Gotovo ne obraćajući pažnju na njega, Mera zauzvrat uhvati za ruku jednu od devojaka u prolazu, mačkastu ženu s očima boje dima; nju je dobro poznavao. „Pehar vazdušnog kapetana Julana gotovo je potpuno prazan, Kajra“, ljutito se brecnu Mera. „Treba da paziš da bude pun! Ako ti ne možeš da obavljaš svoj posao, devojko, u Ebou Daru ima mnogo onih koje to mogu!“ Kajra, nekoliko godina starija od Mere, podsmešljivo joj se nakloni. I namršti se na Meta. Pre nego što je Kajra uspela ponovo da se uspravi, Mera se okrenu da dočepa dečaka koji je prolazio pažljivo održavajući ravnotežu s poslužavnikom prepunim prljavih sudova. „Prekini da se razvlačiš, Rose!“, odrezala je. „Ovde ima posla koji mora da se završi. Završi ga, ili ću te izbaciti da radiš u štalama, a to ti se ni najmanje neće dopasti, obećavam ti!“
Miađi brat Meri pokaza zube. „Ne mogu da dočekam proleće pa da se vratim radu na brodovima“, nadureno je progunđao. „Nakrivo si nasađena još otkad se Frijela udala, samo zato što je ona mlađa od tebe, a tebe još niko nije zaprosio.“
Ona zamahnu da ga udari u glavu, ali on se lako izmaknu, mada su nagomilani tanjiri i pehari začangrljali i zamalo pali. „Što ne odeš da prikačiš svoje podsuknje na ribarskom doku?“, povikao je, odskakutavši pre nego što je stigla ponovo da ga pljusne.
Met uzdahnu kada je konačno obratila pažnju na njega. Za prikačinjanje podsukanja ranije nije čuo, ali po izrazu Merinog lica, mogao je da nasluti.
Trebalo je da joj para izbija na uši. „Ako hoćeš da jedeš, moraćeš da dođeš kasnije. Ili možeš da čekaš, ako ti se tako dopada. Nemam pojma koliko če još proći pre nego što budu mogle da te usluže.“
Zlobno se osmehnula. Niko ne bi izabrao da čeka u toj trpezariji. Seanšani su bili zauzeli svako sedište, a još Seanšana stajalo je sa strane, sasvim dovoljno njih da su služavke u keceljama morale pažljivo da vrludaju noseći poslužavnike s hranom i pićem. Kajra je upravo punila pehar niskom, tamnoputom čoveku, časteći ga istim osmesima kakve je nekada upućivala Metu. Nije znao zbog čega se sad kostreši na njega, ali u ovom trenutku u njegovom životu bilo je i previše žena s kojima je morao izlaziti na kraj. Uostalom, šta je to kapetan vazduha? Moraće to da otkrije. Kasnije.
„Pričekaću u kuhinji“, odgovorio je Meri. „Hoću da kažem Enidi koliko mi je nedostajalo njeno kuvanje.“
Ona zausti da se pobuni, ali jedna Seanšanka podiže glas zahtevajući još vina. Pretećeg pogleda, u plavo-zelenom oklopu, držeći pod rukom kalpak s dve perjanice, zahtevala je da joj se pehar napuni baš tog trenutka. Činilo se da su sve služavke zauzete, pa se Mera još jednom namršti na njega i požuri, pokušavajući da se prijatno osmehne. Samo što joj to baš i nije polazilo za rukom. Raširivši ruke i oslonovši se na svoj štap za hodanje, Met se kitnjasto nakloni njenim leđima.
Primamljivi mirisi su se mešali sa slatkastim duvanskim dimom iz trpezarije i potpuno ispunjavali kuhinju: pržena riba, sveže pečen hleb, meso koje cvrči na ražnju. Prostorija je bila vrela od gvozdenih štednjaka i pećnica, kao i od vatre iz duge, ciglom ozidane furune, a šest oznojenih žena i trojica dečaka-sudopera žurili su po naređenju glavne kuvarice. Noseći snežnobelu kecelju kao da je oznaka nekog čina i mašući varjačom duge drške, kao prava vladarka svoje oblasti, Enida je bila najokruglija žena koju je Met ikada video. Čak i kad bi to poželeo, mislio je da je ne bi mogao obujmiti rukama. Smesta ga je prepoznala, a prepredan osmeh pojavi joj se na širokom maslinastom licu.
„Znači, otkrio si da sam bila u pravu“, rekla je, uperivši varjaču u njega. „Stisnuo si pogrešnu lubenicu, a ispostavilo se da je ta lubenica, u stvari, prerušena bodeljka, a da si ti samo jedna punačka ribica.“ Zabacivši glavu, zatresla se od smeha.
Met se osmehnu na silu. Krvi mu i krvavog mu pepela! Stvarno svi znaju! Moraću da se izgubim iz ovog krvavog grada, smrknuto je pomislio, ili ću ostatak života provesti slušajući ih kako mi se podsmevaju!
Odjednom mu se njegovi strahovi u vezi sa zlatom učiniše budalastim. Činilo se da siva kamena ploča pred štednjacima čvrsto stoji na mestu, ni najmanje se ne razlikujući od ostalih u kuhinji. Nije bilo moguće podići je ako ne znate kako. Lopin i Nerim rekli bi mu da je ijedan novčić nestao između njihovih poseta. Gazdarica Anan najverovatnije bi ne samo pronašla, nego i odrala prekršioca kada bi se iko usudio da pokuša krađu u njenoj gostionici. Mora da nastavi svojim putem. Možda će Aludrina snaga volje biti slabija u ovo doba. Možda će mu dati i doručak. Iskrao se iz palate pre nego što je stigao da jede.
Tako je, da ne bi izazvao sumnje svojom posetom, ispričao Enidi koliko je uživao u njenoj ribi na gradelama, koliko je bila ukusnija od one koja se služila u Tarezinskoj palati, a da nije ni za dlaku morao da preteruje. Enida je stvarno bila čudo. Žena je i bukvalno sijala, i na njegovo iznenađenje, izvadi jednu taman pečenu ribu i spusti je na poslužavnik, samo za njega. Neko u trpezariji će pričekati, rekla mu je, postavivši mu poslužavnik na kraj dugog radnog stola u kuhinji. Jedan zamah njene varjače prizvao je punačkog dečaka-suđoperu, koji donese stoličicu.
Posmatrajući zlatnu pokoricu na ribi, osetio je kako mu udara voda na usta. Aludra verovatno ne bi bila ništa podložnija sada nego bilo kad u drugo vreme. A ako bi se razjarila što je uznemirava tako rano ujutro, možda mu ne bi ni dala doručak. Stomak mu glasno zakrča. Okačivši ogrtač na kuku pored vrata ka štalskom dvorištu, i naslonivši motku pored, gurnu svoj šešir pod stoličicu i povuče čipku unazad da mu ne bi pala na poslužavnik.
Kada je gazdarica Anan prošla kroz vrata ka štalskom dvorištu, smičući svoj ogrtač i otresajući kišne kapi na pod, malo šta je bilo preostalo osim pikantnog ukusa na njegovom jeziku i tankih belih koščica na poslužavniku. Naučio je da uživa u velikom broju čudnih stvari otkako je došao u Ebou Dar, ali je ostavio oči da pilje u njega. Te stvari su bile sve na jednoj strani riblje glave!
Dok je brisao usta lanenom salvetom, još jedna žena ušunjala se za gazdaricom Anan. Brzo je zatvorila vrata za sobom, zadržavajući vlažni ogrtač s kapuljačom duboko navučenom. Ustajući, on primeti lice ispod kapuljače i gotovo prevrnu stoličicu. Mislio je da je to uspeo da prikrije tako što je pokleknuo da ih pozdravi, ali u glavi mu se sve vrtelo.
„Dobro je da si ovde, moj lorde“, brzo reče gazdarica Anan, dodajući svoj ogrtač jednom od dečaka. „U suprotnom, morala bih da pošaljem po tebe. Enida, molim te, isprazni kuhinju i pripazi na vrata. Moram nasamo da porazgovaram s mladim lordom.“
Kuvarica hitro istera mlađe kuvarice i dečake-sudopere napolje, u štalsko dvorište, pa i pored njihovog gunđanja zbog kiše i zvocanja da će hrana izgoreti, bilo je jasno da su naviknuti da se Enida ovako ponaša. Ona sama nije ni pogledala u gazdaricu Anan niti u njenu pratilju pre nego što je požurila kroz vrata ka trpezariji, držeći svoju dugačku varjaču poput mača.
„Kakvo iznenađenje“, reče Džolina Maza zbacujući kapuljaču. Njena tamna vunena haljina, s dubokim izrezom po mesnoj modi, visila je s nje, a bila je iznošena i odrpana. Međutim, po njenom bezbrižnom ponašanju, niko ne bi pomislio da je to tako. „Kada mi je gazdarica Anan rekla kako poznaje čoveka koji bi me mogao povesti sa sobom kada bude napuštao Ebou Dar, nikada mi nije palo na pamet da si to ti.“ Lepuškasta smeđooka imala je osmeh koji je bio topao gotovo koliko i Kajrin. I bezvremeno lice koje je na sva usta oglašavalo jednu Aes Sedai. Dok su desetine Seanšana bile s druge strane vrata koja je čuvala kuvarica s varjačom.