„Ne mogu sve žene da budu sul'dam. Trebalo bi da si to dosad već shvatio. Nadam se da ja mogu, ali bolje da s time raščistimo pre poslednjeg trenutka.“ Mršteći se na narukvicu koja je uporno odbijala da se otvori, stala je da je prevrće u rukama. „Znaš li kako se ovo čudo otvara? Ne mogu da nađem ni gde se otvara.“
„Da“, odgovori on nejakim glasom. Kada je sa Seanšanima pričao o sul’dam i damane, samo je postavljao oprezna pitanja u vezi s njihovom primenom u boju. Ni na kraj pameti mu nije bilo da uopšte pormisli kako se sul’dam biraju. Možda će morati da se bori protiv njih - ona drevna sećanja retko kada su prestajala da ga gone da misli o vođenju bitaka - ali svakako nikada nije nameravao da ih pokuša privoleti na svoju stranu. „Bolje da sada isprobamo.“ A ne... Svetlosti!
Njemu je bilo jednostavno da otvori bravice - i to najlakše na narukvici. Samo je trebalo da stisne odgovarajuće tačke, gore i dole, ne baš tačno nasuprot povocu. To se dalo izvesti jednom rukom i narukvica se smesta otvori uz kliktaj metala. Okovratnik je bio nezgodniji za otvaranje i za to su mu bile potrebne obe ruke. Dodirnuvši odgovarajuće tačke s leve i desne strane prikačenog povoca, pritisnuo je ogrlicu, pa uvrnuo i povukao, sve vreme održavajući pritisak. Koliko je mogao da vidi, ništa se nije desilo sve dok dve strane nije uvrnuo u suprotnom pravcu. A onda su se samo rastvorile pored povoca, uz oštrije kliktanje nego što je to bilo s narukvicom. Jednostavno. Naravno, u palati mu je bilo potrebno skoro sat vremena da iznađe kako se to radi, čak i pomoću onoga što je Džuilin video. Međutim, u tom podrumu niko ga nije pohvalio. Niko nije ni delovao kao da misli da je on učinio nešto što oni ne mogu!
Škljocnuvši narukvicu oko zapešća, Setejl namota povodac oko podlaktice, pa pruži otvorenu ogrlicu. Džolin je s gađenjem pogleda zgrabivši suknje i stisnuvši šake u pesnice.
„Želiš li ti da pobegneš?“, tiho upita gostioničarka.
Trenutak kasnije, Džolin se ispravi i diže bradu. Setejl zatvori ogrlicu oko vrata Aes Sedai uz isti onaj oštar zvuk koji se čuo prilikom otvaranja. Mora da je pogrešio kad je procenjivao veličinu, jer joj je ogrlica čvrsto prianjala uz vrat. Džolin samo trznu usnama i to je bilo sve, ali Met oseti kako Blerik i Fen iza njega postaju sve napetiji. Dah mu stade.
Jedna pored druge, dve žene sitno koraknuše pored Meta, a on poče da diše. Džolin se nesigurno namršti, a onda koraknuše i drugi put.
Aes Sedai vrisnu i pade na pod, grčeći se od bolova. Nije bila u stanju da obrazuje reči, već je samo sve glasnije ječala. Bacakala se po podu, a ruke i noge - pa čak i prsti - trzali su joj se i krivili pod čudnim uglovima.
Setejl pade na kolena čim se Džolin prostrla po podu, a ruke joj poleteše ka ogrlici; no nije bila ništa brža od Blerika i Fena, mada su njihovi postupci izgledali čudno. Blerik kleknu i podiže Džolin, koja nije prestajala da zapomaže, pa je prisloni uza se i poče da joj masira ni manje ni više nego vrat. Fen joj je trljao ruke. Ogrlica se otvori i Setejl sede na tabane, ali Džolin nastavi da se trza i jeca, a njeni Zaštitnici nastaviše da je masiraju kao da hoće da smire grčeve. Ledenim pogledima streljali su Meta, kao da je za sve on kriv.
Gledajući ruševine svojih mukotrpno kovanih planova, Met tu dvojicu gotovo nije ni video. Nije znao šta sad da radi, niti odakle da počne. Tilin će se možda vratiti za dva dana, a on je bio sasvim siguran da mora otići pre toga.
Gurajući se pored Setejl, potapša je po ramenu. „Reci joj da ćemo probati nešto drugo“, promrmlja. Ali šta? Očigledno da je za rukovanje a’damom bila potrebna žena sa sposobnostima sul'dam.
Dok je on uzimao šešir i ogrtač, gostioničarka ga stiže u mraku podnožja stepeništa koje je vodilo gore u kuhinju. Čestiti, debeli običan vuneni ogrtač bez ikakvog veza. Čovek može da živi bez veza. Njemu svakako ne nedostaje. I sva ona čipka! To mu svakako ne nedostaje!
„Imaš li neki drugi plan?“, upitagaona. U mraku nije mogao da joj razazna lice, ali srebrnasti a'dam se svejedno presijavao. Pokušavala je da otvori narukvicu na zapešću.
„Ma ja uvek imam neki drugi plan“, slaga i otkopča joj narukvicu. „Bar ne moraš da stavljaš glavu na panj. Čim preuzmem Džolin od tebe, možeš da ideš da se pridružiš mužu.“
Ona samo nešto prostenja. Pretpostavljao je da zna kako on nema nikakav plan.
Hteo je da izbegne trpezariju punu Seanšana, pa je stoga kroz kuhinju izašao u dvorište, pa kroz kapiju Na Trg Mol Hara. Nije se plašio da će ga neko od njih prepoznati ili pitati se šta traži tu. Pošto je bio odeven tako obično, kada je ušao izgleda da su pretpostavili da je nekakav potrčko u gostionici. Ali među Seanšanima su bile i tri sul'dam, a dve su imale damane. Počeo je da se pribojava da će morati da ostavi Teslinu i Edesinu u ogrlicama, pa mu sada nije bilo do toga da gleda damane. Krvi mu i krvavog pepela, obećao je da će samo pokušati!
Slabašno sunce je i dalje bilo visoko na nebu, ali se vetar s pučine, pun soli i ledenog nagoveštaja kiše, pojačavao. Izuzev odreda Mrtve straže - ljudi a ne Ogijera - koji je strojevim korakom prelazio trg, svi na Mol Hari žurili su da završe kakve god poslove da imaju pre kiše. Taman što je stigao do podnožja visokog kipa kraljice Narijene, obnaženog poprsja, kad ga neko zgrabi za rame.
„Isprva te nisam prepoznao bez one tvoje kicoške odeće, Mete Kautone.“
Met se okrenu i nađe licem u lice sa zdepastim ilijanskim sodinom kojeg je video onomad kad se Džolin ponovo pojavila u njegovom životu. Ta povezanost mu baš i nije bila najprijatnija. Taj čovek okruglog lica zaista je izgledao čudno s tom svojom bradom i glavom napola izbrijanom; na stranu to što je bio u košulji i drhtao od hladnoće.
„Poznaješ me?“, Met oprezno upita.
Zdepasti čovek mu se široko nasmeši. „Sreća me je napustila, naravno. Jednom si bio na nezaboravnoj plovidbi mojim brodom - na jednom kraju te plovidbe bili su Troloci i Šadar Logot, a na drugom Mirdraal i Beli Most u plamenu. Bejl Domon, gazda Kautone. Sećaš li me se sada?“
„Sećam se.“ U stvari, nekako se i jeste sećao. Veći deo te plovidbe pamtio je kao kroz maglu izbušenu rupama koje su ispunila sećanja drugih ljudi. „Moraćemo jednom sesti i uz kuvano vino popričati o dobrim starim vremenima.“ Što će se desiti samo ako ne primeti Domona na vreme. Ono što mu je u glavi ostalo od tog putovanja bilo je nekako neobično neprijatno, kao da se seća smrtonosne bolesti. Naravno, na izvestan način i jeste bio bolestan. Još jedna neugodna uspomena.
„Neće da budne bolje vreme nego sade“, nasmeja se Domon i ručerdom zagrli Meta, pa ga okrenu nazad prema Izgubljenoj ženi.
Izgleda da mu nije bilo drugog izlaza - sem tuče - nego da pođe s tim čovekom, pa se Met pomirio sa sudbinom i krenuo. Pesničenje nije način da se bude neupadljiv. Bilo kako bilo, nije baš ni bio siguran da bi pobedio. Domon jeste izgledao debelo, ali salo je bilo naslagano preko čvrstih mišića. U svakom slučaju, ne bi mu škodilo da drmne jedno piće. Sem toga, zar Domon nije bio nekakav krijumčar? Moguće je da on zna za ulaze i izlaze iz Ebou Dara za koje drugi ne znaju, pa bi mu ih možda mogao otkriti uz odgovarajuće propitivanje. Naročito uz vino. U džepu Metovog kaputa čučala je kesa nabijena zlatom, a on nije imao ništa protiv da ga sveg potroši kako bi tog čoveka napio kao svirača u Nedelji. Ljudima se razreši jezik kad su pijani.
Domon ga provede kroz trpezariju, klanjajući se i levo i desno Krvi i seanšanskim zapovednicima koji su ga jedva i primećivali, ali nije ušao u kuhinju gde bi im Enid možda dodelila neku klupu u uglu. Mesto toga on povede Meta uz stepenište bez ograde. Dok ga nije uveo u jednu sobu u zadnjem delu gostionice, Met je sve vreme pretpostavljao da Domon ide po svoj kaput i ogrtač. Vatra je plamtela u ognjištu i grejala sobu, ali Met se iznenada oseti kao da mu je hladnije nego što je bilo napolju.