Tom cimnu brkove. „Nije verovatno da će Rizela i pod kakvim okolnostima otići. Izgleda da joj se toliko dopada kako lord Jamada peva, da je rešila da se uda za njega.“ Uzdahnu s žaljenjem. „Bojim se da više neće biti vesti iz tog izvora.“ A po izrazu njegovog lica reklo bi se takođe da više neće biti njegove glave na njenom poprsju. „Pa, obojica razmišljajte koga možemo da pitamo - i gledajte da se dočepate primerka onih naredaba.“
Tomu je pošlo za rukom da nabavi odgovarajuće mastilo i hartiju i bio je spreman da oponaša ma čiji rukopis i pečat. Pečate je prezirao - prema njegovim rečima, svako s komadom repe i nožem može da ih izdelje. Ali pisati tuđim rukopisom - i to tako da i taj čovek misli da je on to napisao - e to je umetnost. Međutim, ni jedan ni drugi nisu uspeli da dobave primerak pisanih naredaba koji na sebi ima potreban pečat. Seanšani nisu tek tako ostavljali pisane naredbe na sve strane, baš kao ni a’dame. Samo što koraknu dvaput, pa nalete na kameni zid. A šest dana je prošlo u trenu. Ostalo im je svega još četiri. Metu se činilo kao da ima šest godina otkako je Tilin otišla, a da je ostalo svega četiri sata do njenog povratka.
Sedmog dana Tom je zaustavio Meta u hodniku čim se ovaj vratio s jahanja. Smešeći se kao da ga zapitkuje za zdravlje, nekadašnji zabavljač je spustio glas. Sluge koje su žurile pored njih mogle su da čuju tek mrmljanje. „Noel mi je kazao da je golam ponovo sinoć nekoga ubio. Tragačima je naređeno da pronađu ubicu, makar morali da se odreknu hrane i sna - mada ne mogu da otkrijem ko je tu naredbu izdao. Izgleda da je pod velom tajne čak i činjenica da im je naređeno da nešto rade. Ali mogu ti reći da već gotovo pripremaju sprave za mučenje.“
Bez obzira na to što je Tom govorio tiho, Met se osvrnu oko sebe da vidi da li neko prisluškuje. Jedini čovek u vidokrugu bio je zdepasti sedokosi Narvin, u livreji - mada nije ni žurio niti je šta nosio. Sluge na tako visokim položajima kao Narvin niti šta nose, niti žure. Trepnuo je kad je ugledao Meta kako pokušava da drži na oku sve oko sebe, pa se namrštio. Metu dođe da opsuje od muke, ali se isceri što je bezopasnije umeo, a Narvin ode mršteći se. Met je bio ubeđen da je taj čovek odgovoran za prvi pokušaj da se Kockica ukloni iz konjušnice.
„Noel ti je ispričao za Tragače?“, prošapta s nevericom čim se Narvin udaljio.
Tom samo odmahnu rukom kao da to nije ništa. „Naravno da nije. Samo o ubistvu. Mada on izgleda ume da čuje šaputanja i da shvati šta ona znače. To je redak dar. Pitam se da li je zaista bio u Šari“, mislio se. „Kaže da je...“ Tom se nakašlja kad ga Met ošinu pogledom. „Pa, biće kasnije vremena za to. Imam ja i drugih izvora, a ne samo nikad neprežaljenu Rizelu. Nekoliko njih su Osluškivači. Osluškivači izgleda zaista sve čuju.“
„Pričao si sa Osluškivačima?“, Met zaškripa kao zarđala šarka. Učinilo mu se da mu se celo grlo odjednom zapeklo!
„Nije to ništa, sve dok oni ne znaju da ti znaš“, zasmeja se Tom. „Mete, kada pričaš sa Seanšanima, moraš da pođeš od pretpostavke da su svi oni Osluškivači. Tako možeš da saznaš ono što želiš, a da pri tom ne kažeš nešto pogrešno u pogrešne uši.“ Zakašlja se i zagladi brkove, tek malo sakrivajući osmeh, toliko samoprekoran da je jednostavno pozivao da ga hvale. „Slučajno znam dvoje ili troje koji to zaista jesu. U svakom slučaju, nikad nije na odmet saznati nešto više. Želiš da odeš pre nego što se Tilin vrati, zar ne? Izgledaš mi malo... izgubljeno... otkad je otišla.“
Met samo zaječa.
Te noći golam je ponovo napao. Lopin i Nerim istrtljali su tu vest pre nego što je Met stigao da do kraja pojede ribu koju je imao za doručak. Tvrdili su da čitav grad samo što nije proključao. Poslednja žrtva, jedna žena, otkrivena je na ulazu u neku uličicu i ljudi su odjednom počeli da pričaju i dovode jedno ubistvo u vezu s drugima. Neki ludak se razulario i ljudi su počeli da zahtevaju da noću bude više seanšanskih straža na ulicama. Met odgurnu tanjir - doručak mu je preseo. Više straža. Kao da to nisu dovoljno loše vesti, možda se i Surot ranije vrati, ako za to dozna, i dovede Tilin sa sobom. U najboljem slučaju može da računa na još svega dva dana. Došlo mu je da povrati to što je upravo pojeo.
Ostatak jutra proveo je koračajući - bolje rečeno šepajući - napred-nazad po tepihu u Tilininoj spavaćoj sobi, ne obraćajući pažnju na bol u nozi dok je pokušavao da smisli nešto, bilo šta, što će mu omogućiti da za dva dana izvede nemoguće. Bol se zaista smanjio. Prestao je da koristi štap za šetnju i napinjao se što više kako bi što pre povratio snagu. Činilo mu se da bi možda mogao da istera dve ili tri milje peške pre nego što bude morao da stane i odmori nogu. Ako ništa drugo, da usput ne odmara dugo.
Džuilin mu je u podne doneo jedine zaista dobre vesti koje je čuo za čitavo to vreme. Zapravo, to baš i nisu bile vesti. Bila je to platnena vreća, a u njoj dve haljine obmotane oko srebrnog a'dama.
29
Novi plan
Podrum Izgubljene žene, s ogoljenim gredama na tavanici, bio je poveliki - ali činilo se da je u njemu jednako skučeno kao u sobi koju su Tom i Džuilin delili, premda je u njemu bilo svega petoro ljudi. Uljana svetiljka je s jednog uspravljenog bureta bacala treperavu svetlost. Nešto dalje, ostatak podruma bio je sav u senkama. Niša između polica i grubih kamenih zidova bila je jedva nešto šira nego što je bure visoko, ali nije zbog toga delovala skučeno.
„Zatražila sam od tebe pomoć, a ne omču oko vrata“, hladno kaza Džolin. Nakon skoro nedelju dana pod starateljstvom gazdarice Anan, i na Enidinoj kuhinji, Aes Sedai više nije izgledala zapušteno i neuhranjeno. Isparana haljina u kojoj ju je Met prvi put video bila je zamenjena lepom plavom vunenom haljinom visokog okovratnika i s malčice čipke na rukavima i podbradom. Obasjano treperavom svetlošću, lice joj je bilo napola u senci - izgledala je besno kao ris, a pogledom je streljala Meta pravo u lice. „ Ako nešto pode po zlu - bilo šta - biću bespomoćna!“
Sve mu je to dosadilo. Ponudiš nekome da mu pomogneš, i to samo zato što si dobar u duši - pa, tako nekako - i eto šta ti je hvala. Gotovo da joj je tutnuo a'dam pod nos. Vijugao mu je u šaci kao duga srebrna zmija i belasao se na slabom svetlu, a ogrlica i narukvica vukie su se po kamenompodu. Džolin je pokupila svoje tamne suknje i ustuknula da je ne bi njime dodirnuo. Kako se namrštila, kao da je držao guju u ruci. Pitao se da li će joj odgovarati - a ogrlica je izgleda bila šira od njenog vitkog vrata. „Gazdarica Anan će ti ga skinuti čim te izvedemo van zidina“, procedi. „Njoj veruješ, zar ne? Stavila je glavu u torbu kad te je ovde sakrila. Kažem ti da je to jedini mogući način!“ Džolin tvrdoglavo diže glavu. Gazdarica Anan besno promrmlja nešto sebi u bradu.
„Ona ne želi da nosi to čudo“, reče Fen ravnim glasom, iza Meta.
„ Ako ne želi da ga nosi, onda ga neće nositi“, još se bezizražajnije oglasi Blerik, koji je stajao pored Fena.
Džolinini tamnokosi Zaštitnici ličili su kao jaje jajetu, a istovremeno su bili potpuno različiti. Fen - kosih tamnih očiju i brade oštre i tvrde tako da se njome mogao kamen razbijati - bio je za dlaku niži od Blerika i možda malčice širi u prsima i ramenima, ali njih dvojica su bez mnogo muka mogli da zamene odeću. Fenu je prava crna kosa pađala skoro do ramena, a veoma kratka kosa plavookog Blerika bila je tek nešto malo svetlija. Blerik je bio Šijenarac - i obrijao je perčin, pustivši da mu kosa poraste kako bi bio manje upadljiv, ali to mu se nije ni najmanje dopadalo. Fen je bio Saldejac, kome se izgleda ama baš ništa nije dopadalo - s izuzetkom Džolin. Obojica su je poprilično voleli. Njih dvojica su govorili slično, razmišljali slično i kretali se slično. Nosili su dronjave košulje i jednostavne težačke vunene jeleke koji su im padali do bedara, ali onaj ko bi čak i pri ovako lošoj svetlosti pomislio da su njih dvojica obični težaci - slep je kod očiju. Danju, u konjušnici gde im je gazdarica Anan našla posao... Svetlosti! Gledali su Meta kao što bi lavovi pogleđali kozu koja im je iskezila zube. Pomerio se tako da ne može da vidi Zaštitnike čak ni krajičkom oka. Kad su mu ta dvojica za leđima, slaba su mu uteha bili noževi skriveni na nekoliko mesta.