Ostatak Krvi zapovednik je pozdravio dubokim naklonima, ali morali su da se spuste niz lestvice uz pomoć svojih so’đina. Sul’dam pomogoše damanama da uđu u čamce, a niko nije pomagao ljudima u belim ogrtačima da ukrcaju svoje zavežljaje i same sebe. Ubrzo su brodovi prelazili luku ka mestu gde su se čuvali rakeni i to’rakeni, južno od Rahada, vijugajući kroz rasutu usidrenu flotu seanšanskih brodova i desetine zarobljenih plovila Morskog naroda raštrkanih po luci. Činilo se da su mnogi sada opremljeni rebrastim seanšanskim jedrima i novom, drugačijom užadi. I njihovu posadu činili su Seanšani. Izuzimajući vetrotragačice, o kojima nije želeo da razmišlja, i neke koji su možda prodati, svi Ata’an Mijere bili su u Rahadu sa ostalim da’kovejlima i raščišćavali su kanale od šuta. I on nije mogao ništa da uradi u vezi s tim. Ništa im nije dugovao, i već je imao na tanjiru više nego što je mogao da proguta, i nije bilo ničega što bi mogao učiniti. To je bilo sve o tome!
Hteo je smesta da odjaše, da ostavi brodove Morskog naroda za sobom. Niko na dokovima nije obraćao ni najmanju pažnju na njega. Zapovednici su se razišli čim su brodovi zaplovili. Neko, nije znao ko, odvede tovarne konje. Pomorci su se spustili s jarbola i vratili se svome poslu, i članovi esnafa nosača poguraše svoja niska, teška ručna kolica puna bala i sanduka i bačvica. Ali ako bi prebrzo odjahao, Tilin bi mogla pomisliti kako namerava da izjaše iz grada, i onda poslati po njega, pa je samo zaustavio Kockicu na kraju doka i mahao kao neka prokleta budala sve dok nije bila dovoljno daleko da ne može da ga vidi bez durbina.
I pored žiganja u nozi, polako je prejahao gotovo celu dužinu rive. Izbegavao je da ponovo pogleda luku. Ozbiljno odeveni trgovci stajali su posmatrajući kako se njihova roba utovara i istovara, ponekad dobacujući kesu novca muškarcu ili ženi u zelenom kožnom prsluku kako bi se pažljivije rukovalo njihovom robom ili da bi se sve ubrzalo, mada nije izgledalo moguće da se ljudi tog esnafa kreću nimalo brže. Činilo se da se južnjaci uvek kreću nekim polutrkom, osim kad je sunce tačno iznad glave, kada je vrućina tolika da se na njoj može ispeći patka; ali sa sivim nebom i uzburkanim vetrom s mora bilo je hladno bez obzira na to gde sunce stoji.
Dok je stigao do Mol Hare, izbrojao je više od dvadeset sul’dam koje su s damanama obilazile dokove, zabadajući noseve u čamce što napuštaju usidrene brodove koji nisu bili seanšanski, ukrcavajući se na svako plovilo tek pristiglo uz dok ili spremno da baci užad i usidri se. Bio je prilično siguran da će biti tu. Moraće poći s Lukom Valanom. Druga mogućnost bila je previše opasna, osim u slučaju krajnje nužde. Ni Luka nije bio najsigurniji, ali je bio jedina prava prilika koja mu je preostala.
Kada se vratio u Tarezinsku palatu, s bolnim grčem na licu je sjahao s Kockice i izvukao svoj štap za hodanje iza sedla. Pustivši konjušara da preuzme riđana, odšepao je unutra, a leva noga ga je jedva držala. Možda će potapanje u kadu tople vode odneti deo bola. Možda će, kada bude mogao da razmišlja, Luka biti iznenađen, ali pre nego što se pozabavi Lukom, postojalo je još nekoliko manjih poteškoća koje je morao prevazići.
„ A, tu si“, reče Noel, pojavivši se pred njim. Met je starca viđao samo u prolazu još otkad ga je doveo da prespava, ali je u svom sveže očetkanom sivom kaputu delovao odmorno - kad se uzme u obzir da je svakog dana nestajao negde u gradu i da se u palatu vraćao samo noću. Popravljajući deliće čipke na svojim rukavima, poverljivo se osmehnuo, otkrivajući praznine među zubima. „Nešto si naumio, lorde Mete, i ja bih želeo da ti ponudim svoje usluge.“
„Naumio sam da se više ne oslanjam na ovu nogu“, reče Met što je opuštenije mogao. Noel je delovao dovoljno bezopasno. Prema Harnanu, pripovedao im je priče pre nego što odu na spavanje, priče koje su Harnan i ostale Crvenruke gutali u celini celosti, čak i onu o mestu po imenu Šibuja, navodno iza Aijelske pustoši, gde su žene koje su mogle da usmeravaju imale istetovirana lica, gde je za preko tri stotine prekršaja bila predviđena smrtna kazna a pod planinama živeli divovi, ljudi viši od Ogijera, s licima na stomacima. Tvrdio je da je bio tamo. Niko ko iznosi takve tvrdnje ne može da bude ništa drugo osim bezopasan. S druge strane, onaj jedan put kada ga je Met video da rukuje tim dugim bodežima koje je nosio ispod kaputa, nije delovao ni najmanje bezopasno. To kako je taj čovek dodirivao oružje ukazivalo je da je naviknut da ga upotrebljava. „Ako odlučim da smislim išta drugo, imaću te na umu.“
I dalje se osmehujući, Noel je kuckao jednim od tih zgrčenih prstiju po kljunu od svog nosa. „Ne veruješ mi, još uvek. To je razumljivo. Mada, da sam hteo da ti naškodim, samo je trebalo da se povučem one večeri u uličici. Imaš taj pogled u oku. Video sam velike ljude koji nešto smeraju, a i zlikovce crne kao Jama usuda. To je taj pogled koji čovek ima kada razmatra opasne zamisli o kojima ne želi da se zna.“
„Moje oči su samo umorne“, nasmejao se Met, naslonivši se na svoj štap. Veliki ljudi koji nešto smeraju? Starac ih je verovatno video u toj Šibuji, s divovima. „Zahvalan sam ti zbog one uličice, znaš to. Ako ima išta što bih mogao da učinim za tebe, pitaj. Ali sada, idem da pronađem toplu kupku.“ „Da li golam pije krv?“, upita Noel uhvativši za ruku Meta pre nego što odšepa pored.
Svetlosti, želeo je da nije pomenuo to tamo gde ga je starac mogao čuti. Želeo je da mu Birgita nikada nije pričala o tom stvoru. „Zašto pitaš?“ Golam živi od krvi. Ne jede ništa drugo.
„Pronađen je sinoć još jedan čovek sa iščupanim grkljanom, samo što nije bilo ni kapi krvi ni u njemu ni na njegovoj posteljini. Jesam li ti pomenuo? Bio je u gostionici, dole, blizu Moldajnske kapije. Ako je to stvorenje i napustilo grad, vratilo se.“ Gledajući iza Meta, nisko i kitnjasto se poklonio nekome. „ Ako promeniš mišljenje, uvek sam spreman“, rekao je tiše dok se uspravljao.
Dok se starac žurno udaljavao, Met pogleđa preko ramena. Tuon je stajala ispod jedne od pozlaćenih podnih svetiljki, posmatrajući ga kroz veo. Makar je gledala prema njemu. Bacala poglede? Kao i uvek, onog trenutka kada ju je ugledao, ona se okrenula i odlebdela niz hodnik, dok su joj razdvojene bele suknje blago šuškale. Danas nije bilo nikoga s njom.
Drugi put toga dana Met se strese. Šteta što ta devojka nije otišla sa Surot i Tilin. Čovek kome su dali čitav hleb ne bi trebalo da se žali zato što nedostaje nekoliko mrvica, ali Aes Sedai i Seanšani, golam koji ga proganja i starci koji zabadaju noseve i mršavc devojke koje pilje u njega - sve to bi bilo dovoljno da se svako naježi. Možda bi trebalo da zaboravi na gubljenje vremena u držanju noge u vreloj vodi.
Bolje se osećao kada je poslao Lopina da mu donese ostatak njegove odeće iz ormana s Beslanovim igračkama. I Nerina da pronađe Džuilina.
Noga ga je još uvek pekla kao da je u plamenu i klecala svaki put kada bi pokušao da hoda, ali ako nije hteo da gubi vreme, onda je trebalo i da se privikne da se kreće na njoj. Želeo je da ode iz Ebou Dara pre nego što se Tilin vrati, a to mu je davalo deset dana. I manje, ako je želeo da bude siguran.
Kada je hvatač lopova proturio glavu kroz vrata spavaće sobe, Met se proučavao u Tilininom stojećem ogledalu. Crvena odeća bila je ugurana u orman sa ostalim što mu je dala. Možda će sledeći Tilinin ljubimac imati neke koristi od njih. Odenuo je najjednostavniji kaput koji je imao, od dobro tkane plave vune bez veza - onakav kakav bi čovek nosio s ponosom, a da ne pilje svi u njega. Pristojan kaput.
„Možda malo čipke“, promrmljao je, prstima prelazeći po okovratniku svoje košulje. „Samo malo.“ To je zaista vrlo jednostavan kaput, kad bolje razmisli. Gotovo ozbiljan.
„Ne znam ništa o čipki“, rekao je Džuilin. „Jesi li me zato tražio?“
„Ne, naravno da nisam. Zbog čega se keziš?“ Nije se samo kezio; osmeh mu je gotovo prepolovio tamno lice na dva dela.