Met se slabašno osmehnu. Verovao joj je od reči do reči. Ako ga uhvate, zaista će ga prodati. Sa ženama ti je kao da noću gaziš po trnjaku, govorila je stara izreka, a čak ni one ne znaju kuda te njihove staze vode.
Tilin je uporno zahtevala da nadgleda kako je vezuje. Kao da se time ponosila. Morala je da bude vezana trakama izrezanim od haljine, kao da ga je iznenadila, pa je on nju savladao. Čvorovi su morali da budu čvrsti, da ne bi mogla pobeći ma koliko se otimala, a zaista se iz sve snage bacakala kada ju je vezao, i to toliko snažno da je izgledalo kao da zaista pokušava da se oslobođi. Možda i jeste pokušavala - skoro da je zarežala kada joj to nije uspelo. Morao je da joj zaveže zapešća iza leđa i da joj konopcem veže vrat za jednu nogu kreveta, da ne bi mogla odgmizati preko poda u hodnik. Naravno, ne sme ni da zove u pomoć. Kada joj je nežno ugurao jednu njenu svilenu maramu u usta i vezao preko drugu, nasmešila mu se, ali ga je gledala krvnički. Trnjak u noći.
„Nedostajaćeš mi“, tiho joj kaza gurajući je pod krevet. Iznenadi se kada shvati da je to zaista tačno. Svetlosti! Žurno dograbi plašt, rukavice i koplje, pa ugasi svetiljke izlazeći. Žene su u stanju da čoveka upletu u te trnjine i pre nego što on shvati šta se dešava.
Hodnici su i dalje bili prazni i ništa se nije čulo sem odjeka njegovih šepavih koraka, ali ono malo olakšanja što je osećao nestalo je čim je stigao do ulaza u dvorište konjušnica.
Ona jedna upaljena podna svetiljka i dalje je drhtavo obasjavala one neizbežne cvetne tapiserije, ali Džuilin i njegova žena nisu bili tu, kao ni Egeanin i ostali. S obzirom na to koliko je vremena potrošio na Tilin, trebalo bi da ga svi oni već čekaju. Iza stubova kiša je lila kao iz vedra, tako da je kao crna zavesa zaklanjala dvorište od njegovog pogleda. Da nisu možda otišli u konjušarnice? Ta Egeanin izgleda menja njegov plan kad god joj se ćefne.
Gunđajući sebi u bradu, ogrnu se plaštom i pripremi da pojuri kroz pljusak prema stajama. Više mu je dosta te žene.
„Dakle, ti zaista nameravaš da odeš. Igračko, to ne mogu da dopustim.“
On opsova i okrenu se u mestu, pa se nađe oči u oči s Tuon. Njeno tamno lice bilo je strogo ispod dugog providnog vela. Uzani metalni venac koji je držao veo da joj ne spadne s obrijane glave bio je načičkan dragim kamenjem i biserjem - pravo bogatstvo ako se u obzir uzme i to da je nosila široki opasač ukrašen draguljima i dugu ogrlicu. Baš je odabrao trenutak da gleda dragulje, ma koliko dragocene. Tako mu Svetlosti, zašto li je ona uopšte budna? Krvi mu i pepela, ako krene da beži i doziva stražu da ga zaustave...
Očajnički se baci da uhvati mršavu devojku, ali ona se izvi dalje od njega i udarcem od koga mu je zapešće napola obamrlo izbi mu ašandarei iz ruku. Očekivao je da će se dati u beg, ali ona mesto toga stade da ga zasipa udarcima, udarajući ga zglavcima i ispruženim dlanovima kao da zamahuje sekirom. On je bio brz s rukama - Tom nikada u životu nije video tako brze ruke, ako je verovati starom zabavljaču - ali jedva mu je polazilo za rukom da se odbrani od nje, a da je zgrabi nije ni pomišljao. Da se nije iz petnih žila trudio da je spreči da mu slomi nos - ili možda nešto drugo; za tako sitno stvorenjce udarala je baš snažno - možda bi mu sve to bilo smešno. Mada nije bio nešto viši od proseka, nadnosio se nad nju, a ona ga je srdito napadala, kao da je upravo ona viša i snažnija i da očekuje da će ga nadvladati. Nakon nekoliko trenutaka, iz nekog razloga te njene pune usne izvile su se u smešak i da nije znao da je to suludo, rekao bi da su te njene krupne mastiljave oči razdragano zaiskrile. Plamen ga spalio, pa zar sada razmišlja koliko je ta žena lepa! Glupost ravna procenjivanju njenog nakita!
Odjednom ona se udalji nekoliko koraka od njega, nameštajući obema rukama venac od dragulja koji joj je držao veo. Lice joj sada nije bilo nimalo razdragano, već potpuno usredsređeno. Pažljivo nameštajući stopala, ne skidajući pogled s njegovog lica, poče lagano da zadiže bele suknje, skupljajući ih u nabore iznad kolena.
Nikako nije razumeo zašto ona već ne zove u pomoć, ali znao je da samo što ga nije napala nogama. Pa, nema od toga ništa, ako se on nešto pita! On skoči na nju - i sve se odjednom dogodi: bol mu sevnu u kuku, toliko da pade na jedno koleno; Tuon zadiže suknju skoro do bokova i njene vitke noge u belim dugim čarapama blesnuše u udarac koji mu prolete preko glave kad je odjednom neko diže u vazduh.
Mislio je da se sigurno iznenadio koliko i ona kada je video kako je Noel hvata otpozadi, ali povratio se brže od nje. Taman što je ona otvorila usta da napokon vrisne, Met skoči na noge i poče da joj trpa veo među zube, bacajući draguljima ukrašen venac na pod. Naravno, za razliku od Tilin, ona nije sarađivala. Da joj nije čvrsto stisnuo vilicu, odgrizla bi mu prste. Ispuštala je zvuke besa, a u očima joj se videla srdžba kakva nije bila očigledna ni kada ga je najžešće napadala. Bacakala se pokušavajući da se otrgne od Noela i mlatarala nogama, ali iznureni starac je uspešno izbegavao njena stopala. Bio on iznuren ili ne, izgleda da mu nije bilo ni najmanje teško da je sputa.
„Da li te stalno prate ovakve nevolje s ženama?“, blago upita i krezubo se isceri. Bio je ogrnut plaštom, a zavežljaj sa stvarima bio mu je privezan preko leđa.
„Uvek“, odgovori Met kiselo i zastenja kada ga njeno koleno udari u bolni kuk. Uspevši da jednom rukom razveže svoj šal, priveza njime onaj veo koji je natrpao Tuon u usta, usput zaradivši ugriz za palac. Svetlosti, šta da radi s njom?
„Nisam znao da si ovo nameravao“, primeti Noel, nimalo zadihan uprkos tome što se sićušna žena bacakala u njegovom zagrljaju, „ali kao što vidiš, i ja noćas odlazim. Mislio sam da će za dan ili dva ovde postati nelagodno nekome kome si ti dao mesto za spavanje.“
„Pametna odluka“, promrmlja Met. Svetlosti, trebalo je da se seti da upozori Noela.
Spusti se na kolena, uglavnom uspešno izbegavajući Tuonino ritanje, taman dovoljno dugo da je zgrabi za noge. Izvadivši nož iz rukava, poče da joj seče rub haljine i otkide dug kaiš kojim joj uveza gležnjeve. Sva sreća što je to uvežbao s Tilin. Nije navikao da vezuje žene. Otkinuvši od ruba njene podsuknje drugo parče tkanine, diže venac dragulja s poda i ustade stenjući - prvi put zbog napora, a drugi put zbog dvonožnog udarca od kojeg mu je bok sevao. Kada joj je vratio venac na glavu, Tuon ga je pogledala pravo u oči. Prestala je da se bacaka, shvativši da je to beskorisno, ali nimalo se nije bojala. Svetlosti, da je on na njenom mestu, odavno bi se uneredio.
Tada napokon stiže Džuilin, ogrnut plaštom i u punoj opremi, s kratkim mačem i zarezanim mačolomcem za pojasom, i svojim tankim štapom od bambusa u ruci. Za desnu ruku držala ga je jedna vitka tamnokosa žena u debeloj beloj odori kakvu nose da’kovejl. Bila je lepuškasta ali nekako natmurena, s napućenim usnama, i pet-šest godina starija nego što je Met očekivao; krupne tamne oči preplašeno su bacale poglede na sve strane. Čim ugleda Tuon, zaskiča i pusti Džuilina kao da je oprljena, pa se baci na pod pored vrata i spusti glavu sve do kolena.
„Morao sam ispočetka da nagovaram Teru da pobegne“, uzdahnu hvatač lopova i zabrinuto je pogleda. Samo je tim rečima objasnio svoje kašnjenje, a onda je pogledao Noelovo breme. Zadigavši onaj besmisleni kupasti crveni šešir, počeša se po glavi. „A šta ćemo s njom?“, jednostavno upita.
„Ostavićemo je u konjušarnici“, odgovori Met. To ako je Vaninu pošlo za rukom da ubedi konjušare da puste njega i Harnana da se postaraju za konje onih glasnika koji su pristigli. To mu se činilo samo kao jedna predostrožnost više, ne preko potrebna. Sve do sada. „Ostavićemo je u seniku. Ne bi trebalo da je pronađu pre jutra, kada skidaju sveže seno.“
„A ja mislio da je otimaš“, uzdahnu Noel, spuštajući Tuonine vezane noge na pod i hvatajući je za nadlaktice. Visoko dignute glave, sićušna žena ga je prezrivo pogledala, ne otimajući se. Iako su joj usta bila zapušena, izraz njenog lica odisao je prezirom. Prestala je da se otima ne zato što je to beznadežno, već zato što je tako rešila.