Gde li su?
Oh. Ovde. U kabinetu za karte, gde im je i mesto.
Ušla je unutra, zgrabila svežanj listova tankih kao pergament, zarolala ih i stavila pod mišku. A onda se setila čoveka koji je pao i pogledala ga. Međutim, Balik se još nije pokrenuo. Niti je izgledao kao da će se ikada pokrenuti.
Kroz vrata kancelarije, niz stepenice. Mudrin je još bio tamo gde ga je zatekla, ispružen, nepokretan i ukočen na odmorištu. Sifera ga je trčeći zaobišla i nastavila da silazi ka prizemlju.
Napolju je jutro već dobro poodmaklo. Onos se sigurno peo, a Zvezde su bledele u prisustvu njegovog bleštavila. Vazduh je delovao nekako svežije i čišće, sada, mada je povetarac i dalje donosio težak miris dima. Dole kod zgrade matematičkog fakulteta primetila je neke ljude koji su razbijali prozore. Trenutak kasnije su je ugledali i stali da joj dovikuju neke razuzdane i nepovezane reči. Njih nekolicina potrčaše prema njoj.
Dojka koju je Balik stisnuo jako ju je bolela. Nije više želela ničije ruke da je dotaknu. Okrenuvši se, Sifera je potrčala iza zgrade arheološkog fakulteta, probila se kroz žbunje s druge strane staze pozadi, nastavila da trči dijagonalno preko travnjaka i našla se ispred jedne četvrtaste sive zgrade koju je odmah prepoznala: bio je to botanički fakultet. Iza zgrade se nalazila mala botanička bašta, kao i eksperimentalni rasadnik drveća na padini brda iza nje, na ivici šume koja je okruživala kampus.
Osvrnuvši se, Sifera pomisli da je videla muškarce koji su je i dalje progonili, mada nije mogla biti sigurna. Protrčala je pored Botaničkog fakulteta i s lakoćom preskočila nisku ogradu koja je okruživala botaničku baštu.
Čovek na kosačici joj je mahnuo. Na sebi je imao maslinastu uniformu univerzitetskog baštovana i metodički je kosio grmlje, praveći široke brazde napred nazad preko središta bašte. Kikotao se sebi u bradu dok je to radio.
Sifera ga je zaobišla. Odatle je postojala prečica do rasadnika drveća. Da li su je još pratili? Nije želela da gubi vreme na osvrtanje. Samo nastavi da trčiš, trčiš, trčiš, to ti je najbolja ideja. Dugačke, snažne noge lako su je nosile između nizova uredno posađenog drveća. Kretala se ujednačenim korakom. Prijalo joj je da trči. Trčati. Trčati.
A onda je stigla do manje pitome zone rasadnika, sve samo trnje i boce, sve je bilo gusto isprepleteno. Ne oklevajući, Sifera uroni u taj gustiš, znajući da je tamo niko neće slediti, Grane su je greble po licu, cepale joj odeću. Dok se probijala kroz jedan gust deo, ispustila je smotuljak sa kartama i na suprotnom kraju se pojavila bez njih.
Neka ih, pomisli ona. Ionako više ništa ne vrede.
Ipak je morala malo da se odmori. Teško dišući, boreći se za vazduh od iscrpljenosti, preskočila je mali potok koji je proticao ivicom rasadnika i spustila se na hladnu zelenu mahovinu. Niko je nije sledio. Bila je sama.
Pogledala je kroz vrhove drveća. Zlatna Onosova svetlost preplavljivala je nebo. Zvezde se više nisu videle. Noć je konačno prošla, a sa njom i noćna mora.
Ne, pomisli ona. Noćna mora upravo počinje.
Potresali su je talasi šoka i mučnine. Neobična tupost koja joj je vladala umom cele noći stala je da popušta. Posle mnogo časova mentalne isključenosti počinjala je ponovo da shvata ustrojstvo stvari, da spaja događaje i shvata njihovo značenje. Razmišljala je o kampusu u ruševinama, o plamenovima koji su se uzdizali iznad grada u daljini. Posvuda je bilo ludaka koji su naprosto lutali, svuda unaokolo vladao je haos, vršena su razaranja.
Balik. Onaj ružni osmeh na njegovom licu kada je pokušao da je ščepa. I izraz iznenađenja kada ga je udarila.
Danas sam ubila čoveka, pomisli Sifera zaprepašćeno i zbunjeno. Ja. Kako sam mogla da učinim tako nešto?
Počela je da se trese. Užasno sećanje joj je pržilo um: zvuk motke kada ga je udarila, način na koji je Balik posrnuo unazad, ostali udarci, krv, ugao pod kojim mu se iskrenula glava. Čovek sa kojim je radila godinu i po, strpljivo iskopavajući ruševine u Beklimotu, pao je poput ubijene zveri pod njenim smrtonosnim udarcima. A ona je zatim potpuno mirna stajala nad njim… zadovoljna što ga je sprečila da joj dalje dosađuje. To je možda bio najsablasniji deo cele epizode.
Onda Sifera reče sama sebi da ona nije ubila Balika, već samo ludaka unutar Balikovog tela, razrogačenog, sa jezikom koji je visio dok ju je hvatao i gnječio. Niti je ona, u stvari, bila Sifera kada je zavitlala motku, već Sifera-duh, Sifera-san, mesečar koji je koračao kroz užase zore.
Međutim, razum joj se sada vraćao. Skolili su je svi noćašnji događaji. Ne samo Balikova smrt… neće sebi dozvoliti da se oseća krivom zbog toga… već smrt cele civilizacije.
U daljini je čula glasove, tamo nazad u pravcu kampusa. Duboke, životinjske glasove, glasove onih čije su umove uništile Zvezde i koji nikada više neće biti potpune ličnosti. Potražila je palicu. I nju je izgubila tokom sumanutog bežanja kroz rasadnik? Ne. Ne, evo je. Sifera je ščepa i ustade.
Šuma kao da ju je pozivala. Ona se okrenu i pobeže u njene hladne, mračne gajeve.
Nastavila je da trči dok je snaga nije izdala.
Šta je drugo mogla da radi, već da nastavi da trči? Trči. Trči.
31.
Bilo je kasno po podne trećeg dana po pomračenju. Binaj je šepajući išao tihim seoskim putem koji je vodio ka Skloništu. Kretao se polako i oprezno, osvrćući se na sve strane. Na nebu su sijala tri sunca, a Zvezde su se već odavno vratile u vekovnu tminu. Međutim, svet se nepovratno izmenio za ova tri dana. Isto kao i Binaj.
Za mladoga astronoma ovo je bio prvi dan da mu se u potpunosti vratila moć rasuđivanja. Šta je radio prethodna dva dana, nije mu baš bilo sasvim jasno. Celo to razdoblje bilo je jednostavno zamućeno, određeno izlaženjem i zalaženjem Onosa i ostalih sunaca koja su s vremena na vreme lutala nebom. Da mu je neko kazao da je ovo bio četvrti, peti ili šesti dan od katastrofe, Binaj ne bi mogao da mu protivuslovi. Leđa su mu bila ranjava, leva noga sva u modricama, a duž lica su mu se protezale ogrebotine prekrivene ukorelom krvlju. Celo telo ga je bolelo, mada su onaj prvobitni bol zamenili dosadni bolovi nekoliko raznih vrsta koji su dolazili iz raznih delova njegovog tela.
Šta se to desilo? Gde se on to nalazio?
Setio se borbe u Opservatoriji. Želeo je da je zaboravi. Horda poludelih stanovnika grada provalila je vrata, zavijajući i urlajući… praćena šačicom Apostola u odorama, ali to su uglavnom bili obični ljudi, verovatno dobri, jednostavni, dosadni ljudi koji su ceo život provodili radeći dobre, jednostavne, dosadne stvari na kojima je počivala civilizacija. A sada je, iznenada, civilizacija prestala da dejstvuje i svi ti prijatni, obični ljudi preobrazili su se u tren oka u razjarene zveri.
Trenutak kada su nagrnuli unutra… bio je užasan. Porazbijali su kamere koje su upravo snimile neprocenjive podatke o pomračenju, istrgnuli su veliki solarskop iz krova Opservatorije, podizali terminale kompjutera visoko iznad glava, a zatim ih treskali o pod…
A Ator se poput kakvog poluboga izdigao iznad njih i naredio im da odu…! Uzalud, kao što je uzalud narediti okeanskoj plimi da se vrati.
Binaj se prisetio kako je preklinjao Atora da pođe s njim, da pobegnu dok su još možda imali izgleda. „Pusti me, mladiću!“ grmeo je Ator, koji ga najverovatnije nije ni prepoznao. „Sklonite ruke sa mene, gospodine!“ Binaj tada shvati ono što je već odavno trebalo da mu bude jasno, da je Ator poludeo i da je jedan mali deo Atorova uma koji je još funkcionisao kako treba, priželjkivao smrt. Ono što je ostalo od Atora izgubilo je svu volju da preživi… da nastavi život u novom, užasnom svetu varvarizma posle pomračenja. To je bila najtragičnija pojedinačna stvar od svih, pomisli Binaj: uništenje Atorove volje za životom, beznadežno predavanje velikog naučnika suočenog sa ovim civilizacijskim holokostom.