Randu se vilica ukoči kada je video bivšu damane. Ninaeva je tvrdila da je žena uporno tražila da pođe s njima, ali on nekako nije verovao da iko može išta „uporno da traži“ od Ninaeve. Ona je, zbog nekih tajnih razloga, želela da Alivija krene s njima. Čudno se ponašala, kao da se trudi koliko god može da postane Aes Sedai, još otkada se vratio s njom pošto je napustio Elejnu. Sve tri žene usvojile su haljine visokih okovratnka kakve su se nosile u Far Madingu, gusto prekrivene vezom s motivom ptica i cveća na prednjem delu i ramenima, sve do brade, mada je Ninaeva povremeno gunđala zbog njih. Nema sumnje, njoj bi više odgovarala prosta vunena haljina iz Dve Reke nego ovdašnje, mekše tkanine. S druge strane, kao da joj crvena tačka ki’saina na čelu nije bila dovoljna da privuče svaki pogled, bila se nakitila draguljima kao da ide na kraljevski prijem - jednim tankim zlatnim pojasom i dugom ogrlicom i bezbrojnim narukvicama, od kojih su sve sem jedne bile ukrašene jasnoplavim safirima i nekim uglačanim zelenim kamenjem koje nije poznavao, a na svakom prstu desne ruke imala je po jedan prsten koji im je odgovarao. Njen prsten Velike zmije bio je nekuda sklonjen kako ne bi privlačio pažnju, ali ostatak je privlačio deset puta više. Mnogi ljudi ne bi prepoznali prsten Aes Sedai na prvi pogled, ali svako je mogao da vidi novac u tom nakitu.
Rand se nakašlja i pognu glavu. „Suprugo, treba da porazgovaram s tobom tamo gore“, rekao je, setivši se u poslednjem trenutku da doda: „Ako ti to odgovara.“ Nije mogao drugačije da joj kaže koliko je to hitno, ne ako je želeo da održi pristojnost, ali se nadao da se neće razvlačiti. Mogle bi, makar samo zato da pokažu gostioničarki kako nisu bile već pripravne za njegov poziv. Zbog nečega su ljudi u Far Madingu izgleda stvarno verovali da strane žene skaču čim im njihovi muškarci to nalože.
Min se okrete u stolici da mu se iskezi, kao što je činila svaki put kada bi je nazvao suprugom. Osećao ju je u glavi, toplu i očaravajuću, iznenada vrcavu od razdraganosti. Nju je cela ova situacija u Far Madingu veoma zabavljala. Ne skidajući oči s njega, nagla se ka gazdarici Naleri pa joj je nešto tiho rekla, zbog čega se starija žena zacenila od smeha a Ninaeva dobila bolan izraz lica.
Alivija ustade, ni najmanje ne izgledajući kao pokorna žena kakvu je, prisećao se, predao Taimu. Sve te uhvaćene sul’dam i damane bile su teret koga je samo želeo da se oslobodi, ništa više. U njenoj zlatnoj kosi bilo je sedih pramenova, a oko uglova očiju i sitnih bora, ali te su oči sada bile vatrene. „Pa?“, rastegla je, buljeći u Ninaevu, ali nekako joj je uspelo da ta reč zvuči i kao kritika i kao zapoved.
Ninaeva se iskezi na ženu, i mnogo vremena joj je trebalo dok je ustala i ispravila suknje, ali bar se podigla.
Rand više nije čekao, nego je požurio uz stepenice. Lan ga je čekao na vrhu, sklonivši se s vidika onima u trpezariji ispod. Tiho, Rand mu podnese ogoljen izveštaj o onome što se dogodilo. Lanovo okamenjeno lice nije se menjalo.
„Bar je jedan od njih sređen", rekao je okrenuvši se ka sobi koju je delio s Ninaevom. „Pripremiću naše stvari.“
Rand je već bio u sobi koju je delio s Min, brzo vadeći njihovu odeću iz visokog ormana i gurajući je kako god je mogao u bisage, kada ona konačno uđe u sobu. Pratile su je Ninaeva i Alivija.
„Svetlosti, uništićeš nam stvari!", uzviknu Min, odgurnuvši ga od bisaga. Počela je da vadi odeću i da je uredno slaže po krevetu pored njegovog mirovezanog mača. „Zašto se pakujemo?“, upitala je, ali nije mu dala priliku i da joj odgovori. „Gazdarica Nalera kaže da se ne bi toliko durio kada bih te išibala svakog jutra“, rekla je smejući se dok je rastresala jedan od kaputića koje ovde nije nosila. Bio joj je rekao da će joj kupiti nove, ali ona je odbila da ostavi vezene kaputiće i čakšire za sobom. „Rekla sam joj da ću razmisliti o tome. Veoma joj se dopada Lan.“ Iznenada ona progovori visokim glasom, oponašajući gostioničarku. „Urednog muškarca, koji se pristojno ponaša, treba ceniti mnogo više nego neko slatko lice, uvek kažem.“
Ninaeva prezrivo šmrknu. „Ko želi muškarca koji skače kroz obruč kako god žena želi?“ Rand je buljio u nju, a Min je zinula. To je bilo upravo ono što je Ninaeva radila Lanu, a Rand nikako nije razumeo kako taj čovek to podnosi.
„Previše razmišljaš o muškarcima, Ninaeva“, razvuče Alivija. Ninaeva se namršti, ali umesto da išta kaže, samo je stajala na istom mestu poigravajući se jednom od svojih narukvica - čudnim komadom nakita s pljosnatim zlatnim lančićima koji su se spuštali nadlanicom njene leve ruke do prstenja na sva četiri prsta. Starija žena odmahivala je glavom kao da je razočarana što je nije podbola.
„Pakujem se jer moramo da idemo, i to brzo“, užurbano progovori Rand. Možda Ninaeva u ovom trenutku ćuti, koliko god to bilo čudno, ali ako joj lice potamni još samo malo, počeće da vuče pletenicu i da se dere toliko da joj niko satima neće moći oduzeti reč.
Pre nego što je i završio sa istim izveštajem koji je podneo Lanu, Min prestade da slaže stvari i poče da prebacuje svoje knjige u drugi sepet, toliko žureći da ih nije čak ni umotavala u ogrtače, što je obično radila. Druge dve žene stajale su piljeći u njega kao da ga nikada ranije nisu videle. Za slučaj da ne shvataju brzo kao Min, on nestrpljivo dodade: „Rohajd i Kismen sačekali su me u zasedi. Znali su da stižem za njima. Kismen se izvukao. Ako zna ovu gostionicu, on ili Dašiva ili Gedvin ili Torval ili svi zajedno mogu se pojaviti ovde, možda za dva ili tri dana, a možda kroz sat ili tako nešto.“
„Shvatam“, reče Ninaeva i dalje buljeći u njega. U njenom glasu nije bilo vreline; buni li se samo reda radi? „Ako hoćeš da požuriš, pomozi Min umesto što stojiš tu kao neki vunoglavi tupavko.“ Još trenutak je piljila u njega, a onda je odmahnula glavom i izašla.
Alivija zastade, iako je krenula za njom, pa pokaza zube Randu. Ne, kod nje više nije bilo ničeg pokornog. „Tako si mogao da pogineš", reče mu s neodobravanjem. „Imaš previše toga da učiniš da bi dopustio da te tek tako ubiju. Moraš nam dopustiti da ti pomognemo.“
On se mrštio na vrata koja su se zatvorila za njom. „Jesi li imala ikakva viđenja o njoj, Min?“
„Sve vreme, ali ne od one vrste na koju misliš, ništa što bih razumela.“ Nabrala je nos uzevši jednu od knjiga i stavljajuči je sa strane. Malo je verovatno da bi ona ostavila ijednu knjigu iz svoje već pozamašne biblioteke. Nema sumnje, tu je nameravala da ponese i da počne da je čita prvom prilikom. Provodila je sate nosa zabodenog u knjige. „Rande“, polako je progovorila, „ti si sve to uradio, ubio si jednog čoveka i suočio si se s drugim i ... Rande, ja nisam osetila ništa. Preko veze, mislim. Ni strah, ni ljutnju. Čak ni zabrinutost! Ništa.“
„Nisam bio ljut na njega.“ Odmahujući glavom, on ponovo poče da gura odeću u bisage. „Samo je trebalo da bude ubijen, to je sve. A zbog čega bih se plašio?“
„O“, reče piskavo. „Razumem.“ Ponovo se nagla nad knjige. Veza se potpuno umirila, kao da je bila duboko u mislima, ali jedna uznemirena nit puzala je kroz tu smirenost.
„Min, obećavam ti da neću dopustiti da ti se išta dogodi.“ Nije znao hoće li moći da održi to obećanje, ali nameravao je da pokuša.
Ona mu se osmehnu, i gotovo da se glasno nasmejala. Svetlosti, bila je tako lepa. „Znam to, Rande. A ja neću dopustiti da se tebi bilo šta dogodi.“ Ljubav obasja vezu i poteče njome, poput podnevnog sunca. „Međutim, Alivija je u pravu. Moraš nam dopustiti da ti nekako pomognemo. Ako budeš dobro opisao te momke, možda bismo mogle da se raspitamo. Sasvim sigurno ne možeš sam da pretražiš ceo grad.“