„Užasno!“ promrmlja Jimot.
Još tela. Ludaci su lutali praveći krugove, pevajući sebi u bradu. Pored puta su se nalazila izgorela vozila. Grmlje i drveće bilo je raskomadano kao da ga je napala neka slepa, čudovišna sila. A u daljini, nad tornjevima Saroa dizali su se sablasni pramenovi smeđeg dima.
Haos, haos, haos.
„Znači, ovako izgleda smak sveta“, tiho primeti Širin. „A evo i nas dvojice, ti i ja. Preživeli.“ Gorko se nasmejao. „Kakav smo ti mi samo par. Ja oko struka nosim višak od sto funti, a tebi nedostaje nekih sto funti. Ali mi smo još tu. Pitam se da li je Teremon uspeo živ da se izvuče. Ako je to ikome uspelo, onda je pošlo za rukom njemu. Međutim, sinoć se baš ne bih kladio na nas dvojicu. Sklonište se nalazi na pola puta između Opservatorije i Saroa. Trebalo bi da stignemo do njega za otprilike pola sata, ako ne upadnemo u neku nevolju. Evo, uzmi ovo.“
On podiže debeli, sivi pendrek koji je ležao pored jednog od palih pobunjenika i gurnu ga Jimotu u šake; ovaj ga nespretno prihvati i zagleda se u njega kao da nema pojma šta bi to moglo biti.
„Šta ću ja s tim?“ konačno je upitao.
Širin odvrati: „Pravi se da češ njime rascopati glavu svakome ko nas bude gnjavio. Isto kao što se ja pretvaram da ću upotrebiti ovu sekiru ako budem morao da se branim. Ako zagusti i hoću. Ovo je sada novi svet, Jimote. Hajdemo. Ostani priseban za vreme puta.“
30.
Tama je još obavijala svet, Zvezde su još plavile Kalgaš svojim dijaboličnim rekama svetlosti, kada je Sifera 89 posrćući izišla iz razorene zgrade Opservatorije. Međutim, na istočnom obzorju pomaljao se slabi, ružičasti sjaj zore, prvi znak nade da će se sunca možda vratiti na nebesa.
Stajala je na travnjaku Opservatorije, raširenih nogu, glave zabačene unazad, duboko udišući vazduh.
Um joj je bio umrtvljen. Nije imala pojma koliko je časova prošlo od kada se nebo smračilo, a zvezde se jurišući pojavile na vidiku poput eksplozije zvuka milion truba. Cele noći lutala je ošamućeno hodnicima Opservatorije, ne mogavši da nađe izlaz, boreći se sa ludacima koji su se rojili svuda oko nje. Stalno je razmišljala o tome da je i sama poludela. Jedino joj je na umu bio opstanak: odgurujući šake koje su je hvatale; parirajući udarce motki motkom koju je otrgla nekom čoveku što je pao; izbegavajući vrištanje, stampeda manijaka koji su se kotrljali ruku pod ruku u skupinama od po šest do osam ljudi kroz hodnike, gazeći sve na svom putu.
Činilo joj se da je milion ljudi iz grada divljalo Opservatorijom. Kuda god bi se okrenula, ugledala bi naduvena lica, iskolačene oči, razjapljena usta, obešene jezike, prste skvrčene u čudovišne kandže.
Lomili su sve. Nije imala pojma gde su Binaj ili Teremon. Neodređeno se sećala da je videla Atora među deset do dvadeset ričućih razbojnika; njegova gusta griva sede kose izdizala se iznad njih… a onda ga je videla kako nestaje među njima.
Posle toga Sifera se više ničega nije jasno sećala. Tokom celog pomračenja trčala je tamo-ovamo, uz jedan hodnik, pa niz drugi poput miša u lavirintu. Nikada nije dobro upoznala raspored Opservatorije, ali nije trebalo da ima toliko problema sa pronalaženjem puta koji je vodio napolje… da je bila pri zdravoj pameti. Sada, kada ju je nemilosrdno obasjavala svetlost zvezda kroz svaki prozor, činilo joj se da joj mozak probada neki ledeni vršak. Nije mogla da razmišlja. Nije mogla da razmišlja. Nije mogla da razmišlja. Bila je u stanju jedino da trči tamo-amo, odgurujući u stranu pohotne, blebetave budale, probijajući se kroz zbijene bande odrpanih stranaca, tragajući očajnički, nedelotvorno i uzaludno za nekim od glavnih izlaza. I tako se to nastavljalo iz časa u čas, kao da je uhvaćena u snu koji se neće završiti.
Sada se konačno obrela napolju. Nije znala kako je ovamo dospela. Odjednom su se pred njom našla vrata, na kraju jednog hodnika za koji je bila sigurna da je njime prošla bar hiljadu puta ranije. Zaškripala su kada ih je gurnula i nju zapahnu nalet svežeg vazduha; ona posrćući iziđe napolje.
Grad je bio u plamenu. Videla je u daljini plamenove, jednu svetlu, pomahnitalu, crvenu mrlju naspram tamne pozadine neba.
Čula je krike, jecaje, divlji smeh na sve strane.
Ispod nje, malo nizbrdo, neki ljudi su bezumno navlačili drvo u želji da ga obore… hvatajući se za njegove grane, ulažući silan napor da iščupaju koren iz tla pukom snagom. Nije znala zašto to čine. Najverovatnije nisu ni oni.
Drugi neki ljudi su prevrtali kola na parkingu Opservatorije. Sifera se upitala da li bi jedna od tih kola mogla biti njena. Nije se sećala. Malo čega se uopšte sećala. Napor je predstavljalo već i to da se seti svoga imena.
„Sifera“, izgovorila je naglas. „Sifera 89. Sifera 89.“
Dopadalo joj se kako zvuči. Bilo je to lepo ime. Majčino… ili možda babino. Nije bila baš sigurna.
„Sifera 89“, ponovila je. „Ja sam Sifera 89.“
Pokušala je da se seti svoje adrese. Ne. Gomila beznačajnih brojeva.
„Pogledaj Zvezde!“ zaurla neka žena, projurivši pored nje. „Pogledaj Zvezde i umri!“
„Ne“, odvrati smireno Sifera. „Zašto bih želela da umrem?“
Ali ipak je pogledala u Zvezde. Sada se već gotovo privikla na njih. Ličile su na veoma sjajne svetiljke… veoma sjajne… bilo ih je toliko na nebu pa se činilo da se pretapaju, da obrazuju jednu jedinstvenu bleštavu masu, nalik na svetleći ogrtač razapet preko nebesa. Kada bi zadržala na njima pogled duže od sekunde ili dve, mislila je da razaznaje pojedinačne tačkice svetlosti, sjajnije od onih okolo, koje su pulsirale bizarnom snagom. Ali najviše je uspela da ih posmatra pet do šest sekundi; tada bi je svladala sila sve te pulsirajuće svetlosti, osetila bi trnce po skalpu, lice bi joj se zažarilo i morala bi da pogne glavu i prstima da protrlja mesto između očiju na kome je osećala nesnosnu bol.
Prošla je kroz parking, ne obraćajući pažnju na pomamu svuda oko sebe, i izbila na drugom kraju, odakle je vodio popločani put duž ispusta na padini opservatorijskog brda. Iz dela mozga koji joj je još funkcionisao stiglo je obaveštenje da je taj put vodio od opservatorije do glavnog dela univerzitetskog kampusa. Sada je već nazirala ispred i malo iznad mesta na kome se nalazila neke od viših zgrada univerziteta.
Na nekim od njih poigravali su plamenovi. Zvonik je goreo, isto kao i pozorište i Dvorana sa studentskom arhivom.
Moraš spasiti pločice, izgovorio je glas u njenom umu koji je prepoznala kao svoj.
Pločice? Kakve pločice?
Tombo pločice. Oh. Da, razume se. Ona je bila arheolog, zar ne? Da. Da. A arheolozi su prekopavali zemlju tragajući za drevnim predmetima. Kopala je na nekom veoma udaljenom mestu. Sagimot? Beklikan? Nešto slično. I pronašla je pločice, praistorijske tekstove. Drevne stvari, arheološke stvari. Vrlo važne stvari. Na mestu koje se zove Tombo.
Kako napredujem? upita ona samu sebe.
I dobi odgovor: Napreduješ odlično.
Osmehnula se. Svakog trenutka osećala se sve bolje i bolje. Ta ružičasta svetlost na obzorju pomagala joj je da se oporavi, pomisli ona. Svitalo je: sunce, Onos, ulazilo je na nebo. Što se Onos više uzdizao, to su Zvezde bivale manje sjajne, manje zastrašujuće. Brzo su bledele. One na istoku već su čilele pred Onosovom sve većom snagom. Čak i na suprotnoj strani neba, gde je Tama i dalje carevala i zvezde stolovale poput klenova u ribnjaku, njihov neverovatni sjaj počeo je da gubi na jačini. Sada je mogla da gleda u nebo i po nekoliko trenutaka u jednom mahu, a da u glavi ne počne bolno da joj tutnji. I bila je manje zbunjena. Sada se jasno sećala gde živi, gde radi i šta je radila prethodno veče.
U Opservatoriji… sa svojim prijateljima, astronomima, koji su predvideli pomračenje…