Na okruglom mermernom postolju na sredini trga stajala je statua Sejvion Amare, visoka dva hvata i ponosna u krznom optočenoj mermernoj odeždi, s raskošnim mermernim lancima oko vrata - oznakom njenog položaja. Mermerno lice bilo joj je ukočeno ispod mermernih dragulja na dijademi prve savetnice, a desnom rukom čvrsto je držala balčak mermernog mača, čiji se vrh odmarao između njenih stopala u papučicama, dok je na podignutoj levoj ruci prst upozorenja pokazivao ka kapiji Tira, oko tri četvrtine milje odatle. Far Mading zavisio je od trgovaca iz Tira i Ilijana i Kaemlina, ali Visoki savet bio je uvek na oprezu prema strancima i njihovim izopačenim tuđinskim običajima. Jedan ulični stražar s čeličnom kapom, u kožnom kaputu opšivenom četvrtastim metalnim pločama i sa zlatnom rukom na levom ramenu stajao je ispod statue, dugačkom gipkom šibom rasterujući crnokrile sive golubove. Sejvion Amara bila je jedna od tri najpoštovanije žene u istoriji Far Madinga, mada je, dalje od obala jezera, to malo kome bilo poznato. Dvojica iz tog grada bila su pomenuta u svakoj istoriji sveta; mada se grad, kada je jedan rođen u njemu, zvao Aren Mador, a Fel Morejna kad se rodio drugi, Far Mading se grozničavo trudio da zaboravi i Raolina Protivmračnog i Jurijana Kamenolukog. Na neki način, ova dvojica su i bila razlog zbog kog se Rand obreo u Far Madingu.
Dok je prolazio, nekoliko ljudi na Amari pogledalo je ka njemu, ali se niko nije dvaput obazro. Zbog njegovih plavih očiju i kose podsečene do ramena, bilo je dovoljno jasno da je stranac. Ovdašnji muškarci imali su kosu ponekad dugu sve do pojasa, ili uvezanu ili pričvršćenu kopčom na potiljku. Mada, njegova smeđa vuna bila je neupadljiva, ništa bolja od onoga što bi nosio umereno uspešan trgovac, a nije bio ni jedini bez ogrtača, i pored jezerskih vetrova. Većina ostalih bili su Kandorci s račvastim bradama, ili iz Arafela, sa zvončićima na pletenicama, ili Saladejci orlovskog nosa - muškarci i žene koji su ovakvo vreme smatrali blagim u poređenju sa zimom u Krajinama, mada ništa na njemu nije govorilo da i sam nije iz Krajina. Što se njega ticalo, on je jednostavno odbijao da ga zima dotiče, nije obraćao pažnju na nju, kao što ne bi mario ni za zujanje muve. Ogrtač bi mu mogao zasmetati, ako bude imao prilike da dela.
Za promenu, čak ni visinom nije privlačio pažnju. U Far Madingu bilo je podosta visokih muškaraca, a neki od njih bili su i meštani. Sam Mejnil Rohajd bio je niži od Randa samo za šaku ili čak manje. Rand se držao prilično iza tog čoveka, puštajući ljude i nosiljke da se uguraju između njih, ponekad čak potpuno da mu skriju plen. S kosom obojenom biljkama koje mu je Ninaeva obezbedila, sumnjao je da bi ga Aša’man izdajnik prepoznao čak i kad bi se okrenuo. Što se njega ticalo, nije bio zabrinut da će izgubiti Rohajda. Većina meštana beše u odeći sumornih boja, s nešto šarenijim vezom na grudima i ramenima i možda ukrašenom kopčom za kosu, ako su bili uspešniji, dok su strani trgovci više voleli ozbiljniju, neupadljiviju odeću, kako ne bi delovali suviše imućno, a njihovi stražari i vozači odevali su se u grubu vunu. Rohajdov jarkocrveni svileni kaputić padao je u oči. Grabio je preko trga kao da je kralj, jedne ruke lako naslonjene na balčak mača, dok je krznom opšiven ogrtač lepršao za njim na vetru. Bio je budala. Taj ogrtač koji je lepršao, kao i mač, privlačili su poglede. Njegovi uvošteni i uvijeni brkovi svrstavali su ga među Muranđane, koji bi trebalo da drhte od hladnoće kao sva normalna ljudska bića, a taj mač ... Uobraženi gusan, budala.
Ti si budala, kad si došao na ovo mesto, divlje je u njegovoj glavi soptao Lijus Terin. Ludilo! Ludilo! Moramo da pobegnemo. Moramo!
Ne obraćajući pažnju na glas, Rand bolje navuče svoje pripijene rukavice, pa nastavi ujednačenim korakom za Rohajdom. Veliki broj uličnih stražara na trgu posmatrao je tog čoveka. Stranci su se smatrali izazivačima nevolja usijanim glavama, a Muranđani su bili na glasu kao naprasiti. Stranac s mačem je uvek privlačio pažnju stražara. Randu je bilo drago što je bio odlučio da svoj ostavi u gostionici, s Min. Osećao ju je ugneždenu u malom mozgu jače nego Elejnu ili Avijendu ili Alanu. Ovih drugih jedva da je bio svestan. Min kao da je bila živa u njemu.
Dok je Rohajd napuštao Amaru, žureći dublje u grad, jata golubova dizala su se s krovova, ali umesto da se nepogrešivo vinu prema nebu, ptice su se sudarale, a neke su se, lepršajući krilima, prevrtale u vazduhu i padale na pločnik. Ljudi su soptali, uključujući i ulične stražare, koji su trenutak ranije tako napeto piljili u Rohajda. Čovek se nije okrenuo da pogleda, ali i da ih je video ne bi bilo bitno. Znao je da je Rand u gradu iako nije video uticaj ta’verena, inače ne bi bio ovde.
Prateći Rohajda u Ulicu uživanja - što su u stvari bile dve široke, prave ulice razdvojene ravnomernim nizom drveća sive kore, bez lišća - Rand se osmehnu. Rohajd i njegovi prijatelji verovatno su smatrali da su veoma pametni. Možda su našli kartu severnih Ravnica Maredo, okrenutu naglavačke u pregradi u Kamenu Tira, ili knjigu o gradovima na jugu stavljenu na pogrešnu policu u biblioteci palate Aesdejšer u Čačinu, ili neki od drugih nagoveštaja koje je ostavio za sobom. Sitne greške kakve bi napravio čovek koji se žuri, ali su dve ili tri zajedno tvorile strelu koja je upirala na Far Mading. Rohajd i ostali brzo su to uočili, brže nego što je očekivao, ili su imali pomoć da im ukaže na to, Kako god bilo, to sad nije bilo važno.
Nije bio siguran zbog čega je Muranđanin došao pre ostalih, ali znao je da će mu se pridružiti, Torval i Dašiva, Gedvin i Kismen, da bi pokušali da završe ono što su zabrljali u Kairhijenu. Šteta što niko od Izgubljenih nije bio toliko budalast da dođe ovamo, za njim. Jednostavno će poslati nekog drugog. Želeo je da ubije Rohajda pre nego što ostali pristignu, ako bude mogao. Čak i ovde, gde su svi bili na ravnoj nozi, bilo je najbolje ne igrati se glavom previše. Dva dana se Rohajd u Far Madingu otvoreno raspitivao o visokom crvenokosom muškarcu, šepureći se kao da nema nikakvih briga na svetu. Taj čovek je video mnoge koji su manje ili više odgovarali njegovom opisu, ali on je još uvek sebe smatrao lovcem a ne lovinom.
Doveo si nas ovamo da umremo!, zajauka Lijus Terin. Biti ovde jednako je loše kao i smrt!
Rand se neprijatno strese. Slagao se s glasom u vezi s ovim poslednjim. Biće mu drago koliko i Lijusu Terinu da ode odavde. Ali ponekad se jedino moglo birati između lošeg i goreg. Rohajd je bio pred njim, gotovo nadohvat ruke. To je bilo sve što je sada bilo bitno.
Sive kamene radnje i krčme u Ulici uživanja menjale su se kako je Rand zalazio dalje od pijace Amara. Umesto limara dođoše filigranari, a onda filigranare zameniše zlatari. Krojačice i krojači izlagali su vezenu svilu i brokat umesto vunenih tkanina. Kočije koje su jurile pločnicima sada su imale lakirane grbove na vratima i po četiri ili šest konja slične veličine i boje, a bilo je i više jahača na prvoklasnim tairenskim ždrepcima ili jednako dobrim životinjama. Nosiljke, s nosačima u trku, postale su česte gotovo koliko i pešaci, a među pešacima su vlasnici radnji u kaputima ili haljinama gusto vezenim preko grudi i ramena bili u manjini naspram onih u livrejama šarenim koliko i one nosača nosiljki. Vrlo često su kopče za kosu muškaraca krasili parčići obojenog stakla, a ponekad i biseri ili vredniji dragulji, mada je malo muškaraca čije su žene mogle da priušte dragulje išlo pešice. Samo je hladan vetar bio isti, i on i ulični stražari koji su kružili u trojkama, očima tražeći neprilike. Nije ih bilo tako mnogo kao na pijacama za strance, ali čim bi se jedna patrola izgubila iz vida, pojavila bi se druga, a gde god se neka ulica šira od običnog prolaza ukrštala sa Ulicom uživanja, stajala je kamena osmatračnica s dva stažara u podnožju, za slučaj da čovek na vrhu primeti neku nevolju. U Far Madingu su veoma pazili na očuvanje mira.