Na vratnicama se pojaviše konjanici, a predvodila su ih dvojica pešaka s fenjerima na motkama. Nije mogao da ih prebroji na kiši, ali bilo ih je previše. Da li seanšanski glasnici koriste nosače fenjera? Po ovakvom vremenu - možda. Namrštivši se, povuče se još jedan korak u predvorje. Slabašno svetlo one jedne podne svetiljke iza njega bilo je taman dovoljno da noć napolju izgleda kao bačva katrana, ali on je svejedno piljio napolje. Za nekoliko trenutaka pojaviše se četiri prilike umotane u plaštove i požuriše prema vratima. Ako su to ipak glasnici, proći će pored njega a da ga i ne pogledaju.
„Onaj tvoj Vanin je bezobrazan“, izjavi Egeanin zabacivši kapuljaču čim je kročila među stubove. U mraku joj je lice bilo tek obična senka, ali hladnoća u njenom glasu dovoljno dobro mu je govorila šta će videti i pre uego što je ona zakoračila u predvorje, primoravajući ga da ustukne. Obrve su joj bile namrštene, a plave oči hladne kao led. Za njom je došao kao smrt ozbiljni Domon, tresući kišne kapi sa svog plašta, a onda dve sul'dam - jedna bleda i žutokosa, a druga duge smeđe kose. Pošto su njih dve stajale glava pognutih i zagledane u pločice na podu ispred sebe, bilo je to sve što je na njima mogao da vidi. „Nisi mi kazao da ona sa sobom ima dva čoveka“, nastavi Egeanin skidajući rukavice. Čudno kako je to njeno otezanje zapravo zvučalo krajnje oštro. Nije čoveku pružala prilike ni reč da kaže. „Ili da i gazdarica Anan ide s nama. Sreća pa umem da se prilagodim. Planovi se uvek moraju prilagođavati, čim se sidro osuši. Kad smo kod suvote, jesi li ti to već izlazio napolje? Nadam se da te nije niko primetio.“
„Kako to misliš - prilagodila si plan?“, htede da čuje Met, prolazeći prstima kroz kosu. Svetlosti, jeste mokar! „Sve sam pripremio!“ Zašto te dve sul’dam stoje tako nepomično? Izgledale su kao statue isklesane da budu predstave nevoljnosti. „Ko su oni tamo?“
„Ljudi iz gostionice“, nestrpljivo odvrati Egeanin. „Kao prvo, potrebna mi je odgovarajuća pratnja da bih uličnim stražama izgledala kako treba. Ona dvojica - Zaštitnici, beše? Mišićavi su to ljudi, pa su sjajni da nose fenjere. Kao drugo, nisam htela da dopustim mogućnost da ih negde promašimo po ovom pljusku. Bolje da smo otpočetka svi zajedno.“ Okrenu se i vide da on gleda dve sul’dam. „Ovo su Seta Zarbi i Rena Imejn. Pretpostavljam da se nadaju kako ćeš već sutradan zaboraviti kako se zovu.“
Bleđa žena trznu se na ime Seta, što znači da je ona druga Rena. Nijedna ne diže glavu. Čime li ih je to Egeanin ucenila? Mada nije ni bitno. Jedino je bitno da su tu i da su spremne da učine sve što bude neophodno.
„Nema svrhe da stojimo ovde“, primeti Met. „Hajde da krenemo.“ Više ni reč nije rekao o njenim izmenama njegovog plana. Napokon, dok je ležao na onom krevetu u Tilininim odajama, rešio je da i sam izmeni ponešto.
31
Šta Aelfin reče
Seanšanska plemkinja izrazi iznenađenje - i nemalo razdraženosti - kada Met pođe za njom prema štenarama. Seta i Rena znale su kuda treba da idu, naravno, a on je trebalo da pokupi svoj plašt i ostalo što misli da nosi sa sobom. Dve sul’dam sledile su ih kroz slabo osvetljene hodnike razgrnutih plaštova i očiju uprtih u pod. Domon je išao za njima, kao da je ovčarski pas a njih dve ovce. Pletenica koja mu je visila s jedne strane glave njihala se dok mu je pogled leteo niz svaki poprečni hodnik na koji bi naišli, a ponekad bi se rukom mašio za pojas, kao da će tu naći mač ili palicu. Bez njih, hodnici zidova ukrašenih tapiserijama bili bi tihi i ništa se ne bi mrdalo.
„Imam da završim jedan poslić ovde“ obrati se Met Egeanin, što je opuštenije znao, pa joj se nasmeši. „Nema potrebe da se ti mučiš. Odmah se vraćam.“ Njegov najlepši osmeh izgleda da na nju nije ostavio ništa veći utisak nego juče u njenoj sobi u gostionici.
„Ako me sada nasučeš...“ procedi ona pretećim glasom.
„Bolje bi ti bilo da zapamtiš ko je sve ovo pokrenuo“, promrmlja joj on, a ona samo zagunđa. Svetlosti, žene uvek misle da mogu tek tako da se pojave i preuzmu sve konce u svoje ruke, a da pri tom bolje znaju posao o kojem je reč od muškarca čiji je to posao zapravo bio.
Bar se više nije žalila. Brzo se popeše do poslednjeg sprata palate, pa onda uz uzano mračno stepenište do ogromnog tavana. Svega nekoliko svetiljaka beše upaljeno, još manje nego dole u hodnicima, a lavirint uzanih prolaza između sićušnih soba drvenih zidova sav je bio u nejasnim senkama. Ništa se nije mrdalo, pa je Metu bilo malo lakše. Bilo bi mu još lakše da Rena nije uzdahula s tako očiglednim olakšanjem.
Ona i Seta znale su gde je koja damane smeštena, pa su se stoga smesta zaputile dublje u tavan, premda nisu baš žurile, ali možda je to bilo stoga što im je Domon i dalje bio za petama. Taj prizor baš i nije budio poverenje u njemu. Pa, kad bi želje bile konji, i prosjaci bi jahali. Čovek mora da radi s onim što ima u rukama - naročito kada nema drugog izbora.
Egeanin ga još jednom smrknuto pogleda i ponovo zagunđa, ali ovoga puta bez reči, pa pođe za ostalima tako brzim korakom da se plašt zalepršao za njom. On joj se namršti čim mu je okrenula leđa. Kako hoda, čovek bi pomislio da je ona zapravo muškarac, samo da ne nosi haljinu.
Zaista je imao neka posla - i to možda ne tako mala. Nije to želeo da uradi. Svetlosti, pokušao je da odgovori sebe od toga! Ali bilo je to nešto što krvavo mora da učini. Čim je Egeanin zamakla iza ugla za Domonom i one dve, on pojuri u najbližu sobu koju je upamtio po tome da je u njoj neka iz Morskog naroda.
Bešumno otvorivši neugledna drvena vrata, on samo skliznu u mrkli mrak u sobi. Usnula žena unutra hrapavo je hrkala. On lagano zakorači napred i nastavi dok ne udari kolenom o krevet, a onda hitro poče da pipa telo pod ćebadima i nađe glavu taman na vreme da pritisne šaku preko njenih usta pre nego što se ona trže i probudi.
„Hoću da mi odgovoriš na jedno pitanje“, prošapta. Krvi mu i pepela, šta ako je pogrešio sobu? Šta ako ovo ipak nije vetrotragačica, već neka krvava Seanšanka? „Šta bi učinila kad bih ti skinuo tu ogrlicu s vrata?“ Skloni ruku i zadrža dah.
„Oslobodila bih svoje sestre, ako bude po volji Svetlosti da se tako desi.“ Kada začu naglasak Morskog naroda u tom mraku, kamen mu pade sa srca i on ponovo prodisa. „Ako Svetlost da, nekako bismo prešle luku do mesta gde su naši ljudi zatočeni i oslobodile njih koliko god možemo.“ Nevidljiva žena je pričala tiho, ali glas joj je sa svakom rečju bivao sve odsečniji. „Ako Svetlost da, preotele bismo naše brodovlje i probile se do pučine. Sad, ako je ovo varka - kazni me više i završi s tim, ili me ubij. Bila sam na rubu predaje i sramota zbog toga doveka će goreti u meni, ali sada si me podsetio na to ko sam i sada se nikada neću predati. Čuješ li me? Nikada!“
„A ako te zamolim da sačekaš tri sata?“, upita on i dalje nagnut nad njom. „Sećam se da Ata’an Mijere mogu da procene kad je prošlo sat vremena s greškom od svega nekoliko minuta.“ Čovek koji se toga sećao zapravo nije bio on, ali sećanje na to sada je pripadalo njemu - plovidba od Aloralena do Barašte i jedna žena Morskog naroda svetlih očiju uplakanih kada je odbila da za njim pođe na obalu.
„Ko si ti?“, upita ona šapatom.
„Zovem se Met Kauton, ako ti to nešto znači.“
„Mete Kautone, ja sam Nestela din Sakura Južna Zvezda.“ Čuo je kad je pljunula i znao je šta to radi. I on je pljunuo u dlan i njihove šake nađoše se u mraku. Njena je bila jednako žuljevita kao njegova, a stisak snažan. „Sačekaću“, reče mu ona. „I zapamtiću te. Ti si veliki i dobar čovek.“