Uz malo napora, Verin nekako pođe za rukom da se iskobelja iz nosiljke u dvorištu Elijsine palate. Ona jednostavno nije bila građena za te naprave, ali to je bio najbrži način da se prođe po Far Madingu. Kočije se uvek zaglave u gomili, pre ili kasnije, a do nekih mesta gde je želela da ode one nisu mogle ni da dopru. Vlažni vetrovi s jezera postajali su hladniji kako je sumrak prelazio u veče, ali ona pusti vetar da joj neko vreme šiba ogrtačem dok je iskopavala dva srebrna penija iz kese za novac i davala ih nosačima. Nije trebalo to da čini, naravno, pošto su to bili Elijsini dečaci, ali Edvina to ne bi znala. Nije trebalo ni da oni to prihvate, ali srebro im u treptaju nestade u kaputima, a mlađi od njih, zgodan čovek srednjih godina, čak joj se i napadno pokloni pre nego što su pokupili nosiljku i otkasali ka konjušnici, niskoj zgradi postavljenoj na uglu pored prednjeg zida. Verin uzdahnu. Dečko srednjih godina. Nije joj trebalo mnogo vremena u Far Madingu pa da počne da razmišlja kao da ga nikada nije ni napuštala. To je moglo biti opasno, ne samo zato što bi Elijs i ostale mogle da otkriju da se prerušila. Sumnjala je da je ikada nalog za izbacivanje Verin Metvin iz grada povučen. Far Mading je držao jezik za zubima kada bi neka Aes Sedai došla u sukob sa zakonom, ali savetnice nisu imale nikakvih razloga da se boje Aes Sedai, a Kula je opet iz sopstvenih razloga čutala u onim retkim prilikama kada bi se neka sestra našla vezana zarad sudskog šibanja. Nije ni najmanje nameravala da bude najnoviji razlog za ćutanje Kule.
Elijsina palata, razume se, nije bila ni za zakrpu Sunčevoj palati, niti kraljevskom dvorcu u Andoru, niti bilo kom od zdanja odakle su kraljevi ili kraljice vladali. To je bilo njeno sopstveno vlasništvo, nije bilo vezano za njen položaj prve savetnice. Druge, veće ili manje, marširale su joj sa obe strane, svaka okružena visokim zidom osim na onom kraju gde su se Visovi, jedina tačka koja je ličila na brdo na celom ostrvu, strmo spuštali do vode. Međutim, nije bila ni mala. Žene Bersela bavile su se trgovinom i politikom još od vremena kada se grad nazivao Fel Morejna. Na oba nivoa palata Bersela bila je okružena šetalištima s visokim stubovima, a bela mermerna kupola prekrivala je veći deo ograđenog zemljišta.
Kecuejn je zaključila da u dnevnoj sobi, iz koje se ukazivao dobar pogled na jezero, nisu navučene zavese da se sačuva toplota ognja iz širokog mermernog kamina. Kecuejn je sedela, s korpom za šivenje pored svoje stolice na malom stočiću s mozaikom, smireno bockajući iglom po vezu na obruču. Nije bila sama. Verin presavi ogrtač preko naslona obložene stolice, pa uze drugu i sede da pričeka.
Elza jedva da ju je pogledala. Zelena, koja je obično imala prijatno lice, stajala je na ćilimu ispred Kecuejn delujući prilično besno, crvenog lica i razrogačenih očiju. Eiza je uvek bila veoma svesna svog položaja u odnosu na druge sestre, možda čak i previše. Da ona ne obraća pažnju na Verin, a još više da se sukobljava s Kecuejn, značilo je da je bila veoma uzbuđena. „Kako si mogla da je pustiš da ode?“, zahtevala je da joj Kecuejn odgovori. „Kako ćemo ga pronaći bez nje?“ A, znači, o tome se radi.
Kecuejn je glavu i dalje naginjala nad obručom za vez, a igla je nastavljala da stvara sićušne bodove. „Možeš da sačekaš dok se ne vrati“, smireno je izjavila.
Elzi se šake stisnuše u pesnice. „Kako možeš da budeš toliko nezainteresovana?“, zahtevaia je da zna. „On je Ponovorođeni Zmaj! Ovo mesto bi moglo da bude smrtonosna klopka za njega! Moraš da ...!“ Zubi joj škljocnuše dok je zatvarala usta u trenu kada je Kecuejn podigla prst. Kecuejn je samo to učinila, ali od nje je i to bilo dovoljno.
„Dovoljno dugo sam trpela tvoje zvocanje, Elza. Možeš da ideš. Sad!“ Eiza je oklevala, ali u stvarnosti i nije imala izbora. Lice joj je i dalje bilo crveno dok je padala u naklon stežući svoje tamnozelene suknje, ali se žurno udaljila iz dnevne sobe, bez ikakvog odugovlačenja.
Kecuejn spusti na krilo obruč za vez pa se nasloni. „Hoćeš li da mi napraviš malo čaja, Verin?“
Iako to nije želela, Verin se malo trže. Druga sestra nije nijednom pogledala ka njoj. „Naravno, Kecuejn.“ Bogato ukrašen srebrni čajnik stajao je na četveronožnom postolju na jednoj strani stola, i, srećom, još uvek je bio vruć. „Je li bilo mudro pustiti Alanu da ode?“, upitala je.
„Teško da sam je mogla sprečiti a da dečko ne sazna više nego što bi trebalo, je li?“, suvo odvrati Kecuejn.
Ne žureći, Verin nakrenu čajnik da bi napunila nežnu plavu porcelansku šolju. To nije bio porcelan Morskog naroda, ali ipak veoma tanak.
„Imaš li ikakvu predstavu o tome zbog čega je došao baš u Far Mading? Gotovo sam progutala jezik kada mi je sinulo da je razlog što je prestao da skakuće uokolo to što je ovde. Ako je nešto opasno, možda bi trebalo da pokušamo da ga zaustavimo.“
„Verin, on može da radi šta mu srce želi, bilo šta, sve dok ostaje živ da stigne do Tarmon Gai’dona. I sve dok mogu da budem dovoljno blizu njega da bih ga naterala da ponovo nauči da se smeje i da plače.“ Zatvorivši oči, prstima je protrljala slepoočnice i uzdahnula. „On se pretvara u kamen, Verin, a ne bude li ponovo naučio da je ljudsko biće, pobeda u Poslednjoj bici neće biti ništa bolja od poraza. Mlađa Min mu je rekla da sam mu potrebna; toliko sam uspela da izvučem iz nje a da joj ne pobudim sumnjičavost. Ali moram sačekati da on dođe meni. Vidiš kako jurca ko po žeravici oko Alane ostalih. Biće dovoljno teško obučavati ga i ako bude zatražio. On se bori protiv navođenja, misli da sve mora sam da uradi, da sve mora sam da nauči, a ako ga ne nateram da se potrudi oko toga, on to neće ni naučiti.“ Spustila je ruke na obruč u krilu. „Čini se da sam večeras raspoložena da se poveravam. To za mene nije uobičajeno. Ako ikada završiš nalivanje tog čaja, možda bih mogla još malo da se poveravam.“
„O, da; naravno.“ Brzo natočivši drugu šolju, Verin vrati neotvorenu bočicu nazad u kesu o pojasu. Bilo je dobro što je konačno mogla da bude sigurna u Kecuejn. „Dodaješ li med?“ upitala je svojim najpitomijim glasom. „Nikako ne mogu da zapamtim.“
26
Očekivanja
U Emondovom Polju, šetajući sa Egvenom preko seoskog proplanka prekrivenog suvom travom, Elejna je bila tužna zbog promena. Činilo se da je Egvena ošamućena od njih. Kada se pojavila u Tel’aran’riodu, Egveni se niz leđa klatila duga pletenica, a ona je bila u jednostavnoj vunenoj haljini, ni manje ni više, dok su joj u hodu ispod suknje provirivale čvrste cipele. Elejna je pretpostavljala da je to bila odeća kakvu je nosila dok je živela u Dve Reke. Sada joj je tamna kosa padala do ramena, a pridržavala ju je kapica od tanke čipke, dok joj je odeća bila fina koliko i Elejnina, plava, bogato izvezena srmom po gornjem delu i visokom okovratniku, kao i po rubu sukanja i orukavlju. Umesto debelih kožnih cipela sad su tu bile srmom ukrašene cipelice. Elejna je morala prilično da se usredsredi da bi sprečila sopstvenu jahaču haljinu od zelene svile da se menja, možda i u nešto sramno, ali za njenu prijateljicu, bez ikakve sumnje, te su promene bile vrlo namerne.
„Niko neće krenuti na mene pre proleća“, reče Elejna. Bar se vojske ne pomeraju zimi, ne osim ako imaju prednost Putovanja, poput Egvenine. Sneg sve usporava, kao i blato kada se sneg otopi. Oni Krajišnici su verovatno otpočeli marš na jug misleći da ove godine zima uopšte neće doći. „Sem toga, trebaće ti svaki čovek kada budeš stigla do Tar Valona.“
Nije je nimalo iznenadilo što je Egvena klimnula glavom da se slaže i ne pokušavajući da ponovi ponudu. Čak iako je prošlog meseca ubrzano skupljao nove ljude, Garet Brin i dalje nije imao više od polovine vojnika za koje joj je bio rekao da su mu potrebni kako bi osvojio Tar Valon. Prema onome što je Egvena rekla, on je bio spreman da otpočne sa onim što je imao, ali to ju je, vrlo očigledno, mučilo. „Preda mnom su teške odluke koje moram doneti, Elejna. Točak tka kako Točak želi, ali ja sam još uvek ta koja mora da donosi odluke.“