„Časna je žena ta Egeanin“, mislio je Tom naglas, povremeno zastajkujući da dune kolut dima. „Čudno je to, istina, ali ipak je ona Seanšanka. Mislim da se na kraju čak i Ninaevi dopala, a znam da se dopala Elejni. A i njih dve njoj - bez obzira na to što je verovala da su Aes Sedai. Bila je vrlo korisna u Tančiku. Vrlo korisna. Izuzetno je sposobna. Zaista bih veoma voleo da znam kako su je prihvatili u Krv, ali da - ubeđen sam da joj možemo verovati. A i Domonu. Zanimljiv čovek, taj Domon.“
„Krijumčar“, prekorno promrmlja Džuilin. „ A sada on pripada njoj. Znaš, so’đin nisu samo nečije vlasništvo. Ima so’đin koji govore Krvi šta da rade.“ Tom ga pogleda dižući jednu čupavu obrvu. To je bilo sve, ali hvatač lopova nakon nekoliko trenutaka samo slegnu ramenima. „Valjda se u Domona može imati poverenja“, nevoljno priznade. „Za jednog krijumčara.“
Met frknu. Možda su ljubomorni. Pa, on je ta’veren, i njih dvojica će morati da žive s time. „Onda krećemo sutra uveče. Jedina izmena je to što imamo tri prave sul’dam i jednu pripadnicu Krvi da nas provede kroz kapije.“
„ A te sul’dam će izvesti tri Aes Sedai iz grada, pustiti ih na slobodu i neće im ni na kraj pameti biti da dignu uzbunu“, promrmlja Džuilin. „Jednom prilikom, dok je Rand al’Tor bio u Tiru, video sam kako pet puta zaredom bačeni novčić pada na rub. Na kraju smo samo otišli i ostavili ga da tako stoji na stolu. Valjda je sve moguće.“
„Džuiline, ili im veruješ, ili im ne veruješ“, procedi Met. Hvatač lopova ošinu pogledom zavežljaj s haljinama u uglu, a Met odmahnu glavom. „Tome, kako su ti to oni pomogli u Tančiku? Krvi mu i pepela, nemojte vas dvojica samo blenuti u mene ponovo! Vi znate, njih dvoje znaju - mogu i ja da znam.“
„Ninaeva je rekla da nikome ne kažemo“, odgovori Džuilin, kao da je to zaista bitno. „Elejna nam je to rekla. Obećali smo. Moglo bi se reći da smo se zakleli.“
Tom na jastuku odmahnu glavom. „Džuiline, drugačije okolnosti menjaju stvari. A u svakom slučaju, nismo se zakleli.“ Onda izdunu tri savršena prstena od dima, jedan kroz drugi. „Pomogli su nam da dobavimo i uklonimo neku vrstu muškog a'dama, Mete. Crni ađah je izgleda želeo da ga upotrebi na Randu. Vidiš zašto su Ninaeva i Elejna htele da se ćuti o tome. Ako bi se pročulo da tako nešto uopšte postoji, Svetlost samo zna kakve bi se sve priče proširile.“
„Koga briga šta ljudi pričaju?“ Muški a'dam? Svetlosti, da je Crni ađah stavio to čudo Randu na vrat, ili da su Seanšani... One boje mu se opet uskovitlaše u glavi, pa natera sebe da prestane da razmišlja o Randu. „Glasine neće povrediti... nikoga.“ Sada nije bilo boja. Može da ih izbegne, sve dok ne razmišlja o... Boje se ponovo uskomešaše, a on zagrize lulu.
„Nije tako, Mete. Priče imaju svoju moć. Zabavljačke pripovesti, epovi bardova i glasine na ulicama - sve to budi strasti i menja način kako ljudi vide svet oko sebe. Danas sam čuo jednog čoveka kako priča da je Rand položio zakletvu vernosti Elaidi i da je u Beloj kuli. Mete, taj je čovek u to bio ubeđen. Šta ako, recimo, dovoljno Tairenaca poveruje u to? Tairenci ne vole Aes Sedai, je li tako, Džuiline?“
„Neki“, priznade Džuilin a onda - kao da je Tom to izvukao iz njega - dodade: „Većina ne voli Aes Sedai, ali nema nas mnogo koji smo uopšte upoznali neku Aes Sedai, koliko ja znam. Pošto je stari zakon zabranjivao usmeravanje, malo je Aes Sedai uopšte dolazilo u Tir, a i te su se vrlo retko otkrivale.”
„Ništa od svega toga nije bitno, dobri moj tairenski prijatelju koji voli Aes Sedai. A u svakom slučaju, to samo osnažuje moje stavove. Tir se drži Randa, barem plemići, zato što se boje da će se u suprotnom on vratiti - ali ako poveruju da ga je Kula potčinila, ona će možda pomisliti da on ne može da se vrati. Ako poveruju da je on samo oružje u rukama Kule, onda im to daje još jedan razlog da se okrenu protiv njega. Ako dovoljan broj Tairenaca poveruje u to dvoje, onda bi mu bolje bilo da je otišao iz Tira čim je isukao Kalandor. To je samo jedna glasina i tiče se samo Tira, ali jednako bi štetu mogla napraviti u Kairhijenu, Ilijanu ili bilo gde drugde. Ne znam kakve bi se sve priče izrodile iz a’dama za muškarce u svetu u kom postoje Ponovorođeni Zmaj i Aša’mani, ali dovoljno sam mator da me ne zanima da to otkrivam.“
Met ga je na neki način razumeo. Čovek uvek pokušava da onoga ko zapoveda protivničkom vojskom ubedi da radi nešto drugo od onoga šta zaista radi, i da ide tamo kuda nema nikakve namere da ide - a neprijatelj se trudi da isto to učini njemu, ako se makar malo razume u svoj zanat. Ponekad se obe strane toliko zbune da se čuda dese. Ponekad su to prave tragedije. Gradovi bivaju spaljeni do temelja, gradovi koje niko nije imao namere da pali, samo što su palitelji poverovali u neistinu - i tako na hiljade izginu. Usevi bivaju uništeni iz istog razioga i na desetine hiljada ljudi umre od gladi.
„Dobro, držaću jezik za zubima za taj a'dam“, reče. „Valjda se neko setio da kaže... njemu?“ Boje blesnuše. Možda bi mogao nekako da ne obraća pažnju na njih, ili da se navikne. Nestajale bi gotovo čim se pojave, a ne bole ga. Jednostavno ne voli ono što ne razume. Naročito kada je moguće da su nekako povezane s Moći. Srebrna lisičja glava pod njegovom košuljom možda može da ga štiti od Moći, ali ta je zaštita šupljikava kao njegovo pamćenje.
„Nije da smo se baš redovno dopisivali“, suvo odvrati Tom i obrve mu zaigraše. „Valjda su ga Elejna i Ninaeva obavestile o tome, ako su mislile da je bitno.“
„Ma zašto bi?“, primeti Džuilin saginjući se da uz stenjanje izuje jednu čizmu. „To čudo je na dnu mora.“ Namršti se, pa baci čizmu na zavežljaj s haljinama u uglu. „Mete, misliš li ti da nas pustiš da noćas malo spavamo? Mislim da nam sutra neće biti spavanja, a ja lično volim da dremnem makar svaku drugu noć.“
Met je te noći rešio da spava u Tilininom krevetu. Ali ne zbog dobrih starih vremena. Zasmeja se na tu pomisao, mada mu je smeh previše zvučao kao prestravljeno jecanje da bi bio zaista smešan. Suština je bila u tome što su debeli pernati dušek i jastuci napunjeni guščjim paperjem bolji za spavanje od senika kada čovek ne zna kada će sledeći put moći da se lepo naspava.
Muka je bila u tome što nije mogao da zaspi. Ležao je tako u mraku s jednom rukom ispod glave a medaljonom na kožnoj vrpci obmotanoj oko zapešća, spremnim za slučaj da se golam provuče ispod vrata - ali nije ga morila nesanica zbog golama. Jednostavno nije mogao prestati da iznova i iznova razmatra svoj plan. Bio je to dobar i jednostavan plan - koliko je to pod datim okolnostima moguće. Samo, nema te bitke koja ide tačno po planu, čak ni po najboljem mogućem planu. Velike vojskovođe proslavile su se ne zbog briljantnih planova, već tako što su umele da dođu do pobede i kada ti planovi propadnu. I tako, kada su se prozori zarumeneli od praskozorja, on je i dalje tu ležao prevrćući medaljon preko prstiju i pokušavao da predvidi šta će poći po zlu.
30
Krupne hladne kapi kiše
Osvanulo je hladno jutro. Tmurni oblaci zaklanjali su izlazeće sunce, a vetar s Olujnog mora tresao je labava prozorska okna. To po pričama nije ličilo na dan za velika bekstva i spasavanja. Takvi dani predviđeni su za ubistva iz potaje. Nije to bila baš prijatna pomisao kad se čovek nada da će doživeti još jednu zoru - ali plan jeste jednostavan. Sada kada je na njegovoj strani jedna Seanšanka, pripadnica Krvi, ništa ne može poći po zlu. Met se iz sve snage trudio da sebe ubedi u to.
Lopin mu je doneo doručak - hleb, šunku i malo tvrdog žutog sira dok se on oblačio. Nerim je presavijao poslednjih nekoliko odevnih predmeta koje treba odneti u gostionicu, uključujući i neke košulje koje je Tilin naručila za Meta. Naposletku, to su veoma lepe košulje i Nerim je tvrdio da može učiniti nešto s čipkom, mada je to - baš kao i obično - zvučalo kao da se nudi da mu sašije pokrov. Met je dobro znao da je sedokosi čovečuljak vešt s iglom - zašio je Metu dovoljno rana.