Mi smo mrtvaci, promrmlja Lijus Terin. Mrtvaci bi trebalo da su tihi u svojim grobovima, ali oni to nikada nisu.
Rand jedva da je čuo glas u svojoj glavi. Odjednom je znao kako ne mora da opisuje Kismena i ostale. Mogao ih je nacrtati tako dobro da bi svako odmah prepoznao lica. Samo što on nikada u životu nije umeo da crta. Ali Lijus Terin je mogao. To je trebalo da ga uplaši. Trebalo je.
Isam je koračao sobom posmatrajući je na uvek prisutnoj svetlosti Tel’aran’rioda. Posteljina na krevetu menjala se od izgužvane do uredno nameštene na jedan pogled. Prekrivač se bio promenio od cvetnog preko jednostavnog, tamnocrvenog, do postavljenog. Nebitne stvari ovde su se uvek menjale, a on jedva da je to više i primečivao. Nije mogao da koristi Tel’aran’riod onako kako su to mogli Izabrani, ali ovde se osećao najslobodnije. Ovde, on je mogao da bude ono što je želeo. Zakikotao se na tu pomisao.
Zaustavivši se pored kreveta, on pažljivo odmota dva otrovna bodeža pa zakorači iz Neviđenog sveta u stvarnost. Dok je to činio, postao je Luk. Činilo se da to više odgovara.
Soba je u stvarnom svetu bila mračna, ali jedan jedini prozor propuštao je dovoljno mesečine da je Luk mogao da razazna umotane prilike dvoje ljudi koji su spavali pod ćebadima. Bez oklevanja, on zari po jedno sečivo u svaku. Oni se probudiše uz slabašan krik, ali on izvuče sečiva pa ih zari, ponovo i ponovo. Uz otrov, bilo je malo verovatno da bi ijedno moglo da krikne dovoljno glasno da bi se to čulo i van ove sobe, ali želeo je da ovom ubistvu da lični pečat koji mu otrov nije mogao zajamčiti. Ubrzo pošto im je zario sečiva pod rebra, prestali su da se trzaju.
Obrisavši sečiva o pokrivač, vrati ih u korice s istom pažnjom s kojom ih je bio izvukao. Bilo mu je dato mnogo darova, ali otpornost na otrov, ili bilo koje drugo oružje, nije bila među njima. Potom iz džepa izvuče jednu kratku sveću i oduva iz kamina dovoljno pepela da bi mogao upaliti fitilj. Uvek je voleo da pogleda ljude koje je ubio, ako nije mogao da ih gleda dok je to radio. Posebno je uživao u one dve Aes Sedai u Kamenu Tira. Neverica na njihovim licima kada se pojavio iz vazduha, užas kada su shvatile da nije došao da ih izbavi - to su bile dragocene uspomene. To je bio Isam, ne on, ali zato ta sećanja nisu bila ništa manje vredna. Nijedan od njih nije često bio u prilici da ubija Aes Sedai.
Za trenutak je proučavao lica muškarca i žene u krevetu, a onda je prstima ugasio plamen sveće i vratio je u džep pre nego što je ponovo zakoračio u Tel’aran’riod.
Njegov trenutni pokrovitelj je čekao. Muškarac, samo toliko je bio siguran, ali Luk nije mogao da gleda u njega. To nije bilo kao sa onim ljigavim Sivim ljudima, koje samo niste primećivali. Jednom je ubio jednog od njih, u samoj Beloj kuli. Na dodir su bili hladni i prazni. To je bilo kao ubijanje leša. Ne, ovaj čovek je učinio nešto pomoću Moći tako da je Luku pogled klizio niz njega poput vode koja se sliva niz staklo. Čak i ako bi ga pogledao samo uglom oka, bio mu je zamagljen.
„Ono dvoje koji su spavali u toj sobi, spavaće zauvek“, reče Luk, „ali taj je muškarac bio ćelav, a žena je bila seda.“
„Šteta“, odvrati čovek, a njegov glas kao da se topio u Lukovim ušima. Ne bi ga prepoznao kada bi ga čuo bez prikrivanja. Taj čovek mora da je bio jedan od Izabranih. Malo ko je osim Izabranih znao kako da dođe do njega, a među njima nijedan muškarac nije mogao da usmerava, niti bi se usudio da mu izdaje zapovedi. Njega su uvek molili za uslugu, osim ako je to bio Veliki i gospodar lićno, i u poslednje vreme Izabrani, ali niko od Izabranih koje je Luk dotad sreo nije preduzimao ovolike mere predostrožnosti.
„Želiš li da ponovo pokušam?“, upita Luk.
„Možda. Kada ti kažem. Ne pre toga. Zapamti, nikome ni reč o ovome.“ „Kako zapovediš“, odvrati Luk poklonivši se, ali čovek je već pravio prolaz, rupu koja se otvorila ka snežnoj kapiji u nekoj šumi. Nestao je pre nego što je Luk stigao da se uspravi.
To je stvarno bila šteta. Baš se radovao da ubije svog sestrića i njegovu naložnicu. Ali ako je morao da ubija vreme, lov je uvek bio zadovoljstvo. Postao je Isam. Isam je voleo da ubija vukove čak i više nego Luk.
23
Izgubiti sunce
Pokušavajući da jednom rukom čvrsto privija uz sebe vuneni ogrtač na koji nije bila navikla, i da ne padne iz sedla na koje je još manje bila navikla, Šalon je nespretno obadala svoga konja dok je pratila Harinu i njenog majstora mača Moada kroz rupu u vazduhu koja je vodila od dvorišta konjušnica Sunčeve palate do ... Nije bila sigurna kuda, osim da je to bila duga, otvorena oblast - čistina, je l’ se to tako naziva? Pomisli da je verovatno u pravu - jedna čistina, veća od palube češljara, usred iskrivljenog drveća rasutog po brdima. Borovi, jedino rastinje koje je prepoznavala, behu suviše mali i izvitopereni da bi bili od ikakve koristi osim za katran ili terpentin. Ostalo je većinom imalo gole sive grane koje su je podsećale na kosti. Jutarnje sunce nalazilo se tačno iznad vrhova drveća i, ako ništa drugo, činilo se da je hladnoća ovde oštrija nego u gradu koji su ostavili za sobom. Nadala se da se konj neće saplesti i prevrnuti je na stenje koje je virilo gde god gomilice snega nisu pokrivale trulo lišće na tlu. Nije verovala konjima. Za razliku od brodova, životinje su imale i sopstvenu volju. Bili su suviše podmukli da bi se tek tako penjalo na njih. A konji su imali zube. Kad god bi ih njen at pokazao, tako blizu njenih nogu, ona bi se trgla, potapšala bi ga po vratu i ispuštala bi umirujuće glasove. U stvari, veoma se nadala da ih on smatra umirujućim.
Sama Kecuejn, uvijena u neupadljivo tamnozeleno, bez muke je sedela na svom visokom konju crne grive i repa, održavajući tkanje kojim je napravila prolaz. Nju konji nisu uznemiravali. Nju ništa nije uznemiravalo. Iznenadan lahor namreška tamnosivi ogrtač koji je bio rasprostrt preko zadnjeg dela njenog konja, ali ona nije pokazivala nikakav znak da uopšte primećuje hladnoću. Zlatni ukrasi za kosu koji su visili oko njene tamnosive punđe zanjihaše se dok je okretala glavu da posmatra Šalon i njenu družinu. Ona je bila zgodna žena, ali niko je ne bi primetio u gomili, osim što njeno glatko lice nije odgovaralo njenoj kosi. Kada je konačno upoznate, već je prekasno.
Šalon bi debelo platila da vidi kako je to tkanje napravljeno, čak i ako bi to značilo biti blizu Kecuejn, ali nije joj bilo dozvoljeno da uđe u dvorište konjušnica dok prolaz nije bio završen, a videti jedro rašireno na krstu jarbola nije te obučavalo kako da ga razviješ, a još manje kako da ga napraviš. Sve što je znala bilo je ime. Jašući pored nje, izbegavala je da se susretne s njenim očima, ali je i dalje osećala njen pogled na sebi. Od toga su joj se grčili prsti na nogama dok su u uzengiji tražili čvrst oslonac koji ova nije mogla da im pruži. Nije videla nikakav način da pobegne, ali se nadala da će pronaći neki ako bude proučavala Aes Sedai. To da je znala vrlo malo o Aes Sedai, to je bila spremna da prizna - nikada nije srela nijednu pre nego što su odjedrile za Kairhijen, a pomišljala je na njih samo kada bi zahvaljivala Svetlosti što nije bila izabrana da postane jedna - ali u Kecuejninoj pratnji bilo je morskih struja, duboko ispod površine. Duboke, jake struje mogu da utiču na sve što na površini deluje nepromenljivo.
Četiri Aes Sedai koje su prošle odmah posle Kecuejn čekale su na svojim konjima na jednoj strani te ... čistine ... s tri Zaštitnika. U najboljem slučaju, Šalon je bila sigurna da je Ivon bio Zaštitnik vatrene Alane, a Tomas punačke, niske Verin, ali je isto tako bila sigurna da je videla onog vrlo mladog čoveka koji je stajao tako blizu bucmaste Dejđin kako nosi crni kaputić Aša’mana. On sigurno nije mogao da bude Zaštitnik. Ili jeste? Iben je bio tek dečak. A opet, kada bi ga ta žena pogledala, činilo se da se još više nadima od ponosa. Kumira, žena prijatnog lika, plavih očiju koje su mogle da se pretvore u noževe ako bi je nešto zanimalo, sedela je malo postrance u sedlu, tako oštro proučavajući mladog Ibena da je bilo pravo čudo da nije odran ležao na zemlji.