„Zvučiš mi u redu“, primeti ona. „Uzdrman, ali ne i…“
„Lud? Ali bio sam. Od trenutka kada sam se našao pod Zvezdama dok se nisam danas probudio. Tada su stvari konačno počele da se povezuju ponovo u mojoj glavi. Međutim, mislim da je većina ljudi prošla mnogo gore. Oni koji se nisu uopšte emocionalno pripremili, oni koji su jednostavno zurili u nebo i… bum!… sunaca više nije bilo, zasijale su Zvezde. Kao što reče tvoj ujak Širin, razni ljudi će različito reagovati; od onih koji će biti kratko vreme dezorijentisani do onih koji će potpuno i zauvek poludeti.“
Raista tiho primeti: „Širin je bio s tobom u Opservatoriji za vreme pomračenja, je li tako?“
„Jeste.“
„A posle?“
„Ne znam. Imao sam puno posla oko snimanja pomračenja. Nemam pojma šta se s njim dogodilo. Mislim da nije bio u blizini kada je rulja provalila unutra.“
Ovlaš se osmehnuvši, Raista reče: „Možda je umakao u pometnji koja je nastala. Ujak je takav… ponekad, kada se sprema nevolja, ume veoma brzo da trči. Ne bih volela da mu se nešto loše dogodilo.“
„Raista, nešto loše se dogodilo celom svetu. Možda je Ator bio u pravu: možda je bolje prepustiti se sudbini i dozvoliti da te odnese. Na taj način ne moraš da se suočiš sa posvemašnjim ludilom i hosom.“
„Ne smeš tako govoriti, Binaje.“
„Ne. Ne, ne smem.“ Prišao joj je s leđa i lagano je pomilovao po ramenima. Sagnuo se napred i nežno počeo nosem da je golica iza uveta… „Raista, šta ćemo sad?“
„Mislim da mogu da pogodim“, odvrati ona.
Uprkos svemu, morao je da se nasmeje. „Mislio sam posle toga.“
„Hajde da o tome brinemo posle“, odvrati ona.
32.
Teremon nikada nije mnogo boravio napolju. Smatrao je sebe pravim gradskim momkom. Trava, drveće, svež vazduh, nebo… nisu mu, u stvari, smetali, ali mu nisu ni bili baš naročito privlačni. Godinama se njegov život odvijao duž stranica strogo utvrđene trostrane urbane orbite, kruto se držeći poznate staze na čijem se jednom uglu nalazio njegov mali stan, na drugom kancelarija Hronike, a na tećem klub Šest sunaca.
A sada je, odjednom, postao žitelj šume.
Najčudnije je bilo to što mu se gotovo dopalo.
Ono što su stanovnici Saroa nazivali „šuma“ bilo je, u stvari, prilično veliko pošumljeno područje koje je počinjalo jugoistočno od samog grada i protezalo se otprilike desetak milja duž južne obale reke Sepitan. Nekada je ta šuma bila mnogo veća, nepregledna divljina koja se protezala po velikoj dijagonali sredinom provincije gotovo do mora, ali najveći deo je žrtvovan zbog poljoprivrede, a veliki preostali deo ispresecan je rezidencijalnim predgrađima; i univerzitet je pre nekih pedeset godina odgrizao dobar deo za svoj novi kampus. Pošto nisu želeli da ih proguta grad koji se dalje razvijao, univerzitet je počeo da se zalaže da ono što je od šume preostalo bude pretvoreno u park-rezervat. A pošto je u Sarou već godinama važilo pravilo da ono što univerzitet poželi to i dobije, poslednji potez stare divljine ostavljen je na miru.
I u njemu je Teremon sada živeo.
Prva dva dana prošla su dosta loše. Um mu je još napola bio zamagljen usled gledanja u Zvezde, tako da nije bio u stanju da napravi nikakav jasan plan. Najglavnije je bilo preživeti.
Grad je bio u plamenu… posvuda se osećao dim, vazduh je bio vreo, sa nekog uzvišenja čak su se mogli videti i plamenovi koji su igrali duž krovova… poći nazad ne bi uopšte bilo pametno. Po pomračenju, kada je haos u njegovom umu počeo pomalo da jenjava, jednostavno je nastavio nizbrdo od kampusa dok se nije našao na ulazu u šumu.
I mnogi drugi su učinili isto. Neki od njih su ličili na ljude sa univerziteta, drugi su najverovatnije preostali od rulje koja je došla da zgromi Opservatoriju one noći kada je nastupilo pomračenje, a ostali, nagađao je Teremon, bili su ljudi iz predgrađa koji su napustili svoje domove kada su počeli da izbijaju požari.
Sve koje je viđao izgledali su najmenje u istoj meri mentalno nesređeni kao i on. Mnogima je, izgleda, bilo mnogo gore… neki su se čak potpuno otkačili, uopšte nisu mogli da se uhvate ukoštac s onim što ih je snašlo.
Nisu obrazovali nikakve koherentne bande. Uglavnom su to bili usamljenici, koji su se kretali tajanstvenim, samo njima znanim putevima kroz šumu, ili u grupama od po dvoje do troje; u najvećoj skupini koju je video bilo ih je osam; sudeći po izgledu i odeći, svi su pripadali jednoj porodici.
Stašno je bilo sresti one stvarno lude: prazan pogled, otromboljene usne, opuštene vilice, prljava odeća. S naporom su napredovali preko šumskih proplanaka poput živih mrtvaca, razgovarali sami sa sobom, pevali, povremeno se spuštali na šake i kolena da iskopaju kakav busen koji bi onda žvakali. Bilo ih je posvuda. Ovo mesto ličilo je na neki ogroman azil za umobolne, pomisli Teremon. Verovatno je i ceo svet na to ličio.
Ljudi te vrste, oni na koje je dolazak Zvezda izvršio najjači uticaj, uglavnom su bili bezopasni, bar za druge. Um im je bio odveć oštećen da bi mogli postati nasilni, a koordinacija pokreta bila im je tako slaba da uopšte nisu bili sposobni za nasilje.
Ali bilo je i drugih koji baš i nisu bili tako ludi… koji su na prvi pogled izgledali sasvim normalni… ali koji su predstavljali vrlo ozbiljnu opasnost.
Ti su se, Teremon je ubrzo uočio, delili u dve kategorije. U prvu su spadali ljudi koji nikome nisu ništa nažao želeli da učine, ali koji su histerično bili opsednuti mogućnošću da se Tama i Zvezde mogu vratiti. To su bili oni koji su palili vatre.
Vrlo verovatno su to bili ljudi koji su pre katastrofe vodili uredan, sređen život… porodični ljudi, valjani radnici, prijatni, veseli susedi. Dok je Onos bio na nebu bili su savršeno mirni; ali onog trenutka kada bi glavno sunce počelo da tone ka zapadu i da se približava veče, preplavljivao bi ih strah od Tame i oni bi očajnički stali da se okreću unaokolo tražeći nešto što bi mogli da zapale. Bilo šta. Bilo šta. Dva do tri druga sunca mogla su i dalje da budu na nebu po Onosovom zalasku, ali svetlost ovih manjih sunaca, izgleda, nije bila dovoljna da umiri neverovatni strah od Tame koji su ovi ljudi osećali.
To su bili oni koji su spalili vlastiti grad. Oni koji su u očajanju palili knjige, novine, nameštaj, krovove kuća. Holokost u gradu ih je oterao u šumu i oni su sada i nju pokušavali da spale. Ali to je bilo malo teže. Šuma je bila gusta, bujna, gusti pokrov drveća napajalo je mnoštvo potoka koji su se ulivali u široku reku što je tekla njenom granicom. Kidanje i paljenje zelenih grana nije obezbeđivalo zadovoljavajući plamen. A tepih od palog drveća i lišća koji je prekrivao šumsko tlo bio je prilično natopljen tokom nedavnih kiša. Ono što je moglo da se upotrebi za vatru brzo je pokupljeno i poslužilo je za logorske vatre, koje nisu uzrokovale nijedan požar; krajem drugog dana takvi ostaci bili su već sasvim retki.
I tako su ljudi koji su palili vatre usled pretrpljenog šoka, našavši se u nepogodnim šumskim uslovima koji su ih sprečavali u njihovom naumu, za sada imali malo uspeha. Ipak su uspeli da zapale nekoliko povećih vatri u šumi, koje su se srećom same od sebe ugasile posle nekoliko časova pošto su potrošile svo gorivo u blizini. Međutim, ako nastupi nekoliko toplih, suvih dana, ovi ljudi bi mogli da zapale celo ovo mesto, kao što su već učinili sa Saroom.
Druga skupina ljudi koji nisu bili sasvim uravnoteženi i koji su lutali šumom činila se Teremonu opasnija. To su bili oni koji su se oslobodili svih društvenih stega. Banditi, huligani, ubice, psihopate, samoubice-manijaci: oni koji su se kretali poput isukanih oštrica duž tihih šumskih staza, napadajući kad god bi im se to prohtelo, uzimajući šta god bi im se svidelo, ubijajući svakoga ko bi imao tu nesreću da ih iznervira.