Ulovili su grabena… jednu od onih ružnih životinja dugačkog nosa i plavkastog krzna sa glatkim repom bez dlaka, koje su ponekad mogle da se vide kako njuškaju oko kanti za đubre u predgrađu po zalasku Onosa. Pa šta, trenutno nije mario za lepotu. Momci su nekako uspeli da je isteraju iz dnevnog skrovišta i sateraju jadno glupo stvorenje u ćorsokak u obližnjem tesnacu.
Dok ih je Teremon posmatrao s druge strane jezera, s gađenjem i zavišću, neumorno su je gonili gore-dole, gađajući je kamenjem. Bila je dosta hitra za jednog glupog strvinara, lako je menjala pravac u očajanju da izbegne napadače. Ali na kraju je usledio jedan srećan pogodak koji ju je na mestu ubio.
Pretpostavio je da će je proždrati na licu mesta. Međutim, u tom se trenutku iznad njih pojavila jedna dlakava, nesigurna prilika, na trenutak je zastala na obodu malog tesnaca, a onda počela da se spušta prema jezeru.
„Bežite! To je Garpik Trbosek!“ povika jedan od momka.
„Garpik! Garpik!“
Momci su se u trenu raštrkali, ostavivši mrtvog grabena.
Teremon je i dalje sve to posmatrao, ali se povukao dublje u senku na svojoj strani jezera. I on je poznavao tog Garpika, mada ne po imenu: bio je to jedan od najopasnijih žitelja šume, četvrtasti muškarac gotovo majmunske face, koji je od odeće nosio samo opasač sa čitavim nizom noževa. Ubijao je bez razloga, veseli psihopata, pravi grabljivac.
Garpik je izvesno vreme ostao da stoji na ulazu u kanjon, pevušeći sebi u bradu i milujući jedan od noževa. Izgleda da nije primećivao mrtvu životinju, ili nije mario. Možda je čekao da se momci vrate. Ali oni očigledno to nisu nameravali da učine, tako da je Garpik posle izesnog vremena, slegnuvši ramenima, nehajno odšetao u šumu, najverovatnije da potraži neku zabavu za svoje oružje.
Teremon je još dugo čekao kako bi se uverio da Garpik ne namerava da se vrati i nasrne na njega.
A onda… kada više nije mogao da gleda mrtvog grabena kako leži na tlu, gde su neko drugo ljudsko biće ili životinja grabljivica mogli iznenada da naiđu i ščepaju ga pre njega… pojurio je napred, obišao jezero, ščepao životinju i odneo je u svoje skrovište.
Bila je teška otprilike kao neko malo dete. Mogla mu je potrajati dva do tri obroka… možda i više, ako bi uspeo da obuzda glad i ako se meso ne ukvari suviše brzo.
U glavi mu se vrtelo od gladi. Nije se više ni sećao koliko je dana jeo samo voće i orahe. Koža mu se zategla preko mišića i kostiju; ono malo viška sala koje je imao odavno je utrošio i sada je trošio vlastitu snagu u borbi da preživi. Ali večeras će konačno uživati u maloj gozbi.
Pečeni graben! I to mije gozba! — pomisli on ogorčeno. A onda mu umom proleti druga jedna misao: budi zahvalan na malim milostima, Teremone.
Da vidimo… prvo treba zapaliti vatru…
Čime? Iza njegovog zaklona nalazio se ravan zid od kamenja sa dubokom poprečnom pukotinom u kojoj je rastao nekakav korov. Veliki deo je odavno uvenuo i osušio se, a više nije ni bio vlažan, jer je od poslednje kiše prošlo dosta vremena. Teremon se hitro uputi duž kamenog zida, čupajući požutele stabljike i lišće, praveći malu gomilu od slamastog materijala koja bi mogla lako da uhvati vatru.
Sada još malo suvih grančica. Njih je bilo teže pronaći, ali on je ipak stao da pretražuje šumsko tlo, tražeći uvele grmove ili bar one na kojima je mogao da nađe sasušene grančice. Popodne je već dobro odmaklo kada je uspeo da sakupi dovoljno materijala da potpali vatru: Dovim se izgubio sa neba, a Trej i Patru, koji su bili nisko na obzorju dok su momci lovili grabena, stigli su do sredine, nalik na par sjajnih očiju koje posmatraju sažaljenja vredne događaje na Kalgašu, sa velike visine.
Teremon je veoma pažljivo poređao drva za potpalu iznad osušenog korova, praveći kostur kakav je zamišljao da bi napravio čovek koji je navikao da živi u prirodi: velike grančice spolja tanje unakrst po sredini. Uz izvesne teškoće uspeo je da natakne grabena na ražanj koji je napravio od oštrog, dosta pravog štapa, i postavio ga malo iznad naslaganih grana.
Do sada je sve dobro išlo. Sada je samo nedostajala jedna sitnica.
Vatra!
Namerno nije razmišljao o tom problemu dok je skupljao građu za potpalu, nadajući se da će se on nekako sam rešiti, ne zahtevajući njegovo učešće. Ali sada se morao s njim suočiti. Bila mu je potrebna varnica. Stari dečački trik iz knjiga, po kome je dovoljno samo protrljati dva štapa jedan o drugi, bio je, Teremon je bio ubeđen u to, samo mit. Čitao je da su neka primitivna plemena nekada palila vatru vrteći štap oslonjen o udubljenje u dasci, ali je podozrevao da to nije bilo nimalo lako izvesti, da je trebalo najmanje sat strpljivo vrteti štap da bi bilo šta počelo da se dešava. I u svakom slučaju, najverovatnije je trebalo da te u tu veštinu uputi kakav starac iz plemena još u dečačkom dobu, ili nešto slično, ili nećeš uspeti.
Ali ako bi upotrebio dva kamena… da li je bilo moguće izazvati varnicu udarajući jedan o drugi?
I u to je sumnjao. Ali mogao bi da proba, pomisli on. Ništa drugo mu nije padalo na pamet. U blizini je ležao široki, ravni kamen i posle kraćeg traženja pronašao je još jedan manji, trouglasti, koji mu je dobro legao u šaku. Čučnuo je pored svog malog ognjišta i počeo metodično da udara onaj ravni zašiljenim.
Ništa osobito nije se dogodilo.
Počelo je da ga obuzima beznađe. Odrastao sam muškarac, pomisli on, umem da čitam i pišem, umem da vozim kola, pa čak i da se, manje-više, služim kompjuterom. Mogu za dva sata da napišem rubriku za novine koju će svi u Sarou želeti da pročitaju, i mogu to da radim iz dana u dan, dvadeset godina. Ali ne umem da upalim vatru u divljini.
S druge, pak, strane neću jesti tog grabena sirovog, osim ako baš ne budem morao. Neću. Neću. Ne. Ne. Ne!
Počeo je ponovo da udara, udara, udara, bio je besan.
Stvorite varnicu, prokleti da ste! Zapalite! Razgorite! Skuvajte mi ovu smešnu, patetičnu životinju!
Ponovo. Ponovo. Ponovo.
„Šta to radite, gospodine?“ začu odjednom nečiji neprijateljski glas koji mu je dopro iza desnog ramena.
Teremon podiže pogled, iznenađen, pometen. Prvo pravilo preživljavanja u šumi glasilo je: nikada ne sme ništa toliko da ti zaokupi pažnju da ne primetiš strance koji ti se prikradaju.
Bila su petorica. Muškarci, otprilike njegovih godina. Bili su odrpani kao i svi ostali žitelji šume. Nisu izgledali mnogo ludi, poput ljudi koje je sretao ovih dna: pogled im nije bio staklast, niti usne otromboljene, već im je izraz lica bio smrknut, videlo se da su umorni, ali i odlučni. Od oružja su imali samo toljage; međutim, delovali su neprijateljski raspoloženi.
Pet na jednoga. Pa dobro, pomisli on, uzmite prokletog grabena i dabogda se zadavili. Nije bio toliko lud da započne tuču.
„Pitao sam: 'Šta to radite, gospodine?'“ ponovi prvi, još ledenijim glasom nego malopre.
Teremon je sevao očima. „A šta mislite da radim? Pokušavam da zapalim vatru.“
„To smo i mislili.“
Stranac koraknu napred. Pažljivo, namerno, on nogom rasturi Teremonovu gomilicu granja. S mukom sakupljeno drvo za potpalu razlete se na sve strane, a graben nataknut na ražanj pade na zemlju.
„Hej, stanite malo…!“
„Nikakve vatre ne želimo ovde, gospodine. To je zakon.“ Otresito, čvrsto, jasno. „Zabranjeno je posedovati bilo šta čime se može zapaliti vatra. Ova drva je trebalo da posluže za potpalu. To je očigledno. A pored toga vi ste već priznali krivicu.“
„Krivicu?“ ponovi Teremon neverujući svojim ušima.
„Rekli ste da palite vatru. Ovo kamenje mi liči na opremu za paljenje vatre, je li tako? Zakon je tu jasan. Zabranjeno.“