Želela je da razmisli o tome, i postoji li neki način da iskoristi devojčino prisustvo, ali iznenada postade svesna osećaja negde u malom mozgu. Lagano zadovoljstvo i rastuća potreba. Logan je završio doručak. Uskoro će izaći. Rekao joj je da bude tamo kad bude izašao.
Dala se u trk i pre nego što je shvatila šta radi. To je dovelo do toga da su joj se suknje zaplele među noge i ona tresnu na zemlju, izgubivši vazduh. Ljutnja je rasla, bes, ali pridigla se i, ne zastajkujući da otrese prašinu, prikupila suknje oko kolena i ponovo potrčala dok joj se ogrtač vijorio. Raskalašna vika muškaraca pratila ju je niz ulicu, a deca su se smejala pokazujući ka njoj dok je trčala pored njih.
Iznenada je okruži gomila pasa, režeći i škljocajući zubima njoj za petama. Ona se ritala i vrtela i udarala, ali su je i dalje napadali. Želela je da vrišti od gneva. Psi su uvek nevolja, a ona nije mogla da usmeri ni tračak da ih otera. Sivi pas se dograbi njene suknje, pune gubice vukući je u stranu. Panika je prevladala sve ostalo. Ako ponovo padne, psi će je iskidati u komade.
Žena u smeđoj vunenoj haljini viknu i zamahnu teškom korpom na psa koji je cimao Tovejninu suknju, nateravši ga da pobegne. Punačka žena zamahnu vedrom i udari pegavu đžukelu u rebra, a on cvileći uteče. Tovejn se zabezeknuto zagleda, a ta nepažnja za posledicu izrodi da je morala da otrgne levu nogu od drugog psa, ostavljajući mu u čeljustima nekoliko komada čarape i malo svoje kože. Svuda oko nje su bile žene, koje su mahale prema životinjama bilo čime što im se zateklo u rukama.
„Nastavi svojim putem, Aes Sedai“, reče joj mršava, proseda žena, mašući prutom prema pegavom psu. „Neće te više uznemiravati. Ja bih sama volela lepu mačku, ali mačke neće da mi trpe muža. Nastavi."
Tovejn nije čekala da zahvali svojim spasiteljkama. Otrčala je, grozničavo razmišljajući. Žena je znala. Ako je jedna znala, sve su znale. Ali one neće poneti poruku, niti pružiti pomoć za beg, ne kada su same bile voljne da ostanu. Ne ako razumeju u čemu pomažu. To je bilo to.
Kada je bila blizu Loganove kuće, jedne od nekoliko kuća u uskoj bočnoj ulici, usporila je i naglo pustila suknje. Osam ili devet muškaraca u crnim kaputima čekalo je ispred, dečaci i stariji ljudi, i oni po godinama između, ali još uvek nije bilo ni traga od Logana. I dalje je mogla da ga oseti: nameračio se, ali i usredsredio. Možda čita. Ostatak puta je prešla dostojanstveno i mirno. Sabrana i u potpunosti Aes Sedai, bez obzira na okolnosti. Gotovo da je uspela da zaboravi svoj prestravljeni beg od pasa.
Svaki put kada vidi kuću, iznenadi se. Druge u ulici bile su jednake po veličini, a bile su i dve veće. Obična dvosobna drvena kuća, mada su crvena vrata, kapci i prozorski okviri delovali čudno. Jednostavne zavese krile su unutrašnjost, ali je prozorsko staklo bilo tako bedno da je sumnjala da bi išta mogla videti sve i da su zavese bile razmaknute. Kuća je priličila ne preterano uspešnom dućandžiji; teško da je delovala kao prebivalište jednog od najozloglašenijih ljudi na svetu.
Na tren se zapitala šta je zadržalo Gejbrilu. Druga sestra vezana za Logana imala je iste naloge kao ona i sve dosada uvek je bila prva. Gejbrila je bila nestrpljiva, proučavajući Aša’mane kao da namerava da napiše knjigu o njima. Možda i jeste nameravala; Smeđe bi pisale o svačemu. Naterala je sebe da prestane da razmišlja o njoj. Mada, ako Gejbrila zakasni, moraće da otkrije kako joj je to pošlo za rukom. Ali sada je čeka nešto što ona želi da izuči.
Ljudi pred crvenim vratima su je gledali, ali nisu govorili ništa, čak ni međusobno. Pa ipak, nije bilo neprijateljstva. Oni su jednostavno čekali. Nijedan nije imao ogrtač, mada im je dah pravio bledu izmaglicu pred licima. Svi su bili Posvećeni, sa srebrnim broševima u obliku mača na okovratnicima.
Svakog jutra kad je dolazila da se javi na dužnost bilo je tako, mada nije uvek zaticala iste ljude. Neke je znala bar po imenu, a ponekad bi joj pošlo za rukom da otkrije i neke sitnice o njima. Evin Vinčova, zgodni dečko koji je bio prisutan kada ju je Logan zarobio, oslanjao se na ugao kuće i igrao parčetom kanapa. Donalo Sandomera, ako je to bilo njegovo pravo ime, sa svojim izboranim licem seljaka i oštro potkresanom nauljenom bradom, pokušavao je da zauzme opušteno držanje jer je mislio da se plemići tako nose. Tarabonac Androl Genhald, zdepast čovek gustih obrva, bio je zaokupljen mislima i ruke prekrstio iza leđa; imao je zlatni pečatni prsten, ali mislila je da je on šegrt koji je obrijao brkove i skinuo svoj veo. Mezar Kurin, Domanac prosed na slepoočnicama, igrao se granatom u svom levom uhu; lako je mogao biti niži plemić. Prikupljala je u glavi lica i imena. Pre ili posle će biti uhvaćeni i svaki podatak koji bi mogao pomoći da budu prepoznati mnogo će koristiti.
Crvena vrata se otvoriže i ljudi se ispraviše, ali kroz njih nije izašao Logan. Tovejn iznenađeno trepnu, a onda pogleda Gejbrilu pravo u tamne zelene oči, i ne pokušavši da sakrije gađenje. Ta mrska veza s Loganom joj je jasno stavila do znanja šta je radio prethodne noći - bojala se da nikad neće zaspati! - ali ni u najmračnijim snovima nije posumnjala na Gejbrilu! Neki od muškaraca delovali su zatečeno kao i ona. Neki su pokušavali da sakriju osmehe. Kurin se otvoreno iscerio i palcem izravnao tanak brk.
Tamnoputa žena nije imala ni toliko dostojanstva da pocrveni. Podigla je prćasti nos, a onda je hrabro poravnala tamnoplavu haljinu na bokovima, kao da pokazuje kako se upravo obukla. Navukavši ogrtač preko ramena, vezivala je trake dok se lagano kretala prema Tovejn, smirena, kao da je u Kuli.
Tovejn uhvati višu ženu za ruku i povuče je malo dalje od muškaraca. „Možda jesmo zarobljenice, Gejbrila", prošaputa ona grubo, „ali to nije razlog da se predamo. Naročito ne Ablarovim prljavim strastima!" Ali ona nije delovala nimalo postiđeno! Misao joj prođe kroz glavu. Naravno. „Da li...? Da li ti je on naredio?“
Gejbrila se otrgnu, pa se skoro podrugnu. „Tovejn, trebalo mi je dva dana da odlučim da treba da se ’predam’ njegovim strastima, kako ti to kažeš. Smatram da sam imala sreće što mi je trebalo samo četiri da ga ubedim da mi to i dopusti. Vi Crvene možda niste svesne toga, ali muškarci vole da pričaju i ogovaraju. Sve što treba da radiš jeste da slušaš, ili čak i samo da se pretvaraš da slušaš, i muškarac će ti ispričati ceo svoj život.“ Zamišljeno se namršti i prestade da se podrugljivo smeška. „Pitam se da li je tako za obične žene?“ „Da li je šta kako?" tražila je Tovejn odgovor. Gejbrila ga je uhodila? Ili samo pokušavala da nabavi više materijala za svoju knjigu? Ali to je bilo neverovatno, čak i za Smeđu! „O čemu ti pričaš?"
Taj zamišljeni izraz je ostao na licu druge žene. „Osetila sam se... bespomoćno. O, bio je nežan, ali nikada pre nisam razmišljala o tome kako su snažne muške ruke, a ja potpuno nemoćna da usmerim i nit. On je... vodio, pretpostavljam, mada to nije baš potpuno tačno. Samo... jači, i ja sam to znala. Bilo je... čudno zabavno."
Tovejn zadrhta. Gejbrila mora da je luda! I baš je nameravala da joj to kaže kada se Logan pojavio, zatvorivši vrata za sobom. Bio je visok, viši od bilo kog prisutnog muškarca, s tamnom kosom koja mu je padala do širokih ramena i uokvirivala nadmeno lice. Na njegovom visokom okovratniku bili su i srebrni mač i ta smešna zmija s nogama. On se osmehnu Gejbrili dok su se ostali skupljali oko njega. Drznica mu uzvrati osmeh. Tovejn ponovo zadrhta. Zabavno! Žena jeste luda!
Kao i prethodnih jutara, muškarci su počeli da podnose izveštaje. Tovejn uglavnom nije mogla da ih uhvati ni za glavu ni za rep, ali je slušala.
„Našao sam još dvojicu koje izgleda zanima to novo Lečenje koje je ta Ninaeva upotrebila na tebi, Logane", rekao je Genhald, namrštivši se, „ali jedan jedva da može da izvede Lečenje koje već poznajemo, a drugi želi da zna više nego što mu ja mogu reći."