Kada je odgrnula zastor od debelog platna, već je dvadesetak sestara bilo u dugačkom središnjem hodniku platnenim paravanima izdeljenim na sobe. Tu i tamo nekoliko ih je pričalo šapatom, ali su ostale izbegavale da se međusobno pogledaju, čak i kada su pripadale istom Ađahu. Strah je bio tu, ali je na većini lica bio stid. Akura, punačka Siva, zurila je u ruku na kojoj je obično nosila prsten. Desandra, vitka Žuta, krila je desnu ruku ispod pazuha.
Tihi razgovor zgasnu kada se pojavila Tovejn. Nekoliko žena ju je otvoreno pogledalo, uključujući Dženejr i Lemaj, iz njenog Ađaha! Desandra se pribrala toliko da ukočeno okrene leđa. U roku od dva dana pedeset i jedna Aes Sedai pala je u ropstvo čudovišta u crnim kaputima, a od toga je njih pedeset krivilo Tovejn Gazal, kao da Elaida a’Rohain uopšte nije bila umešana u tu propast. Da nije bilo Logana, osvetile bi joj se već prve noći. Nije ga volela zbog toga što je to zaustavio i naterao Karnijelu da Izleči tragove kaiševa, modrice koje su joj nanele pesnice i noge. Bilo bi joj draže da su je nasmrt prebile nego da je njemu dužna.
Ogrnuvši se, ponosno je produžila niz hodnik pa izašla na bledo jutarnje sunce koje je odgovaralo njenom ispranom raspoloženju. Iza nje je neko dovikivao otrovne reči dok ih nije prigušilo zatvaranje vrata. Ruke su joj drhtale dok je navlačila kapuljaču, nameštajući tamno krzno oko lica. Niko ko je nju kinjio nije se na kraju lepo proveo. Čak je i gazdarica Dovil, koja ju je za nekoliko godina slomila i naterala na prividnu pokornost, shvatila to kada se izgnanstvo za Tovejn okončalo. Pokazaće im. Pokazaće im svima!
Spavaonica koju je delila sa ostalima bila je na samom kraju velikog i vrlo čudnog sela. Sela Aša’mana. Negde drugde, barem joj je tako bilo rečeno, zemljište je bilo omeđeno za građevine koje će, tvrdili su oni, nadvisiti Belu kulu, ali većina njih je zasad živela ovde. Pet velikih baraka od četvrtastog kamena u ulicama širokim kao i bilo koja u Tar Valonu, mogle su da prime po stotinu Aša’mana Vojnika. Još nisu bile pune, neka je hvala Svetlosti, ali snegom prekrivene skele oko još dve čekale su dolazak majstora i bile gotovo završene, spremne da im se krov prekrije trskom. Gotovo desetak manjih kamenih građevina bilo je predviđeno da primi po deset Posvećenih, a gradilo ih se još. Oko njih je bilo još gotovo dvesta kuća, istih kao u bilo kojem selu, i tu su živeli neki od oženjenih, kao i porodice onih koji su još na obuci.
Muškarci koji su mogli da usmeravaju nisu je plašili. Jednom se na trenutak prepustila panici, istina, ali to nije bitno. Pet stotina muškaraca koji su mogli da usmeravaju, u svakom slučaju, behu komad kosti zaglavljen između njena dva zuba, tamo gde ga nije mogla doseći. Pet stotina! A neki od njih su mogli i da Putuju. Veoma oštar komad kosti. Ali morala je da gaca duže od milje kroz šumu da bi stigla do zida. Ono što je on predstavljao plašilo ju je.
Nigde zid nije bio završen, nigde više od dvanaest ili petnaest stopa visok, nijedan od tornjeva ili grudobrana nije odmakao dalje od početka. Ponegde je mogla da se popne preko gomila crnog kamenja, samo što je imala naređenja da ne pokušava da pobegne. Mada, zid je bio osam milja dug i verovala je Loganu kad joj je rekao da nema ni tri meseca da je započet. Čovek ju je previše čvrsto držao u šaci da bi se zamajavao laganjem. Nazivao je zid gubljenjem vremena i snage, i možda je tako i bilo, ali njoj zubi od toga cvokoću. Samo tri meseca. Napravljen pomoću Moći. Muške polovine Moći. Kada je mislila o tom crnom zidu, videla je neumitnu silu koja se ne može zaustaviti, lavinu crnog kamena koji klizi da pokopa Belu kulu. Nemoguće, naravno. Ali kada nije sanjala da davi Elaidu, sanjala je o tome.
Sneg je padao te noći i teški beli prekrivač sakrio je sve krovove, ali ona nije morala da traži put kroz široke ulice. Gomila prljavštine je bila raščišćena - zadatak muškaraca koji su trenirali pre praskozorja. Koristili su Moć za sve, od punjenja sanduka za ogrev do čišćenja svoje odeće! U crno odeveni ljudi žurili su ovamo i onamo niz ulice, a još više ih se skupljalo u redove pred barakama, dok su drugi glasno prozivali s liste. Žene, umotane da im ne bude hladno, prolazile su pored njih mirno noseći korpe ka komornikovom skladištu, ili nosile vedra do najbliže fontane, mada Tovejn nije razumela kako te žene mogu da budu tako spokojne kada znaju šta su im muževi. Čudnovatije od toga beše to što su deca trčala ulicom oko četa muškaraca koji su mogli da usmeravaju, vičući i smejući se, kotrljajući obruče, bacajući obojene lopte, igrajući se lutkama ili s psima. Kap ove uobičajenosti pojačavala je zao smrad svega ostalog.
Ispred nje se grupa na konjima lagano približavala. Za to kratko vreme koje je provela ovde - beskraj - nije videla nikoga da ujahuje u selo, osim radnika s tovarnim kolima i kočijama. Nijednog posetioca, a bar neki od ovih očigledno su posetioci. Petorica u crnom pratila su ljude u crvenim kaputima i ogrtačima Kraljičine garde, s dve plavokose žene na čelu - jedna beše u crveno-belom ogrtaču, a druga... Tovejni se obrve odigoše. Druga je bila u zelenim kandorskim čakširama i kaputu koji beše napravljen tako da liči na kaput kapetana-zapovednika Garde. Crveni ogrtač je čak imao i zlatne činove na ramenima! Možda nije znala koga oponaša. Ta će se naći u neprilici kada naleti na prave gardiste. U svakom slučaju, bilo je neobično rano za posetioce.
Svaki put kada bi čudna družina stigla do neke od formacija, čovek spreda bi viknuo: „ Aša’mani, mirno!", i potpetice čizama su lupale po otvrdloj zemlji dok su se ostali postrojavali kao kameni stubovi.
Povukavši kapuljaču da bolje sakrije lice, Tovejn se pomeri u stranu na širokoj ulici, blizu ugla jedne manje kamene barake. Čovek račvaste brade, sa srebrnim brošem u obliku mača na visokom okovratniku izađe iz barake, baci ka njoj radoznali pogled i nastavi svojim putem, ne usporavajući.
A onda shvati šta je uradila i to je pogodi kao da ju je polilo vedro hladne vode, pa gotovo zaplaka. Nijedan od tih stranaca ne bi umeo da je prepozna. Sve i da neka od tih žena može da usmerava, premda je to malo verovatno, neće joj prići dovoljno blizu da oseti kako i Tovejn to može. Grozničavo je razmišljala pokušavajući da iznađe neki način da ne posluša Logana, a onda je učinila ama baš sve što je neophodno da njegove naredbe sprovede u delo, a da toga nije bila ni svesna!
Kao da hoće da prkosi tome, stade i okrenu se da posmatra posetioce. Automatski, ali ruke joj same od sebe poleteše da bolje nameste kapuljaču. Bilo je to smešno i jadno. Iz viđenja je poznavala Aša’mana koji je predvodio družinu. Bio je to krupan čovek srednjih godina, s masnom crnom kosom, masnim osmehom i očima punim slutnje. Nikog drugog nije znala. Šta misli da time postigne? Kako bi mogla da poveri poruku ikome od njih? Čak i kad bi pratnja nestala, kako bi mogla dovoljno da im se približi da proturi poruku, kada joj je bilo zabranjeno da ijednom strancu otkrije prisustvo Aes Sedai?
Čovek sa slutnjom u očima delovao je kao da mu je zadatak tog jutra poveren veoma dosadan, pa se jedva trudio da rukom u rukavici sakrije zevanje. „...A kada završimo ovde“, govorio je dok je jahao pored Tovejne, „pokazaću vam Zanatsku varoš. Prilično je veća od ovoga. Imamo majstore svih zanata, od zidara i stolara do kovača i krojača. Možemo da napravimo sve što nam je potrebno, gospo Elejna.”
„Osim repe", visokim glasom reče jedna žena, a druga se nasmeja.
Tovejna se trže. Gledala je jahače kako se kreću niz ulicu, praćeni izvikivanjem naređenja i topotom čizama. Gospa Elejna? Elejna Trakand? Mlađa od dve žene je možda mogla odgovarati opisu koji je dobila. Elaida nije otkrila zašto tako očajnički želi da se dočepa jedne odbegle Prihvaćene, jedne koja bi mogla postati kraljica, ali nije dopuštala da sestra napusti Kulu bez naređenja šta da radi ako spazi devojku. Budi veoma oprezna, Elejna Trakand, pomisli Tovejn. Ja ne bih volela da Elaida ima zadovoljstvo da te se dočepa.