„Neću još dugo ovo da podnosim“, zagunđa Harina i obode svoju ždrebicu bosim petama ne bi li je naterala u pokret. Njena žuta brokatna svila nije joj pomagala da se bolje drži u sedlu, kao što ni Šalon nije pomagala plava. Ljuljala se i klizala kad god bi se životinja pomerila, gotova da padne pri svakom koraku. Lahor se ponovo razduvao, prevrćući obešene krajeve njenog tkanog pojasa, nadimajući joj ogrtač, ali ona nije pokušavala da obuzda odeću. Na brodovima nisu mnogo koristili ogrtače; smetali su i umeli su da se upetljaju u ruke ili noge baš kada bi ti bile potrebne da bi preživeo. Moad je bio odbio da se ogrne, imajući više poverenja u svoj postavljeni plavi kaput koji je nosio na najhladnijim morima. Nesuna Bihara, potpuno odevena u vunu boje bronze, projaha kroz prolaz gledajući uokolo kao da pokušava da vidi sve odjednom, i Eiza Penfel, koja je zbog nečega delovala nadureno dok je čvrsto privijala svoj zeleni, krznom opšiveni ogrtač. Nijedna druga Aes Sedai kao da se nije mnogo zanimala da se zaštiti od hladnoće.
„Ja ću možda moći da sretnem Koramura, kaže mi ona“, mrmljala je Harina, vukući uzde dok se ždrebica nije okrenula suprotno od mesta na čistini gde su se okupljale Aes Sedai. „Možda! I nudi mi ovu priliku kao da mi daje neku povlasticu.“ Harina nije morala da izgovori ime; kada Harina tako izgovori „ona“, kao da raža ubada, mislila je samo na jednu ženu. „Ja imam pravo, za koje se cenkalo i zbog koga se složilo! Morala sam da ostavim za sobom svoju gospu od jedara i svoje pomagače!“ Erijan Boroleos pojavi se u otvoru, napeta, kao da očekuje da naiđe na bitku, praćena s Beldejn Niram, koja čak nije ni izgledala kao Aes Sedai. Obe su bile u zelenom, Erijan u potpunosti, a Beldejn ga je imala kao umetke na rukavima i suknji. Znači li to nešto? Verovatno ne. „Treba li da priđem Koramuru kao mala od palube koja dodiruje srce dok se obraća gospi od jedara?“ Kada bi se više Aes Sedai našlo zajedno, jasno se videla bezvremenost glatkih lica, tako da je bilo nemoguće odrediti ima li neka dvadeset ili dvostruko više čak iako bi joj kosa bila seda, a Beldejn je, jednostavno, delovala kao devojka od dvadeset godina. A to nije govorilo ništa više negoli njene suknje. „Treba li da vetrim sopstvenu posteljinu i da sama perem svoje čaršave? Pravila ponašanja bacila je pravo niz vetar! Neću to dopustiti! Neću više!“ To su bile stare pritužbe, koje je izrekla već desetak puta od protekle noći, kada je Kecuejn iznela svoje uslove da mogu poći s njom. Ti uslovi su bili oštri, ali Harina nije imala izbora osim da se složi, što je samo pojačalo njenu ogorčenost.
Šalon ju je samo napola slušala, klimajući glavom i mrmljajući odgovarajuće odgovore. Slagala se, naravno. Njena sestra očekivala je da se složi. Veći deo njene pažnje bio je na Aes Sedai. U potaji. Moad se nije ni pretvarao da je sluša, ali opet, on je bio Harinin majstor mača. Harina je mogla da bude čvrsta kao mokar čvor sa svima drugima, a opet, Moadu je davala toliko slobode da bi neko mogao pomisliti kako je sedokosi čovek oštrog pogleda njen ljubavnik, pogotovo što su oboje obudoveli. Ili bi bar to mogao pomisliti onaj ko ne poznaje Harinu. Harina nikada ne bi uzela ljubavnika koji ima niži položaj od nje, a sad, naravno, to je značilo da neće moći imati nijednog.
U svakom slučaju, kada su zaustavile konje blizu drveća, Moad nasloni lakat na visoku jabuku svoga sedla, odmarajući ruku na dugom rezbarenom balčaku od belokosti; mač mu je bio zadenut u zelenu tkanicu oko pojasa i on je otvoreno proučavao Aes Sedai i muškarce koji su bili s njima. Gde je naučio da jaše? Izgledao je kao da mu je stvarno ... udobno. Svako je na prvi pogled mogao da ustanovi njegov položaj, po osam najtežih naušnica i po tome kako je vezivao tkanicu, čak iako nije nosio mač i bodež koji se slagao s njim. Zar Aes Sedai nisu imale neki način da učine isto to? Jesu li stvarno bile toliko neorganizovane? Bela kula bi trebalo da je kao neki mehanički uređaj koji melje tronove i preoblikuje ih po sopstvenoj volji. Naravno, ta je mašina sada izgleda bila pokvarena.
„Rekoh, gde nas je dovela, Šalon?“
Harinin glas, poput ledenog brijača, ostavio je Šalon bez kapi krvi u licu. Uvek je bilo teško služiti pod mlađom sestrom, ali s Harinom je bilo još i gore. Nasamo, ona je bila neverovatno prijatna, ali u javnosti beše potpuno sposobna da naloži da se njena gospa od jedara okači o zglobove, a nekmoli vetrotragačica. A otkad joj je ona mlada kopnovezana žena Min bila rekla da će jednoga dana biti gospa od brodovlja, postala je još oštrija. Smrknuto piljeći u Šaron, podigla je zlatnu kutijicu za mirise, kao da želi da odagna neprijatan smrad, mada je hladnoća bila ubila svu njenu mirisnost.
Šalon brzo pogleda u nebo; pokušala je da se odredi prema suncu. Poželela je da joj sekstant nije zaključan na Beloj peni - kopnovezanima nikada nije bilo dozvoljeno da vide sekstant, a još manje da vide kako se neki od njih koristi - ali nije bila sigurna ni da bi joj to pomoglo. Ovo drveće možda jeste bilo nisko, ali ona ipak nije mogla da vidi obzorje. Bliže, ka severu, brda su prerastala u planine koje su se protezale od severoistoka ka jugozapadu. Nije mogla da proceni na kojoj se visini nalazi. Na okolnom zemljištu bilo je previše uzvisina i udolina da bi joj to odgovaralo. I pored toga, svaka vetrotragačica znala je kako da napravi grubu procenu. A kada je Harina zahtevala nešto da zna, onda je očekivala i da joj se to saopšti.
„Mogu samo da nagađam, gospo od talasa", rekla je. Harina stisnu vilice, ali nije postojala vetrotragačica koja bi nagađanje predstavila kao tačan položaj. „Verujem da smo tri ili četiri stotine liga južno od Kairhijena. Više ne mogu da kažem.“ Svaku početnicu s kanapom i štapićem koja bi dala tako neodređen položaj majstor palube bi, za počelak, presamitio, ali kada je Šalon čula sebe i šta je izgovorila, jezik joj se zaledi. Stotinu liga za pun okretaj dana smatralo se dobrim jedrenjem za češljar. Moad zamišljeno napući usne.
Harina polako zaklima glavom, gledajući pravo kroz Šalon, kao da vidi ćešljare koji pod punim jedrima klize kroz rupe istkane u vazduhu pomoću Moći. Mora će tada stvarno biti njihova. Otresavši se, ona se nagnu ka Šalon, uhvativši kao kukom Šalonin pogled. „Moraš ovo da naučiš, po svaku cenu. Reci joj da ćeš me uhoditi ako te ovo nauči. Ako je ubediš, možda i hoće, po želji Svetlosti. Ili se bar približi nekoj od ostalih toliko da te to nauči.“ Šalon se obliznu. Nadala se da Harina nije videla koliko se trgla. „Odbila sam je ranije, gospo od talasa“, morala je da ima neko objašnjenje zbog čega su je Aes Sedai držale nedelju dana, a ovaj je prikaz istine delovao najbezbednije. Harina je znala sve. Osim da je Šalon pristala na Kecuejnine zahteve kako bi sakrila onu tajnu. Milost Svetlosti je obasjala, kajala se zbog Ejlil, ali bila je toliko usamljena da je odjedrila predaleko pre nego što je to i primetila. S Harinom nije bilo večernjih ćaskanja nad medom zaslađenim vinom koja bi olakšala duge mesece razdvojenosti od Mišaela, njenog muža. U najboljem slučaju, proći će još mnogo meseci pre nego što bude mogla da se odmara u njegovom zagrljaju. „S poštovanjem, zbog čega bi mi sada verovala?“
„Zato što želiš da učiš“, Harina jednom rukom preseče vazduh. „Kopnovezani uvek veruju u pohlepu. Moraćeš da joj kažeš ponešto, to se podrazumeva, da bi se dokazala. Ja ću odlučivati šta, svakoga dana. Možda ću moći da je upravim tamo kuda želim.“
Šalon je imala utisak kao da joj se tvrdi prsti zarivaju u teme. Ona je nameravala da Kecuejn govori najmanje što može, i vrlo retko, sve dok ne pronađe način da se oslobodi. Ako bude morala svakog dana da razgovara sa Aes Sedai, ili još gore, da je otvoreno laže, ta će žena izvući iz nje mnogo više nego što je Šalon želela. Više nego što je Harina želela. Mnogo više. To je bilo sigurno koliko i izlazak sunca. „Oprosti mi, gospo od talasa“, izgovorila je sa svakom trunkom poslušnosti koju je mogla da iskopa, „ali ako bi mi bilo dopušteno da kažem ...“