Na znak svoga vođe, još dvojica istupiše. Jedan zgrabi Teremona oko vrata i grudi otpozadi, a drugi mu oduze kamenje i zavitla ga u potok. Obluci pljusnuše u vodu i nestadoše. Dok ih je posmatrao kako tonu, Teremon mora da se osećao isto kao što je zamišljao da se Binaj osećao videvši kako mu rulja razbija teleskop.
„Pu-sti-te me…“ Promrmlja Teremon, otimajući se.
„Pustite ga“, reče vođa. On ponovo stade da gazi Teremonovo ognjište, drobeći komadiće slame i stabljika u prah. „Paljenje vatri više nije dozvoljeno“, reče on Teremonu. „Dosta nam je požara za vjeke vjekova. Ne smemo dozvoliti više da se pale vatre zbog rizika, patnje, štete, zar to ne znate? Ako ponovo pokušate da zapalite vatru, vratićemo se i razbiti vam glavu o nju, čujete li me?“
„Vatra je ta koja je uništila svet“, javi se jedan od ostalih.
„Vatra koja nas je izvukla iz naših kuća.“
„Vatra je neprijatelj. Vatra je zabranjena. Vatra je zlo.“
Teremon je zurio u njih. Vatra zlo? Vatra zabranjena?
Znači, ipak su bili ludi!
„Kazna za prvi pokušaj paljenja vatre“, poče onaj prvi, „jeste globa. Platićete ovom životinjom ovde. Neka vam je to nauk da ne ugrožavate živote nedužnih ljudi. Uzmi je, Listigone. To će mu biti dobra lekcija. Drugi put kada ovaj momak nešto ulovi setiće se da ne sme ni pokušati da zaziva neprijatelja samo zato što mu se zgotovljeno meso.“
„Ne!“ Zavika Teremon upola glasa, kada se Listigon sagnuo da pokupi grabena. „To je moje, vi imbecili! Moje! Moje!
Divlje je pojurio na njih, zaboravivši na oprez iz očajanja i osujećenosti.
Neko ga je snažno udario u stomak. Ostao je bez daha, zastao, presamitio se, uhvativši se rukama za stomak; zatim ga je neko drugi udario otpozadi, u podnožje kičme, tako da umalo nije pao na nos. Međutim, ovog puta je oštro trgnuo lakat unazad i sa zadovoljstvom osetio da je pogodio cilj, što mu je potvrdio i bolni jauk.
I ranije je znao da se potuče, ali to je bilo davno, stvarno davno. I nikada se nije tukao sam protiv petorice. Ali više nije bilo uzmaka. Morao je ostati na nogama i nastaviti da se povlači dok se ne nađe leđima okrenut kamenom zidu, tako da bar niko neće moći da ga zgrabi otpozdai. A zatim mu preostaje da pokuša da ih zadrži na odstojanju, šutirajući ih i udarajući, a ako bude potrebno i grizući i urlajući dok ga ne ostave na miru.
Jedan glas duboko u njemu reče: Potpuno su ludi. Najverovatnije te neće pustiti dok te namrtvo ne isprebijaju.
Sada više ništa nije mogao da učini. Osim da pokuša da ih drži na odstojanju.
Pognuo je glavu i počeo da udara što je jače mogao, dok se istovremeno uporno povlačio prema zidu. Okupili su se oko njega, udarajući ga sa svih strana. Ali još je bio na nogama. Njihova brojna nadmoć nije predstavljala odlučujući činilac, kao što se nadao. U ovom ograničenom prostoru nisu mogla sva petorica odjednom da krenu na njega i Teremon je umeo da iskoristi zbrku, tako što je udarao na sve strane i kretao se što je najbrže mogao, dok su se oni muvali unaokolo, pokušavajući da izbegnu jedan drugoga.
I pored toga znao je da neće moći još dugo. Usna mu je bila rasečena, jedno oko je počelo da mu se naduvava i ponestajalo mu je daha. Još jedan dobar udarac i naći će se na tlu. Jednu je ruku držao ispred lica, a drugom udarao, nastavljajući da se povlači ka zaklonu kamenog zida. Šutnuo je nekoga. Usledili su jauk i psovka. Neko mu je uzvratio istom merom. Teremona je udarac pogodio u butinu tako da se okrenuo, škrgućući zubima od bola.
Zaneo se. Očajnički se borio da dođe do vazduha. Gotovo ništa više nije video, tako da nije znao šta se događa. Sada su bili svuda oko njega, pesnice su ga pogađale sa svih strana. Neće uspeti da stigne do zida. Neće još dugo moći da ostane na nogama. Pašće, a oni će ga izgaziti i on će umreti…
Umreti…
A onda je postao svestan neke pometnje unutar pometnje: čuli su se neki novi povici, pristigli su neki novi ljudi, gomila novih prilika. Odlično, pomisli on. Nova gomila ludaka pridružuje se zabavi. Možda bih nekako mogao da se izvučem dok se sve ovo događa…
„Prestanite, u ime Vatrogasne Patrole!“ Povika jedan ženski glas, jasan, zvonak, zapovednički. „To je naređenje! Prestanite, svi! Sklonite se od njega! Smesta!“
Teremon je treptao i trljao čelo. Osvrnuo se unaokolo zamagljenog pogleda.
Na čistinu je pristiglo još četvoro ljudi. Delovali su sveže i uredno i na sebi su imali čistu odeću. Oko vratova su im bile vezane zelene marame. Nosili su pištolje na iglu.
Žena… izgleda da je ona bila zapovednik… napravi jedan brz zapovednički pokret oružjem koje je držala i petorica koji su napali Teremona udaljiše se od njega i poslušno stadoše pred nju. Strogo je sevala očima na njih.
Teremon se s nevericom zagleda u nju.
„Šta se to ovde dešava?“ upita ona vođu one petorice čeličnim glasom.
„Hteo je da zapali vatru… pokušavao je… hteo je da ispeče jednu životinju, ali mi smo naišli…“
„U redu. Ne vidim ovde nikakvu vatru. Zakon nije narušen. Brišite.“
Čovek klimnu. Posegnuo je za grabenom.
„Hej! To pripada meni“, promuklo izgovori Teremon.
„Ne“, javi se drugi. „Moramo ti je oduzeti. Kažnjavamo te za kršenje zakona o vatri.“
„Ja ću odlučiti o kazni“, umeša se žena. „Ostavite životinju, i brišite! Brišite!“
„Ali…“
„Brišite ili ću ja vas tužiti Altinolu. Marš! Marš!“
Ona petorica se pokunjeno udaljiše. Teremon je i dalje zurio u nju.
Žena sa zelenom maramom oko vrata mu priđe.
„Izgleda da sam stigla u poslednjem trenutku, je li tako, Teremone?“
„Sifera“, izgovori on zapanjeno. „Sifera!“
37.
Imao je modrice na hiljadu mesta. Nije bio siguran ni u kakvom su mu stanju kosti. Jedno oko mu je praktično bilo zatvoreno. Ali činilo mu se da će preživeti. Seo je, oslonivši se o kameni zid, čekajući da bol malo umine i da mu se razbistri pred očima.
Sifera reče: „U štabu imamo malo jonglorške rakije. Mislim da ti mogu odobriti malo. Iz medicinskih razloga, razume se.“
„Rakija? Štab? Kakav štab? O čemu to govoriš, Sifera? Jesi li ti uopšte stvarno ovde?“
„Misliš da ti se samo priviđam?“ Ona se nasmeja i blago mu zari nokte u mišicu. „Šta misliš, da li ti se i ovo priviđa?“
On se trgnu. „Polako. Prilično sam osetljiv baš na tom mestu. Kao i po celom telu, u ovom trenutku… Pala si s neba, je li tako?“
„Bila sam u patroli, na prolasku kroz šumu, pa smo čuli neko komešanje. Došli smo da izvidimo. Nisam imala pojma da si ti umešan dok te nisam ugledala. Pokušavamo nekako u okolini da uspostavimo red.“
„Mi?“
„Vatrogasna patrola. Ona ti je nešto kao nova lokalna vlast; ništa bliže tome ne postoji. Štab se nalazi u univerzitetskom Skloništu, a vođa je čovek po imenu Altinol koji je ranije bio nekakav izvršni direktor u nekoj kompaniji. Ja sam jedan od njegovih oficira. Borimo se protiv zločina, zaista, i uspeli smo da raširimo glas kako se korišćenje vatre mora kontrolisati i da samo članovi Vatrogasne Patrole imaju pravo da…“
Teremon podiže šaku. „Stani, Sifera. Uspori malo, molim te? Hoćeš da kažeš da su ljudi sa Univerziteta koji su bili u Skloništu obrazovali grupu za borbu protiv zločina? Idu unaokolo i gase vatre? Kako je to moguće? Širin mi je kazao da su svi oni napustili Sklonište i krenuli ka jugu na neki sastanak u nacionalni park Amgando.“
„Širin. Je li on ovde?“
„Bio je. Sada je na putu za Amgando. Ja… odlučio sam da još malo ostanem ovde.“ Kako je mogao sada da joj kaže da je ostao zbog minimalnih izgleda da će uspeti nju da pronađe.
Sifera klimnu. „Širin ti je rekao istinu. Svi ljudi sa Univerziteta napustili su Sklonište dan po pomračenju. Pretpostavljam da su do sada već stigli u Amgando… nisam ništa čula o njima. Ostavili su Sklonište širom otvoreno, pa su ga Altinol i njegova družina zauzeli. Vatrogasna Patrola ima petnaest, dvadeset članova i svi su u prilično dobrom stanju, mentalno. Uspeli su da uspostave vlast nad otprilike pola šume, i nad pojedinim teritorijama koje okružuju grad, a u kojima ljudi još žive.“