I sul'dam koje su šetale damane u svom krugu u dvorištu znale su da ubrzo odlazi. Možda se služavke ne obraćaju neposredno Seanšankama, ali ono što jedna žena zna, ubrzo saznaju sve ostale na milju daleko. Šumski požar ne proždire suvo drvo tako brzo kako žene šire glasine. Visoka žutokosa sul’dam baci pogled ka njemu i odmahnu glavom. Jedna niska zdepasta sul'dam, lica tamnog kao da je iz Morskog naroda, naglas se nasmeja. On je samo Tilinina igračka.
Nije se on brinuo zbog sul’dam, ali jeste zbog Teslin. Sve do tog jutra, već nekoliko dana nije je primetio među damane koje se izvode na šetnju. Danas su sul'dam pustile da im vetar nosi plaštove, ali sve damane su čvrsto držale svoje ogrtače izuzev Tesline, čiji se plašt vijorio na sve strane potpuno zaboravljen, dok se ona pomalo teturala tamo gde je kaldrma neravna. Oči na tom licu jedne Aes Sedai bile su razrogačene i zabrinute. Povremeno bi bacila pogled na prsatu crnokosu sul’dam koja je nosila drugi kraj srebrnog povoca, a svaki put kada bi to učinila, nesigurno bi liznula usne.
Metu se nešto steže u grudima. Gde nestade ona odlučnost? Ako će se predati...
„Je li sve u redu?“, upita ga Vanin kada Met sjaha i pruži mu uzde. Padoše i prve krupne hladne kapi, a sul’dam požuriše da uvedu svoje štićenice, smejući se i trčeći da izbegnu kišu. I neke damane su se smejale, a Metu se od toga krv ledila u žilama. Vanin se postarao da se niko ne zapita zašto njih dvojica stoje i pričaju na kiši - debeli čovek se sagnuo da podigne Kockičinu levu prednju nogu i zagledao se u kopito. „Izgledaš mi nešto uznemirenije nego obično.“
„Ma sve je dobro“, odgovori mu Met. Mučio ga je bol u nozi i kuku, ali jedva da je toga bio svestan, koliko i kiše koja se zahuktavala. Svetosti, ako je Teslin počela da puca... „Upamti, ako noćas čuješ neku viku u palati, ili primetiš ma kakvu nevolju, ti i Harnan nemojte da čekate. Smesta pojašite i nađite Olvera. On će biti...“
„Znam gde će biti mali probisvet.“ Vanin pusti Kockičinu nogu i uspravi se, pa pljunu kroz jedan od procepa među zubima. „Harnan nije toliko glup da ne ume sam da se obuje, a ja znam šta da radim. Ti se samo postaraj za svoj deo posla i gledaj da te sreća služi. Hajde, dečko“, toplim glasom obrati se Kockici. „Imam zob za tebe, a mene čeka vrela riblja čorba.“
Met je znao da bi i on trebalo nešto da pojede, ali osećao se kao da mu kamenje čuči u želucu, pa za hranu nema mesta. Odšepa nazad do Tilininih odaja, pa kad uđe baci vlažan plašt preko jedne stolice i neko vreme ostade da stoji piljeći u ugao gde je njegovo koplje crnog držalja stajalo uspravljeno pored otpuštenog luka. Nameravao je da se vrati po ašandarei u poslednjem trenutku. U vreme kada on namerava da krene trebalo bi da svi pripadnici Krvi duboko spavaju, i da to isto važi i za sluge, a da samo straža napolju bude budna - ali nije hteo da ga neko nekim slučajem primeti s tim kopljem pre nego što baš bude morao da ga nosi. Čak i oni Seanšani koji ga zovu igračkom primetiće ako usred noći nosi oružje kroz hodnike. Nameravao je da ponese i luk. Skoro je nemoguće naći dobru crnu tisu van Dve Reke, a i kad se nađe - svejedno je presečena prekratko. Nezapet luk trebalo bi da je dve šake duži nego što je čovek koji će ga koristiti visok. Mada, možda bi svejedno trebalo da ga ostavi. Ako dođe do najgoreg, biće mu potrebne obe ruke da bi koristio ašandarei, a onaj trenutak koji potroši na to da baci luk možda će ga koštati života.
„Sve će se odvijati u skladu s planom“, reče naglas. Krv i pepeo, zvučao je vunoglavo kao Beslan! „Neću morati da se probijam iz krvave palate!“ I skoro jednako smlaćeno. Lepo je oslanjati se na sreću kad se kockaš. Oslanjati se na sreću u nekim drugim stvarima može čoveka stajati glave.
Leže na krevet, pa prekrsti noge i zagleda se u luk i koplje. Vrata prema dnevnoj sobi bila su otvorena, pa je slušao kako časovnik tiho otkucava sate. Svetlosti, noćas će mu biti potrebna sva njegova sreća.
Svetlost u prozoru gubila se tako lagano da je skoro ustao da vidi je li to sunce stalo na nebu, ali sivo svetlo naposletku se pretvorilo u purpurni sumrak, a onda u pravi mrak. Sat je odzvonio dvaput, a onda su se čuli samo dobovanje kiše i huk vetra. Težaci koji su radili uprkos takvom vremenu pripremali su se da se vrate kući. Niko nije došao da upali svetiljke ili naloži vatru. Niko nije očekivao da će on biti tu, pošto je prethodne noći spavao u krevetu. Plamen u kaminu u spavaćoj sobi utulio se i ugasio. Sada se sve pokrenulo. Olver je bio ušuškan u onoj staroj staji; većina njenog krova još je stajala. Časovnik je odzvonio prvi puni sat noći, a nakon svega nedelju dana, četiri zvona označila su drugi.
Ustavši iz kreveta, počeo je da pipa gde se šta nalazi u sobi kojom je vladao mrkli mrak, pa je nakon nekoliko trenutaka otvorio jedan visoki prozor. Snažan vetar nanosio je kapi kiše kroz kitnjastu belu rešetku od kovanog gvožđa, tako da mu se kaput brzo natopio. Mesec se krio iza oblaka, a grad je bio samo gomila kišom obgrljene tame, koju čak ni munje nisu cepale. Izgleda da su kiša i vetar ugasili sve ulične svetiljke; noć će ih sakriti kada izađu iz palate. Mada, svaka straža na koju po ovakvom vremenu nalete pobliže će ih pogledati. Dok ga je vetar probijao kroz mokar kaput, zatvorio je prozor.
Sede na rub jedne naslonjače od bambusa, nalakti se na kolena i stade da gleda časovnik na kaminu u kojem nije bilo vatre. Nije mogao da ga vidi u mraku, ali osluškivao je njegove ravnomerne otkucaje. Sve vreme je bio nepokretan, mada se trznuo kada je ponovo otkucao pun sat. Nije imao šta drugo da radi do da čeka. Još malo, pa će Egeanin predstaviti Džolin svojim sul’dam. Ako joj je zaista pošlo za rukom da nađe njih tri koje su spremne da urade to što se od njih traži, kako je ona tvrdila. Ako se Džolin ne prestravi i ne digne dreku kada joj prvi put stave a’dam. Tom, Džolin i ostali iz gostionice naći će se s njim malo pre Dal Eire. Ako ne stigne do kapije, Tom je za svaki slučaj izrezbario svoje parče repe. Bio je siguran da ih može provesti kroz kapiju pomoću svog lažnog naređenja. Ako se sve raspadne, bar imaju nekakve izglede. Ako. Kada sada malo bolje razmisli, previše je tih ako. Ali sada je prekasno. Ding, oglasi se sat, kao kada kašika zvecne o krista!. Ding. Džuilin bi trebalo sada da ide ka svojoj dragoj Teri, a Beslan da se napija u nekoj gostionici. Duboko uzdahnuvši, ustade u mraku i opipa gde su mu noževi - u rukavima, pod kaputom, u čizmama i jedan okačen na leđima ispod okovratinika. Kada je završio s time, izašao je iz odaja. Prekasno je za sve sem za početak. Prazni hodnici su bili tek slabašno osvetljeni. Tek je svaka treća ili četvrta podna svetiljka ispred ogledala bila upaljena; bila su to jezerca svetlosti, a između njih blede senke koje samo što se nisu pretvorile u tamu. Bat njegovih čizama po podnim pločicama odjekivao je hodnikom. Njegovi koraci su ječali po mermernom stepeništu. Bilo je malo verovatno da je iko budan tako kasno, ali ako ga neko ipak primeti, ne sme da izgleda kao da se šunja. Zadenuvši palčeve za pojas, naterao je sebe da se šepuri. To što radi nije ništa gore nego krađa pite s kuhinjskog prozora. Mada, kada malo bolje razmisli, ono malo uspomena na detinjstvo izgleda da je sadržalo i nekoliko slučajeva kada su ga zbog toga odrali od batina.
Kada je izašao na zasvođeno šetalište pored dvorišta konjušnica, podigao je okovratnik zbog kiše koju je vetar nanosio između belih stubova. Prokleta kiša! Da se čovek u njoj udavi, a još nije ni čestito izašao napolje. Zidne svetiljke bile su pogašene, s izuzetkom dve pored otvorenih vratnica - behu to jedine svetle tačke u kiši koja je lila kao iz kabla. Seanšanski odred stajaće nepokretno kao da je prijatno popodne. Vrlo verovatno da to isto važi za Eboudarane, pošto oni nikako ne vole da je neko u nečemu bolji od njih. Trenutak kasnije, povukao se do vrata da ne bi potpuno pokisao. U dvorištu se nikakav pokret nije nazirao. Gde li su? Krv i krvavi pepeo, gde li...