada je prvi put taj nebožanski snop svetlosti prodro kroz otvor u krovu Opservatorije, nije uspeo u potpunosti da izbegne potresni prizor. I na trenutak je osetio kako gubi razum… osetio je kako počinje da se kida tanana nit razuma…
Ali onda je stigla rulja i Širin je shvatio da je sada trebalo da se pobrine ne samo za svoj razum, već i za vlastiti život. Ako je želeo da preživi ovu noć, nije imao drugog izbora do da ostane pribran i nađe neko bezbedno mesto. Raspršio se njegov naivni plan da pojavu Tame posmatra kao nepristrasni naučnik kakvim se pravio. Neka neko drugi posmatra tako pojavu Tame. On će se sakriti.
Potom je nekako uspeo da stigne do podruma, do tog malog, veselog skladišta u kome je svetlela mala vesela božanska svetlost šireći oko sebe slab, ali vrlo utešan sjaj. Stavio je rezu na vrata i stao da čeka.
Čak je malo i odspavao.
Sada je bilo jutro. Ili možda već po podne, nije tačno znao. Jedna je stvar bila sigurna: užasna noć je prošla i sve je bio mirno, bar u blizini Opservatorije. Širin na prstima iziđe u Hodnik, zastade, oslušnu i zabrinuto se zagleda uz stepenice.
Posvuda je vladala tišina. Barice prljave vode iz sistema za gašenje. Odvratni smrad ustajalog dima.
Zastao je na stepeništu i zamišljeno skinuo vatrogasnu sekiru sa nosača na zidu. Sumnjao je da bi mogao sebe da natera da upotrebi sekiru protiv drugog živog stvora; ali nije bilo loše imati je uz sebe, ako su stvari napolju bile u haosu, što je očekivao.
A sada u prizemlje. Širin otvori vrata od podruma… ista ona koja je zalupio za sobom prethodne večeri kada je pomahnitalo bežao… i pogleda napolje.
Dočekao ga je užasan prizor.
Veliko predvorje Opservatorije bilo je puno ljudi, svi su bili nagomilani na podu, ležali su ispruženi na sve strane, kao da se tu cele noći odigravala neka velika pijana orgija. Međutim, ovi ljudi nisu bili pijani. Mnogi od njih su ležali iskriveljeni u sablasnim, nemogućim položajima kakve samo leš može da zauzme. Drugi su ležali ispruženi, na gomili visokoj dva do tri čoveka, poput odbačenih tepiha. I oni su izgledali mrtvi, ili izgubljeni u poslednjoj nesvesti u životu. Ostali su očigledno bili živi, ali su sedeli strašno potreseni, jecajući i stenjući.
Sve što je nekada bilo izloženo u velikom predvorju, naučni instrumenti, portreti velikih ranih astronoma, precizne astronomske karte, bilo je skinuto i spaljeno ili jednostavno pokidano i izgaženo. Širin je primetio čađave i slupane ostatke koji su tu i tamo štrčali između tela.
Glavna vrata bila su otvorena. Iza njih je dopirao topao i ohrabrujući sjaj.
Širin je pažljivo napredovao ka izlazu.
„Dr Širine?“ začu se iznenada jedan neočekivani glas.
On se okrenu, zamahnuvši tako snažno sekirom da samo što nije prsnuo u smeh zbog svoje lažne ratobornosti.
„Ko je to tamo?“
„Ja. Jimot.“
„Ko?“
„Jimot. Sećate me se, zar ne?“
„Jimot, da.“ Štrkljasti, nespretni diplomac astronomije iz neke udaljene provincije. Širin je sada video momka, napola skrivenog u niši. Lice mu je bilo pocrnelo od pepela i čađi, odeća mu je bila iscepana, delovao je ošamućeno i uzdrmano, ali izgleda da je inače bio u redu. A onda je krenuo prema njemu mnogo manje komično nego obično: više nije bilo ni traga batrganju, nekontrolisanim zamasima ruku i trzanju glave. Užas čudno deluje na ljude, pomisli Širin.
„Da li si se ovde krio cele noći?“
„Pokušao sam da napustim zgradu kada su se pojavile zvezde, ali sam se ovde zaglavio. Jeste li videli Faroa, dr Širine?“
„Tvog prijatelja? Nisam. Nikoga nisam video.“
„Izvesno vreme bili smo zajedno. Ali u nastaloj pometnji stvari su se toliko raspojasale…“ Jimotu pođe za rukom da se nekako čudno osmehne. „Mislio sam da će spaliti zgradu. Ali onda se uključio protivpožarni sistem.“ On pokaza na ljude iz grada koji su ležali svuda unaokolo. „Šta mislite, jesu li svi mrtvi?“
„Neki od njih su samo ludi. Videli su Zvezde.“
„I ja sam ih video, samo na trenutak“, odvrati Jimot. „Samo na trenutak.“
„Kakve su?“ upita Širin.
„Niste ih videli, doktore? Ili se ne sećate?“
„Bio sam u podrumu. Lepo i udobno.“
Jimot istegnu dugački vrat kao da su zvezde i dalje bleštale na tavanici predvorja. „Bile su… zastrašujuće“, prošaputa on. „Znam da vam to ništa ne kaže, ali to je jedina reč koju mogu da upotrebim. Video sam ih samo na dve sekunde, možda tri, i osetio sam kako mi se vrti u glavi, osećao sam kao da mi se vrh glave podiže, pa sam sklonio pogled. Nisam baš naročito hrabar, dr Širine.“
„Ne. Nisam ni ja.“
„Ali mi je drago što sam ih posmatrao bar te dve do tri sekunde. Zvezde su krajnje zastrašujuće, ali su ujedno i veoma lepe. Bar za astronoma. Uopšte nisu ličile na one budalaste male čiode svetlosti koje smo Faro i ja stvorili u onom svom glupom opitu. Znate, mora da smo se nalazili u središtu neke neizmerno velike skupine. Imamo ovih šest sunaca koji su na gomili u našoj neposrednoj blizini… jedna su bliža od drugih, to hoću da kažem… a tamo dalje, pet do deset svetlosnih godina odavde, možda i više, postoji cela jedna džinovska kugla Zvezda, a to su sunca, hiljade sunaca, golema kugla sunaca koja nas potpuno obuhvataju, ali koja u normalnim prilikama ne vidimo usled svetlosti naših vlastitih sunaca koja neprekidno sijaju. Upravo onako kao što je Binaj kazao. Binaj je odličan astronom, znate. Jednog dana biće veći i od dr Atora… Vi uopšte niste videli zvezde?“
„Bacio sam na njih samo jedan brzi pogled“, odvrati Širin pomalo tužno. „A onda sam otišao da se sakrijem… Čuj, momče, moramo se izvući odavde.“
„Hteo bih prvo da pokušam da pronađem Faroa.“
„Ako je s njim sve u redu, onda je napolju. Ako nije, nećeš moći da mu pomogneš.“
„Ali šta ako je ispod neke od ovih gomila…“
„Ne“, prekida ga Širin. „Ne možeš krenuti unaokolo i pretvrtati ove ljude. Još su svi ošamućeni, ali ko zna šta mogu učiniti, ako ih nečim izazoveš. Najsigurnije je izići odavde. Pokušaću da stignem do Skloništa. Ako si mudar, poći ćeš sa mnom.“
„Ali Faro…“
„Dobro“, pristade Širin, uzdahnuvši. „Potražimo Faroa. Ili Binaja, ili Atora, Teremona, bilo koga.“
Bilo je beznadežno. Otprilike deset minuta su prevrtali gomile mrtvih, nesvesnih i polusvesnih ljudi u predvorju; ali niko od njih nije pripadao univerzitetskom osoblju. Bili su prestravljeni, lica užasno izobličena od straha i ludila. Neki bi se promeškoljili kada bi ih uznemirili i počeli bi zastrašujuće da pene i mrmljaju. Jedan dohvati Širinovu sekiru, pa je morao da upotrebi dršku kako bi ga odgurnuo. Stepenicama nisu mogli da se popnu na gornje spratove zgrade; stepenište je bilo zakrčeno telima i posvuda se nalazio odvaljeni gips. Na podu su se zadržale barice blatnjave vode. Oštar, prodirući miris dima bio je neizdrživ.
„U pravu ste“, konačno priznade Jimot. „Biće bolje da pođemo.“
Širin krenu prvi i iziđe napolje, na sunce. Posle časova koji su upravo ostali za njima, zlatni Onos predstavljao je najlepši prizor u Vaseljeni, mada je zaslepio astronoma koji je proveo mnogo vremena u Tami. Pogodio ga je gotovo opipljivom snagom. Pošto je izišao napolje, ostao je nekoliko trenutaka da stoji trepćući, čekajući da mu se oči ponovo priviknu na svetlost. Posle izvesnog vremena vid mu se povratio i zinuo u čudu zbog prizora koji ga je dočekao.